Kulturna politika | |||
Kulturno zlo kapitalizma |
sreda, 15. decembar 2010. | |
- Sve je počelo onda kada su dozvolili pojavljivanje bez kravate, ili leptir mašne, razume se, u televizijskim programima. Čak i ministrima, koji bi trebalo da su uzor... – reče mi starački glas na Grabenu, u centru Beča. Odvojio sam pogled sa izloga nečeg što je do skoro predstavljalo najekskluzivniji butik u gradu, čuveni Eva Braun & Co, koji sada pod etiketom H&M prodaje uniseks krpe za devet evra i devedeset da bih ugledao krepkog gospodina obučenog kao da je krenuo na nedeljnu misu – u besprekorno sivo odelo ispod ''barberi'' mantila i sa tipičnim austrijskim šeširom, na kom je svetlucala značka – runolist, simbol Austrije. - Wie, bitte? – odgovorih pomalo zatečeno. - Pa ovo, svetsko zlo, reče da pojasni. Počelo je onda kada je odbačena svaka pristojnost. Lepota će spasti svet, kazao je Rus Dostojevski... Starac nehajno mahnu rukom u finoj zagasito crvenoj rukavici. Pristojnost o kojoj je ovde bila reč i do koje Austrijanci veoma drže, poglavito ne dopušta zapodevanje razgovora sa nepoznatima čak ni onda kada je vidljivo da se nailazi na saglasnost mišljenja, pa gospodin pođe dalje. Nisam stigao poveriti mu da se slažem sa njim kao i da verujem u proročanstvo velikog pisca. Koračajući vlažnim poslepodnevom po Grabenu, razmišljao sam kako mu svakako ne bih priznao da je stanje pristojnosti u zemlji iz koje ja dolazim mnogo gore nego u njegovoj voljenoj Austriji. Ni to da predsednik moje zemlje nosi kravatu baš kad mora, za razliku od gospodina Hajnca Fišera, ali zato sve češće poseže za jezikom ulice...
No, zbilja, kako nam se, i još važnije zašto, dogodilo ovo stanje „nepodnošljive lakoće življenja“, u kojem uživamo naše jedine živote? Jesu li za to, kako se nekad govorilo, krive objektivne teškoće ili subjektivne slabosti? Koga da krivimo i ima li uopšte krivaca do nas samih? Možda su začetnici novog bili naši ljudi, prva generacija onih koji su pravo na sreću pokušali da ostvare pečalbom u zemljama Evrope gde behu potkraj šezdesetih stigli. Marljivi a nezahtevni odviše, uskoro su došli u posed novca što je opredmetio njihovo viđenje sreće i uspeha u vidu automobila, arhitektonski čudovišnih građevina i raskalašnih slavlja. Ovo poslednje zaslužuje posebnu pažnju jer su do tog perioda, naime, u modi bile kancone, festivali zabavne muzike i obrade pesama sa stranih top lista. Međutim, preduzetni duh udružen sa vašarskim mentalitetom tada utire put novom antikulturnom obrascu u muzici, tzv. novokomponovanom, čemu se ubrzo pridružuju i kinematografija, mediji, i na ostatku politika. Ne, nije novost da neka karikaturalna osoba ponizi intelektualca, što se onomad desilo Jovanu Ćirilovu u jednoj TV emisiji, ovo je samo bilo ogoljeno i javno. Počelo je to još ispod svadbarskog šatora kada se začula muzika koju je gazda iz tuđine naručio, a u gazde su, kao što je poznato, pare. Kako su njih kupovali tamo, tako su oni kupovali ovamo. Iz perspektive današnjeg pretežnog poimanja politike kao epicentra zla, paradoksalna je ali i istinita činjenica da je ondašnja, komunistička politička klasa najduže odolevala sveopštoj upotrebi estrade. Bilo je to stoga što je u njoj još uvek postojalo, makar u tragovima, svesti o svojoj društvenoj ulozi, te kakve-takve ideologije koja nadilazi goli materijalizam. To je pratila i odgovarajuća kulturna politika. Da li je ona bila valjana svedoči drugi program RTS, čije emisije iz arhiva, u doba kada su pravljene možda i sasvim prosečnog kvaliteta, danas zavređuju epitet vrhunskih, što se emituju pod oznakom Trezor, kao simbolom duhovnog blaga. Sa pobedom tržišta i njegove logike, stvari se okreću naglavce. Tako početkom devedesetih, a naročito dvehiljaditih, kada se država povukla iz društvenog života i stvari prepustila stihiji i sili gravitacije u čoveku, otpočinje pad u bezdan koji vremenom dobija na ubrzanju. Taj potez države je sasvim u skladu sa novim društvenim ustrojstvom, jer ona štiti dominantnu iako malobrojnu kapitalističku klasu, u čijim rukama se nalaze mediji.
Tu se zatvorio krug. Po modelu kojim je razbijena velika Jugoslavija, metodom svršenog čina, inženjeri ljudskih duša koristeći prostor koji im je dat, svode čoveka na podljudski nivo. Znajući da je zakon ljudskog uma da se s vremenom pretvara u ono što gleda i sluša, oni ljudski um sa svih medija pune najopskurnijim i najbezvrednijim sadržajima da bi upravo takav postao, a pod izgovorom kako narod to traži. Oprobanim marketinškim receptom, jer je čovek društveno biće, takvi sadržaji se najpre promovišu u društvene pojave prvog reda, u neku vrstu mode, da bi prevarili one koji ne žele da budu mimo drugih. Tragedija je što se taj način ne koristi u plemenite ciljeve, pošto je čoveku bliže i lakše da čini dobronegoli zlo. Hvale vredan izuzetak koji ovo potvrđuje je emisija Mire Adanje-Polak, u kojoj gledaoci već godinama doniraju muzičke instrumente, na svojevremeni dešperatan poziv da se pomogne talentovanoj deci čiji roditelji im ih ne mogu priuštiti. Takvih primera bi moglo biti na pretek i svuda, jer je u prirodi čoveka da se oseća dobro kada dobro čini. Nije, dakle, skandal što se pevaljka koja ne ume da peva prihvatila razmišljanja na bezvredne teme, skandal je medij koji joj je to omogućio, što ne govori u prilog tezi da ona to čini zato što ima dostatnu publiku. Naprotiv. Bezvredne a medijski poznate ljude u današnjem društvune preporučuju njihova dela, oni su poznati zato što su poznati. Zašta, svakako, nisu ni krivi ni zaslužni. Oni su, zapravo, glavni sadržaj savremenih medija, njihova suština. I to ne samo srpskih, nego svih glavnostrujaških i pravovernih diljem sveta što promovišu smisao kapitalizma – pohlepu za novcem i besomučnu potrošnju. Najgori programi na srpskim televizijama su baš uvozni, ili oni koji bi na njih da liče. Ne nadajte se da će vaša deca imati priliku da se obrazuju uz školske ili kulturne televizijske sadržaje. Takvi bi protivrečili društvu u kojem živimo. U kapitalizmu sve što je vredno, pa tako i znanje, od svega najvrednije, ograničeno je isključivo na kapitalističku klasu.
Polupismeni gastarbajteri koji su svojim teško stečenim novcem stvorili tržište šunda, samo su detalj drame koja ne prestaje i koja se sve više razvija. Njihov šund, međutim, bio je uglavnom samo njihov, nije bio institucionalizovan. Razorni učinak današnjih, najuticajnijih medija, bez presedana je. Tamo gde su nekada bili oni koji su služili za podsmeh, dakle na margini društva, danas se nalaze najbolji, koji bi trebalo da predstavljaju uzor. Utehu, kao i uvek pruža iskustvo. Zlo i njegovi protagonisti su već u svom zametku osuđeni na propast. Ništa što nije trajno ne može trajati. Stoga za ovo vreme kada je tama prekrila svet, ne dozvolite da vas zaraze njihovom bolešću. Ne činite ništa od onoga što oni čine. Ne idite na njihove izbore, ne gledajte njihove televizije, ne kupujte njihove proizvode. Okružite se dobrim ljudima i čitajte davno zaboravljene knjige, one koje su vam kao Vinstonu Smitu iz Orvelove 1984 uskraćene. Ako ovaj svet bude vredan spasavanja lepota će ga spasiti, kako reče glas razuma sa bečkog Grabena, dobrih ljudi radi. Trudite se da budete među njima. |