Laku noć, majstore

(Politika.zip, 20.01.2009)

Prvi Tirketov dan na onom svetu. Naslonjen na šank, pije dupli džek denijels s ledom i starim momcima, Predragu Milojeviću, Momčilu Jojiću i Miri Radojčiću, koji su ga gore dugo čekali, prodaje fore sa sopstvene kremacije. Niko odozgo od Tirketa nije ni očekivao suvoparni izveštaj. Čovek koji je promenio jugoslovensko novinarstvo nikada nije nosio diktafon. Tirke nije voleo da se smara i piše vesti, pravi intervjue ili donosi ekskluzivu. Hedonistički usmeren dečko iz vremena sentimentalnog Beograda je ukapirao da je mnogo bolje da ekskluziva postane on sam.

Zato je to što je pisao Tirke bila revolucija. U davno doba, kada su harali ugledni komitetski novinari, mrtvački ozbiljni i zagledani u samoupravnu večnost, pojavio se tip s Dorćola koji je pisanjem o Šekularcu, špageti vesternima, viskiju i čučavcima postavio osnovicu jugoslovenskog novog žurnalizma. Prevedeno na srpski, to je značilo sledeće: čak i ako priča nije bila tačna, tim bolje za priču. Neobičnim obrtima u rečenici i uvođenjem slenga, razbucao je i ismejao komunistički apologetski stil, koji je obavezno podrazumevao da si ozbiljan ako si neviđeni smarač. Tirke je ponudio novinarstvo kao umetnost u kojoj se ni iz čega napravi priča. To je bilo ono zadivljujuće, pogotovo ovde, gde takav dar nije bio usamljen, u kulturi prebogatoj kafanskim umetnicima držanja banke, u kojoj jednaku vrednost imaju Mcluhan i dva deci belog.

Bilo je kasno kada su cenzori provaliliu da, pišući o Šilji ili DŽonu Vejnu, majstor piše o nama, jer je armija klinaca želela da postanu Tirke: da vide golu Milju Vujanović i živog Če Gevaru, da šalju Al Gora u Nešvil po sanduk viskija.

Kada je u Dnevnom telegrafu pisao o jezivoj nesreći u aleksinačkim rudnicima, podsetio je kako se 20 godina pre tragedije i sam spustio u tu jamu. Tada je video da su ljudi koji kopaju odavno mrtvi. To nije bila kolumna, već najbolja kratka priča koju sam pročitao.

Pisao je do poslednjeg dana. Videlo se da je umoran od novinarstva i svih nas, po azbučnom redu, ali, da je samo davao u štampu prazan papir s njegovim potpisom, ljudi bi kupovali novine da bi dešifrovali tu belinu i pitali se šta želi da nam poruči. I posle njegovog odlaska, traže se razlozi zašto je to učinio baš sada. Tu je ključna tajna njegovog tridesetogodišnjeg revolucionarnog delovanja u srpskom novinarstvu: smrt novinara koji je prezirao vesti, postala je vest dana.