Legenda o velikom higijeničaru

Teofil Pančić, Kroz klisurine, «Biblioteka XX vek», Beograd 2007, str. 408.

Odmah da kažem: Teofil Pančić je dobar kolumnista. Njegov stil je tečan, njegova razmišljanja povezana, njegove ideje privlačno iznesene, uz maštovite slike koje se prosto lepe za čitaoca. On je često duhovit i oštrouman. Čak i kada proizvodi mnogo (a Pančić piše i za «Vreme», i za «Peščanik» i za «Helsinšku povelju») to nije samo «odrađivanje posla». On i tada daje zanatski valjano urađene proizvode. Mnogi ga ogovaraju zbog toga što nema fakultet. Ali, Pančić je puno knjiga pročitao. I, što je važnije, mnoge je i razumeo. Iskren da budem, on često piše bolje od mnogih intelektualaca okićenih najvišim akademskim titulama.

U čemu je onda problem? Možda baš u zavodljivosti koju nosi Pančićeva darovitost. Kao što znamo, «Lukavi», od koga se u Očenašu molimo da nas Gospod izbavi, vrhunske je inteligencije. Baš kao takav, on proizvodi Zlo. Pančić je nesporno darovit. Ali, misaoni kontekst u kome se on kreće usmerava njegovu darovitost u pravcu koji nije baš sasvim neproblematičan. Taj misaoni kontekst, kao što se vidi iz ove Pančićeve knjige, zove se intelektualni globalistički konformizam. Sa moćnim transnacionalnim strukturama iza sebe, Pančiću odista nije teško da «hrabro» juriša na ovdašnje džepove otpora onome što se naziva «evrounionizam» ili «neoliberalni rasizam».

Kao i drugi krstaši globalicizma, i Pančić veruje da je vitez koji se bije sa dvoglavom aždahom. Jednu glavu čine svetski «turbolevičari» (121) tipa Čomskog ili Naomi Klajn (122). Drugu glavu čine lokalni desničari, sa tipičnim «ksenofobičnim, populističkim, delomice otvoreno profašističkim diskursom» (121). Hrabri vitez Teofil juriša na ovu drugu glavu, zamahuje mačem, vitla kopljem. A kada je poseče, verovatno planira da krene u obračun i sa prvom, «turbolevom» glavom beštije. Teško Naomi Klajn, samo kada je se Teofil dočepa!

Ali, ono što je ozbiljno u čitavoj stvari jeste Pančićevo jezično proizvođenje mržnje, svojevrsna lingvistička kontaminacija naše medijske scene. Pančić i sam, u ovoj knjizi, lepo kaže da se Zlo uvek najpre začne u jeziku (138). Naime, protofašistički jezik netrpeljivosti najčešće u sebi krije «nepodnošljivu lakoću demoniziranja Drugog» (160). Drugi, samim tim što je Drugi, postaje neprijatelj (247). Jer, kao što dobro objašnjava Pančić, problem sa običnim, «malim» čovekom, ali i sa mnogim intelektualcem, jeste što su oni često «sistematski lišeni sposobnosti uživljavanja u poziciju Drugog» (371). Pošto nisu u stanju da se postave u položaj Drugog, oni ga ne razumeju. Pošto ga ne razumeju, oni ga se plaše. A pošto ga se plaše, oni ga mrze.

Prvi učinak mržnje je psovka, neprestano misaono i verbalno obezljuđenje Drugog. «Oni (protofašisti – A. S) iskreno ne mogu da veruju da ima ljudi koji ne fukcionišu u tom (njihovom – A. S) pojmovno-vrednosnom registru» (372). Zato za njih Drugi prestaje da bude čovek i postaje poluživotinja. Status životinje Drugi najpre dobije u jeziku («svinja», «stoka», «smrad»). Iz takvog jezika lako proistekne Zločin. A prva najava zločina upravo je jezička dehumanizacija Drugog. «Ono što je neophodno učiniti u pripremnoj fazi Zločina», lepo zapaža Pančić, «jeste simboličko obezljuđenje budućih žrtava» (125).

Paradokslano je da Pančić, taj gorljivi branilac Drugog, uopšte i ne primećuje da i on sam ima svog Drugog! Da i on ima predmet potpunog nerazumevanja, straha i mržnje. I da se ta sistematska mržnja završava potpunim obezljuđenjem Drugog. Njegov Drugi zove se – Nacionalosta, Patriota. I sada gledajte kako se kod Pančića pojavljuje sve ono protofašističko u jeziku, upravo ono što i sam Pančić prethodno prepoznaje kao Veliku Najavu Zločina!

Najpre, obezljuđenje. Patriote nisu ljudi. Kada oni govore to je «rodoljubivo groktanje» (128). Kada se patriote uznemire oni se «uskreketaju» (360). Patrioti nemaju ljudske, već «rutave uši» (79). Oni su «razlarmana kasta potkontinentalnih Dvopapkara, radosnih da smrde» (71). Da, glavno u obezljuđenju je optužba da neko smrdi. Pridev «smrdljivi» najbolji je način nečijeg poživinčenja. «Smrdljivi Jevrejin» zaudara zato što nije čovek. I pošto Jevreji smrde, «konačno rešenje» jevrejskog pitanja nije pokolj, već prosta tehnika društvene higijene.

Poslušajte sada Pančića. Za njega «fekalni Patriota» (147), kao deo «parapatriotske ekipe, vazda spremne da zasmrdi gde god i kom god treba» (207), izrasta u osobeni filosofsko-teološki pojam. Autor tog pojma je lično Teofil Pančić, a pojam glasi: «Govnočovek» (254)! To je suprotni, ali istinski lik «Bogočoveka – na kojeg se licemerno i odurno pozivaju svi ti Desni Tradicionalni Patriotski Hrišćanski Listovi» (254). Takav «Govno-čovek» po pravilu «zasvinji sve čega se dotakne» (366). Stoga svaka stvar koju dodirne «fekalni Patriota» dobije «specifično smrduckav etničko-politički preliv (proliv?)» (366).

Naravno, sve je stvar društvene higijene. Kada se, odmah posle 5. oktobra, a valjda posebno posle 12. marta, vodilo računa o higijeni, takvi su izbacivani napolje prosto «da ne smrde po kući» (378). Nažalost, sa tom higijeničarskom praksom se mnogo brzo odustalo. Ali, ima još nade. Samo da evroreformske snage pobede!

Za Pančića je patriotizam takvo supstancijalno zlo da jednostavno ne može biti dobrog patriote. Kao što za naciste ne postoji Dobar Jevrejin, tako ni za naše građanističke protofašiste ne postoji Dobar Patriota. On je uvek samo Nacionalista, u kojem god obliku da se javi. Pančić daje jednu potpunu i nadahnutu klasifikaciju svih nacionalista.

U prvu kategoriju spada «polupismena fukara» (145). Nju odlikuje «neopevano i neopevljivo prostaštvo i banalnost grotesknih palanačkih Rodoljubaca» (391). To su po pravilu «zadrigle palanačke budaletine» (367) koje «još nisu ni primile hrišćanstvo, o prosvetiteljstvu je besmisleno nagvaždati: do toga će im trebati oko 1500 godina nakon hristijanizacije» (348). Kada se ti Dvopapkari okupljaju, recimo na «skrnavom letnjem derneku u Guči» (120), oni dolaze «iz samo dva pravca: s Koca i Konopca» (111). Naravno da takve spodobe koje se deru po Guči i nisu ljudi već «dvonožni egzemplari» (145). Najgore je, međutim, upozorava nas Pančić, što taj «zadrigli fašistoidni polusvet» (315) zapravo «sve vreme merka najpogodnije mesto da nas pobaca u kanjon» (349). Zato, valjda, sa nacionalističkom fukarom čovek nikada ne može biti dovoljno surov.

Druga kategorija srpskih nacionalista jesu intelektualci. To je «perverzni soj negovanih, znanjem, elokvencijom i otmenim manirima pristojno opskrbljenih Patriota Opšte Prakse među intelektualcima» (145). Odmah sam se i sam prepozano među ovim sojem. Ali, ostalo mi je nejasno, zašto ono - «perverzni»? Znam da protofašizam uz «pogrešne» ideje ili poreklo obavezno dodaje i moralnu iskvarenost koja se po pravilu ispoljava u seksualnoj perverziji. Jevereji su, tako, bili ne samo smrdljive svinje, već i muželošci i skotološci. Zato me je kopkalo koju vrstu seksualne perverzije upražnjavamo mi, intelektualci-nacionalisti? Ubrzo me je Pančić lišio svake neizvesnosti. Lepo je objasnio da sve te «`fine` desničare uvek i svugde paraerotski uzbuđuju ti divlji primitivci » (159). Dakle, najzad je razotkrivena naša Tajna! Ti nacionalistički intelektualci, svi ti kabinetski desničari, zapravo su samo dobro prikriveni homoseksualci, latentni muželošci koji perverzno uživaju u prljavom, ali jakom muškom telu Primitivnog Nacionaliste!

Hej, ali otkuda sada «homofobija»? Nije li Pančić predstavnik potpune EU tolerancije i potpunih seksualnih ljudskih prava? Ne zalaže li se i sam za legalizaciju «lakih» droga i ozvaničenje homoseksualnih «brakova» (330)? Da, ali protofašizam je neumoljiv gospodar. Na površini možete biti koliko hoćete «tolerantni» i «ljudskopravaški». Ali u svojoj mentalnoj dubini vi ostajete netrpeljivi, zli i diskriminatorni. Zato ćete, u obezljuđenju Drugog, primeniti sav uobičajeni arsenal protofašističkih stereotipa. Pa čak i one koji su u neposrednoj suprotnosti sa vašom sopstvenom ideologijom!

Ali, da se vratimo Pančićevoj tipologiji nacionalista. Sledeći njihov soj su naizgled pristojni i normalni ljudi. U taj soj ne spada niti fukara, niti inteligencija. Čine ga ljudi iz srednje ili čak iz više klase (tzv. japi-fašisti; 79). Naizgled normalni nacionalista zapravo je, podučava nas Pančić, «bolesno, upadljivo normalan». A svako ko je gledao Hičkokove filmove, a Pančić ih je gledao sve pa zato i zna, nema nikakvu nedoumicu da su upravo takvi «najsumnjiviji». «Taj je manijakalni ubica, vidi mu ruke, otr`o ih o zavesu» (70).

Kakva pronicljivost! Na Primitivnom Nacionalisti i na Intelektualcu-Nacionalisti odmah se lepo vidi ko su i šta su. Prvi je smrdljiva svinja, drugi je perverzna pederčina. Ali, neki nacionalisti su toliko pokvareni da se majstorski prerušavaju u Normalne ljude. No, ne mogu prevariti našeg Teofila. Njegov njuh ih neumoljivo detektuje. Baš to što izgledaju «nekako isuviše normalno» za Pančića je najbolji dokaz da su zapravo nenormalni! I on, neumoljiv kao smrt, strog ali pravedan, upire prstom u njih, razotkriva njihov unutrašnji smrad, razotkriva tog Govno-čoveka, tog fekalnog Patriotu, i objavljuje: «Higijenšite ih! Da nam više nikada ne smrduckaju po kući!».

Ako ste mislili da je ovim upotpunjena Pančićeva klasifikacija i da sada ni jedna fela nacionalista nije ostala nepokrivena, grdno se varate. Ostala su – njihova deca! Da, čak su i deca Nacionalista i Patriota nekako drugačija. Razumljivo, jer je nacionalizam takva genetska bolest koja se prenosi sa kolena na koleno. Otuda naš higijeničar Pančić ne može a da se ne osvrne i na njihov «smrad». Dakle, podučava nas Teofil, svima je poznato da su «deca osmoškolske dobi, muška osobito, neretko baš krasni mali fašisti» (278). Čak i kada su naizgled dobra i potiču iz valjanih porodica, ta deca su suštinski zla jer dolaze iz dobrih, ali nacionalističkih porodica. «Nisu oni Prljavi Mali Fašisti zato što su`nevaljali`, naprotiv, kao dobra deca , oni postaju verne kopije svojih nakaznih roditelja, pokorno reprodukujući njihov govnarski weltanschauung do u lošu beskonačnost. Sva velika zla ovoga sveta počinila su bivša dobra deca , takvih se treba kloniti kao kuge» (277).

I kada takva, nakazna deca od nakaznih roditelja postanu tinejdžeri, ona ne mogu biti ništa drugo do Mladi Mutanti. Sva ta balavurdija, objašnjava Pančić, koja danas peva srpsku himnu na tribinama i po ulicama kliče «Kosovo je srce Srbije», zapravo je sastavljena od «Mutanta Devedeetih» (380). Reč je o novom pokolenju mladih nacionalista, «zastrašaujće mutiranih u skladu sa onom vrstom genetskog inženjeringa koji je devedesetih oblikovao naše živote, a od kojih su oni najteže mogli da se odbrane, jer nisu posedovali iskustvo» (380). Ti Mladi Mutanti baš su se nakotili, vajka se Pančić, svuda ih ima, a što je najgore, lepo se vidi da ne vole naše prijatelje iz Brisela i Vašingtona, da ne uživaju da gledaju B92, da ne vole da slušaju Dve Svete Cece iz «Peščanika», da odbijaju Suočavanje Sa Srpskom Genocidnom Prošlošću.

Ali, ništa ih neće spasiti. Srećom, tu je Veliki Higijeničar! On će ih namirisati, on će ih razobličiti, on će ih neumoljivo označiti. Sve njih, i one primitivne, i one obrazovane, i one siromašne, i one bogate, i one stare i one mlade, i decu, i starce, sve, sve... Niko se neće izvući, na sve njih Veliki Higijeničar udariće jedno veliko i neumoljivo «O». A ono će značiti - «Očistiti!». I kada dođe dan, o samo kada dođe taj veliki Dan Higijene, i kada nam naši vašingtonski prijatelji pošalju dovoljno jaku ekipu za deratizaciju i dekontaminaciju, i kada hiljadu mladih «EU-nema- alterantive»-Higijeničara uđe u škole i na fakultete, u bolnice i porodilišta, o kakvo će samo Čišćenje onda da nastane! Sve će da prašti od čistoće, sve će da prašti od higijene! A Veliki Higijeničar samo će zadovoljno da gleda, da pije svoje «Zlatorog» pivo (jer, kako nam je lepo objasnio, «svako ko zna nešto o pivu radije će kupiti Zlatorog iz Laškog od bilo kojeg domaćeg pivolikog bućkuriša»; 97) i da kaže: «Ove ovde sam sredio, dajte sad da se malo pozabavim i sa Naomi Klajn!».

Ali, do toga dana, naš Veliki Higijeničar ne gubi vreme. On nastavlja da vredno udara «O» na svakog kod koga namiriše tu strašnu bolest zvanu nacionalizam. I evo ga kako nikoga ne preskače. Ni Natašu Jovanović (SRS), koja je «razularena Gibaničaruša» (80), ni Boru Đorđevića, koji je «osvedočeni, eksplicitni i nesumnjivi ratno-nacionalistički huškač» (257), ni Aleksandra Vučića, koji je «japičetnik koji bi kod Hičkoka sigurno igrao odlikaša-masovnog ubicu» (82), ni Matiju Bećkovića, koji je «jedan od apostola srpske sramote» (273), ni Aleksu Đilasa, koji kada govori ima «Izliv Sluzi u Javnosti» (73), ni Kostu Čavoškog, koji je «opskurni radikalno desničarski politikant» (137) koji se «odao genocidu» (137)...

Da, neumoljiv je Pančić. Jer, ti nacionalisti baš umeju da ga iznerviraju. Oni iz svojih «gadnih usta» (207) štošta «umeju da izarlauču» (81), da «palamude» (141), «lupetaraju» (177) «sumanuto trućaju» (179)... Ako još u tome ima neke argumentacije, nekog znanja ili logike, niko ljući od Pančića. Zato je Teofil posebno besan na Čavoškog. Zato, dok se seća kako je Čavoški svojevremeno negde nešto «istrtljao» (za to što on govori, veli Pančić, «ne postoji uljudija reč»; 136), Teofil kaže da «likovi poput Čavoškog simbolički zapišavaju naše buduće grobove i radosno jašu na bombi koja otkucava» (136). Stoga se Pančić s pravom pita: «koliko bi to ljudi trebalo da pomre pa da Čavoški zaćuti?» (137)

Ali, ne brine Pančić, ućutaće Čavoški, ućutaće Aleksa Đilas, ućutaće Matija Bećković, ućutaće sav taj «perverzni soj negovanih, znanjem, elokvencijom i otmenim manirima pristojno opskrbljenih intelektualaca». Oni će biti konačno ućutkani u tom velikom Danu Higijene. Posle njega Srbija će konačno biti sterilno čista, konačno umivena, konačno europejska, i konačno spremna da konačno bude vaznesena na konačno nebo punopravnog članstva NATO pakta. O, ta divna Konačna Rešenja! Pomolimo se Svetom Teofilu, da taj Dan što pre dođe!

Pečat, 11. april 2008, br. 8, str. 54-57.