Lingvista, pisac, poslastičar, baštovan

Pavle Ćosić je lingvista, pripadnik multimedijalne grupe „Ilegalnih poslastičara“, nema rođaka u SANU. Bez obzira na prezime. Magistrirao je, napisao doktorat, ali nije zainteresovan za te staze. Napisao je jedan vedar, a ozbiljan roman čiji naslov je „Leposava“. Pre toga je uradio mnogo toga. Područje njegovog lingvističkog rada su veze između srpskih i hrvatskih dijalekata, žargon, leksikološke studije i problemi u nastavi srpskog jezika. Napisao Priručnik za lektore i studente, jednostavnije Srpski za strance, dok je u Poljskoj radio kao lektor za srpski jezik na Univerzitetu u Poznanju, Radio i kao novinar i kolumnista (Naša Borba, Dnevni telegraf, B92, Yellowcab, X Zabava, Politikin Zabavnik itd. Skuplja rečnike. (Beograd , 2006 Pre romana „ Leposava“, čije prvo poglavlje je kao priča objavljeno u zbirci Blog SF – Transfuzija 01 (Mentor, Zagreb 2006) i u okviru web Konkursa za socijalno angažovane radove Centra za libertatske studije). Zdušno učestvovao u osnivanju izdavačkih kuća „Rende“ i „Maćado“, ali odustao, mislim posle kratkog vremena. Posle uređivao „Krompir“. U vreme bombardovanja mini Jugoslavije snimio dokumentarni film „Slobo- Klintone!“ , mada je mogao u to vreme da se sunča. Nije. Smatra da u Srbiji nema cenzure, sem na sajtu i blogu B92. Mnogi bi da ga prigrle, ali on nema problem identiteta iz prostog razloga što zna da je „DŽordž Buš III mudro zborio da su čiste gaće ogledalo čovekove savesti“ .

Pavla Ćosića, Ivana Tobića, Miloša Trajkovića i Borisa Starešinu, „Ilegalne poslastičare, sa pridruženim članovima i akcijama, književni teoretičari smatraju posebnom grupom, pravcem, neoludistima. Nisam pitala koliko im je udobno u tim, obično četvrtastim, nimalo dalijevskim fiokama, ali sam uživala, smejala se, radovala se čitajući Leposavu. Ništa manje radosti i istinskog smeha nećete uskratiti sebi ako u knjižarama potražite „ Marka Kraljevića - natprirodni ciklus“ Borisa Starešine, „Tobiđenja dušo moja“ Ivana Tobića. Sve te knjige objavljene su u izdavačkoj kući Poslastičara „Kornet“, kao i najnovije:“ Uzeo sam štap i počistio mrve od brusketa“ Aleksandra Belčevića, „Lenjivci i druge priče“ Gorana Bogunovića. Uskoro će u izdanju „Korneta“ biti objavljeno i drugo izdanje Rečnika sinonima i tazaurus srpskog jezika, sa 20.000 odrednica, na više od 700 strana.

Status: Zašto se sve u Srbiji čita pre svega ideološki?

Pavle Ćosić: Pa ja nisam siguran da se sve čita „ideološki“, kako vi to kažete... Mislite verovatno na romane? Prosto su takva vremena i nije tako samo u Srbiji, tako je svugde u svetu. Pisac više nije samo čovek koji može da se izoluje od politike, on po pravilu mora da bude političko biće. To uzrokuje tu činjenicu takvog, „ideološkog“ čitanja. Normalno, i kod nas, jer naše društvo je podeljeno i svako hoće da svrstava po nekakvim kategorijama. Što se mene lično tiče, odnosno mog romana „Leposava“ , ja sam hteo da napravim parodiju na samu tu činjenicu. I sam sebe, i svoju junakinju, njene prijatelje ja sam ideološki označio, zalepio sam im nekakvu etiketu. Suština ideološkog smeštanja je etiketiranje.To nije karakteristično samo za Srbiju, nije to samo njen problem, da se ne lažemo, mnogi kritičari su probali da ga smeste, da li je avanturistički, sf roman, ne znam gde i šta sve. Jeste on sve to, ali je pre svega politička satira. Otuda, pošto jeste politička satira, onda nije nikakvo čudo da se čita „ideološki“, odnosno iz ideološkog ugla.

Status: Satirični tekstovi dignu prašinu?

„Leposava“ je digla prašinu sa svih strana. Naročito od onih koji znaju kakvi su moji politički stavovi, i oni su to od mene najmanje očekivali.

Ko su ti „oni“?

To je takozvana „Druga Srbija“! Grupacija koja se posle petog oktobra odmetnula i njihovo mišljenje za razliku od moga nije evoluiralo nego je ostalo negde u devedesetima. Oni su otišli u neku vrstu ekstremizma, tako da je Teofil Pančić u svojoj kritici mog romana mene kao pisca nazvao „fašistom“! To je jedna tako grozna etiketa, i ja tu ne mogu ništa. Nije mi to neočekivano, čak je ispalo kao dobra reklama! Posle te kritike pobunila se druga strana, „prva Srbija“. A ta prva Srbija je zapravo skoro cela Srbija. Ja sam na tu podršku ogromne većine i računao gradeći ovu političku satiru. Računao sam i na bes tih malobrojnih ljudi koji sebe svrstavaju u "Drugu Srbiju" .

Da li vas je više pogodio napad ili odbrana? Mislim, da li vam je zasmetalo što vas Vukadinović hvali?

Meni ništa ne smeta, naročito kada me neko hvali. Budite sigurni da mi ne bi smetalo, sasvim sigurno da me i Teofil Pančić hvali. Nije me zabolelo, pogodilo ni jedno ni drugo. Meni je s jedne strane i drago što je Teofil tako reagovao, upao je u zamku koju sam ja postavio u romanu! Leposava je duboko odana, veruje u sve to, u sve te neoliberalne i globalističke vrednosti... Moja junakinja koja studira političk u korektnost, ipak se u jednom trenutku , kada upada u neki raskol, pita, posumnja u sebe, u ono što misli, u ispravnost takvih stavova... Teofil se, ni kao čovek i ni kao književni kritičar, ni u jednom momentu nije oko toga zapitao, i to je ta udica koju je on zagrizao, upecao se.

Kako se Leposava još mogla zvati?

Prvo da vam kažem kako je taj roman uopšte nastao. Ona je mogla da se zove na hiljadu načina. Ideja za „Leposavu“ nije odmah bila da napišem roman. Neverovatno, ali ja mislim da se „Leposava“ napisala sama od sebe, zahvaljujući blogu. Ono što je sada prvo poglavlje romana „Leposava“ , ja sam napisao na blogu. To je bila priča. Tek kasnije sam shvatio da sam stvorio vrlo specifičan svet, da u taj svet mogu da inkoporiram razne ideje iz raznih drama i priča, svega ostalog što sam ranije pisao. Tako se uobličio ovaj roman. Najviše problema imao sam oko raspleta, ali i to sam na kraju rešio u samoći, poslednjih petnaest dana pisanja. Što se tiče vašeg pitanja, Leposava je Leposava, samo ona, ništa drugo mi nije padalo na pamet. Nikakvo drugo ime.

Milovan Danojlić je davno napisao „Kokošku Leposavu“, čitali ste?

Moguće je. To je priča za decu? Moguće je da sam to nekada davno čitao. Zvuči mi poznato. Ali, nema veze sa mojim romanom .

Nisam ni mislila da ima veze, ime... Setih se, no nema veze. Nego, ta okupljanja,“Kornet“.... Ne , prvo“Krompir“...

Da, nije „Kornet“, „Krompir“- sajber magazin, nastao je 1999. godine, za vreme bombardovanja. Bila je to pobuna protiv beznađa, ali je istovremeno bila i neka vrsta plasiranja ironije, sarkazma ...To je vreme paradoksalnog raspoloženja koje je vladalo u Srbiji. Ako se sećate , osim tog nekog dominantnog osećenja beznađa, besa, istovremeno u stopu to osećenje je pratio i izvanredan smisao za humor. Zdrav smisao za humor.U „Krompiru“ smo samo sabrali sve te akcije koje su bile i duhovite i ironične u odnosu na tu situaciju.

U vašoj „Leposavi“ biseri poput onog Bušovog o gaćama kao odrazu ljudske duše, ne mogu sada da se setim...Zanima me koliko je vama ta duhovitost, sama po sebi bitna?

U „Leposavi“ humor je jako bitan. Satira u humoru, humor u satiri, je li? Bitan je jer mora priču da učini zabavnom. Moj cilj je bio da napišem knjigu koja će da se pročita za jedno popodne.U Srbiji pisac poznaje svoje čitaoce, tako da i ja zn a m mnoge od njih, i znam da gotovo niko od njih nije čitao tu knjigu duže od dva dana.To je meni važno. To se zove čitanje „u dahu“. Siguran sam da je takvo čitanje posledica humora, zaplet koji je avanturistički, i tek onda, na trećem mestu taj politički nivo, koji nekima drži pažnju, ali neke i odvlači.

Hlebnjikov ima jednu sjajnu pesmu “Nasmejte se, o smejači... Ne mogu da se setim precizno, „nasmejte se osmehovno“ i td. Vama je smeh važan, humor vam je...

Da, to mi je važno, u svemu što sam ja radio, od „Krompira“, „Leposave“, kao romana, pa na kraju, ako tako mogu da kažem, preko angažmana u „Ilegalnim poslastičarima“ trupi kojoj pripadam. Tvrdim, odgovorno, da je devedeset procenata od svega toga humor.

Zašto je to važno?

Nije važno svakome, ali meni, nama je važno. Mi smo se nekako tako i okupili. Život je lepši s humorom, i lakši! Zar ne? Što su vremena teža, humor nam više prija, lekovit je. Generalno, ja sam jedan optimističan čovek . Volim da se šalim, ljudi oko mene vole da se šale...To je to. Volim smeh.

Teško je biti duhovit u ovoj nenadmašno apsurdnoj stvarnosti koju mi svakodnevno imamo...

Upravo to sam hteo da kažem. Ta stvarnost je sama po sebi apsurdna, tako da tu i nema nekog velikog truda. Nije to veliki napor, ne moramo da izmišljamo humorne situacije, ima ih u izobilju. Svuda su oko nas.

Ne preslikavate ih baš!?!

Ne preslikavam ih, ali ako hoćete baš, hajde da se vratim na čitanje „Leposave“... Neko od kritičara je napisao da to jeste naša stvarnost, za trunčicu pomerena unapred. To je tačno. Samo je malo preterano u odnosu na ono što danas jeste. Zato je toliko i smešno.

Vi ste naučnik, lingvista. Nauka, ma kako precizna ipak, čak i kada je njen predmet jezik , ne nudi slobodu koju nudi bilo koji umetnički izraz... Da li je zato nastala i „Leposava“?

Uvek su postojale te, uslovno dve ličnosti kod mene. Preciznije, dve potrebe... S jedne strane naučnički, a s druge taj umetnički. Hteo sam da studiram, kada sam upisivao fakultet, Filološki, da studiram paralelno i filmsku režiju. Nisam uspeo da upišem. Saznao sam kasnije da za taj upis treba imati itekako debele veze. Nemam ja to. Hteo sam da postanem reditelj, nikada nisam hteo da postanem pisac.

Da, i „Leposava“ je pre svega vrlo filmično mišljena, napisana...

Primetili ste? Hvala, to mi je važno, mada sada beskorisno. Ali važno mi je ako dok je čitate, stičete utisak kao da gledate film. Ima tu neku filmsku dinamiku. Meni je film i sada mnogo bliži od proznog izraza. Ali, lakše je napisati knjigu, jeftinije nego snimiti film...

Pišete li novu knjigu?

Ne. Ali to ne znači da neću. Prvo , zato što je pritisak, gotovo zahtev ljudi koji su čitali „Leposavu“ toliko jak da se osećam kao da sam dužan da napišem još nešto. Tako ja to doživljavam, pa i po cenu da napišem nešto loše i razočaram ih. S druge strane, budem li našao neku inspiraciju, paralelni svet kakav sam jednom već pronašao, zašto da ne?

Niko vam nije ponudio da se po „Leposavi" snimi film?

Vode se neki pregovori. Ali, to sa filmom je uvek neizvesno, ali ono što je izvesno je da će na Dramskom programu Radio Beograda „Leposava“ biti predstavljena. Otkupili su prava da po romanu naprave radio dramu. Baš me zanima kako će to da ispadne! Mada ja to uopšte ne mogu da zamislim...

Ja mogu. Biće to bolje nego film, to je u prirodi uha...

Ja sam u životu slušao nekoliko, pet-šest, pa ne znam... Nemam naviku da slušam radio.

A ako se Kusturica zainteresuje? Mislim da to nije daleko od njegovog doživljaja sveta...

Ovo je direktna politička satira. To nije njegov svet. Ja jako volim njegove filmove, ali to ne mogu da zamislim. On ima taj svoj svet, stvara ga i kada čujem da ga pljuju kao plagijatora Felinija, spreman sam da dam obe ruke i uporno tvrdim, a volim film i znam o tome podosta, da to nema veze, da je svaki njegov film njegov, potpuno originalan izraz. Možda on ima, sledi, gradi na nekoj Felinijevoj estetici... Ali, zaboga , svemu pre t hodi neko i nešto, dobro je da postoji taj uticaj.

Ko bi još mogao da se lati filmske „Leposave“?

Od naših ili stranih?

Duhovito! Neka budu naši...

Jako cenim Srđana Dragojevića, ali „Leposava“ nije ni njegov moguć svet. Volim Gorana Markovića, Šijana...Bavi li se on tim poslom uopšte još? Jel snimio on na kraju ovaj film?

Mislim da nije...Ako mi nije promaklo, ali to ne može tako lako da promakne

Meni bi teško promaklo. Dobio je nešto... Ne znam. I ovi mladi režiseri, pogledajte Stojanovićev „Čarlston za Ognjenku“, pa možda još više Stevan Filipović, onaj čovek koji je uradio sjajnog „Šejtanovog ratnika“. Cenim filmove i Srdana Golubovića. Možda je on i najtalentovaniji među mlađim, našim režiserima. Svakako, tu su i moji prijatelji Raša Andrić i Milorad Milinković Debeli.

„Leposava“ na pozorišnoj sceni?

Predložili su mi i to, postoje pregovori, ne znam da li smem da pričam...

Pozorišni repertoar kao državna tajna... Dajte, nećete valjda...

Mogu da zamislim „Leposavu“ u pozorištu.

Kada govorimo o antiglobalizmu, mi prvo mislimo na N oa ma Čomskog...

I na Majkla Mura...

Neki pomisle i na Hakslija ...Setimo li se Orvela?

Dobro je da ste se setili Orvela, jer u vreme kada je on pisao i svoju “Zivotinjsku farmu“ i „1984“ niko nije spominjao globalizam, nije postojao taj termin, niko nije mogao da pre t postavi da će takvo što budućnost doneti. Eto, ako ga čitamo i danas to jeste jedan antiglobalistički pogled. Bez obzira što je pisan iz neke druge perspektive. Jer, ideja globalizma je upravo u korporacijskoj dominaciji velikih firmi, što za krajnju konsekvencu ima gušenje, potiranje individue, autentičnosti. Uostalom, mi sada spominjemo Čomskog i Mura, ali snažni antiglobalistički pokreti postoje u celom svetu, pre svega u Americi i Evropi. Da, u Americi su skrajnuti posle 11. septembra, ali u Evropi su vrlo jaki, naročito u Francuskoj i Italiji.

U Srbiji su se mnogi lončići pomešali, pa tako je, po definiciji , antiglobalizam jednako fašizam, jednako nacionalizam,...Kad stignu u Srbiju neke ideje su daleko od svog osnovnog značenja. Pretvaraju se u nakaze...

Da, to je tako, to je specifična situacija u kojoj se Srbija našla i zbog čega „Leposava " u takvoj situaciji jeste provokativan roman . Pogledajmo samo poziciju tih naših levičara, to bi bila ta „Druga Srbija“. Oni su na potpuno suprotnoj strani u odnosu na evropsku levicu, ako posmatramo u globalnom smislu. Levica se u Evropi bavi ljudskim slobodama, individualnim slobodama, protivnik je imperijalizma, u krajnoj liniji globalizma...

Globalizam - internacionalizam... Pojmovi su se promenili, a sadržaj je ...

Da, tako ispada, ali pogledajte, naša levica nema ništa protiv američkog imperijalizma, nego ga podržava. To je ta specifičnost i tu nastaje jedna rupa koju je nemoguće premostiti, jer će vam oni odmah reći: “Aha, vi koji ste protiv nas - vi ste fašisti!“ Eto, Vukadinović koga ste spomenuli je označen kao fašista... A on je pravi levičar, tvrdim to.

Levičar sa izraženim...

Da, on zastupa neke nacionalne stavove, baš zato što je u Srbiji sve naopako, tako se desilo i da ubeđeni levičar Đorđe Vukadinović zaglibi u nacionalizam... Naša politička situacija je specifična u odnosu na druge, naročito evropske zemlje. Drugačija je i od naših najbližih suseda, Hrvatske, Makedonije, Crne Gore... Mogli bismo da se poredimo eventualno sa Iranom...

Nećemo. Hajte da se u ovom razgovoru vratimo onome što ima smisao, književnosti. Recimo, hrvatskoj... Evo sada se setih duhovitog Ante Tomića, njegove knjige „Šta je muškarac bez brkova“... Objavljena je i kod nas. Vi ste nedavno u svojoj izdavačkoj produkciji takođe objavili hrvatskog pisca Gorana Bogunovića “Lenjivci i druge priče“

Čitao sam Antu Tomića i kada sam nekim svojim hrvatskim prijateljima rekao da je to dobro, oni me nisu razumeli. Pitali su šta tu ima. Rekoh im da taj čovek lepo piše, da je duhovit i da je meni to sasvim dovoljno. Ako želite da pričamo o tom odnosu srpske, hrvatske

... bosanske, Jergović...

Dobro, eto i Jergović sada spada u hrvatsku.... Te neke odrednice.

Ja sam vrlo zainteresovan, i lično i kao građanin Srbije za poboljšanje hrvatsko – srpskih odnosa. Mislim da velike nedaće koje imamo upravo zato što taj sukob nikako da splasne. Imam utisak da postaje sve veći i veći. Bojim se da je to posledica dolivanja ulja na vatru, što od strane vlasti, medija, ali ima tu i dosta uticaja stranog faktora. U interesu velikih sila je da se Srbi i Hrvati svađaju. A ja mislim da baš u inat Americi i Rusiji mi treba da budemo složni i da se volimo. Hrvatski i srpski narod bi lako mogli da se izmire, žive u dobrim odnosima i mi se kao izdavačka kuća, trupa „Ilegalni poslastičari“ i naši prijatelji iz Hrvatske zalažemo da se to ostvari, to je razlog da objavimo Bogunovićevu knjigu, on je imao želju da objavi u Beogradu, ne u Zagrebu. Normalno, ona je plasirana i na hrvatsko tržište. Sve što sam čitao, a čitao sam, a pripada ovoj ili onoj književnosti, ne potpiruje taj jaz. Pokušava da ga smiri, urazumi. Sigurno postoje i oni drugi sa obe strane, ali ja za njih ne znam. Mene zanimaju samo ovi prvi. Svakako ne možemo kriviti književnike i pisce za ono što nam se dešava.

Medije možemo? Oni su predmet vaše igre? Prilično uspešne...

Mediji jesu moje područje i njima se bavim zajedno sa svojim prijateljima iz „Ilegalnih poslastičara“. Multidisciplinarna grupa smo i naš jedini medijski angažman je plasiranje lažnih vesti...

Uspešno plasiranje, počev od „Osame“, bez Ladena, do Zagreba, preko press službe predsednika Srbije...

Ispada da sam to samo ja smislio, a bilo nas je nekoliko. Sedeći u bistrou „Jezero“, koji inače više ne postoji , preko puta A meričke ambasade, a desilo se da tu negde preko puta postoji i taj samački hotel, ma sve se potrefilo za tu jednu od velikih medijskih laži. Druga koja je imala mnogo većeg odjeka u našem regionu j e ona o lažnim hrvatskim tablicama koje proizvodi i prodaje turistima koji žele da idu u Hrvatsku neki beogradski limar. To je odjeknulo u Hrvatskoj kao bomba. Bukvalno su svi mediji , bez provere , objavili tu vest! Jedini izvor informacija im je bio naš blog, i to što je „Kurir“ , s rezervom , objavio. Puklo je to odmah u Hrvatskoj, pa u Sloveniji i Bosni. „Vjesnik" je posle toga danima pisao ozbiljno o tome kako treba promeniti tablice, da tog limara treba uhapsiti. Oglasila se i hrvatska policija informacijom da mu je na tragu, zajedno sa srpskom.

Demistifikacija medijskih mehanizama je suštinski dokaz za vaš antiglobalizam?

Mi se ne bavimo mrkog pogleda time. Mi se zaba v ljamo i cilj nam je da zabavimo ljude. Razume se, ima tu i dublje poruke: mediji su neobjektivni. Blago je to tako reći. Podložni su lažnim informacijama, senzacijama. Strašno je to s obzirom koliki uticaj imaju. Eto, zamislite, ovo su bezazlene igre, ove naše ujdurme, ali pitam se , setite se devedesetitih... Šta su tada mediji činili? To je strašno saznanje. Koliko je tu laži proturano, kako se tu manipulisalo, koliko nevinih ljudi je nastradalo zbog medija! Eto, ova vest sa limarem i tablicama je prošla zato što je to neko voleo da čuje. Ljudi čuju ono što vole!

Svojevremeno je Orson Vels doveo Marsovce...

Da, napravio je haos, posle je govorio da nije imao nameru...

Namera je olakšavajuća okolnost? Ili otežavajuća?

Čisto sumnjam da nije imao nameru. Lepo se poigrao, bio je jako talentovan. Eto , on bi „Leposavu“ dobro režirao (smeh). Tako je počelo, ima takvih primera u dvadesetom veku koliko volite. O t kako se pojavio internet , to je nabujalo i meni je to drago. Negde, pa neka je i kod malog, zanemarljivog procenta ljudi, ti primeri probude svest da ono što piše u novinama nije nužno tačno. Važno je posumnjati, to nalaže zdrav razum. Eto, skoro smo bili svedoci velike „patke“ na koju je nasela i naša država. Plasirana je vest da je EU predložila da se Mariji Šerifović oduzme titula ambasadora dobre volje zato što je podržala Tomislava Nikolića. To je bila lažna vest. Reagovao je Boris Tadić, kao što i treba jedan predsednik, savestan političar! Ali, nije proverio tačnost te vesti, izvor.

Nije to njegov posao. To radi Krstić, nekadašnji pripadnik prvo, uspešne medijske manipulacije, Dečaka, posle Idola i press služba Predsednika ....

Loše su informisani! Neprofesionalni.

Imam razloga da se složim sa tom ocenom ...Te službe me uvek podsete na Kafku ili neku jeftinu, kamernu latino seriju...

Ja sam pokušao da saznam ko je to smislio. Nisam uspeo, a uložio sam popriličan trud , nailazio sam samo na prenošenje te vesti.

Ko li je to smislio? Deluje kao poslastica... Nimalo bezazlena, nimalo besciljna

Mi nismo, odmah da vam kažem! Rekao bih da jesmo, bar u poverenju, ali nismo!

Možda su oni to i proveravali, ali teško je proveriti. U krajnjoj liniiji, to je vest koja je išla na ruku Tomi Nikoliću, tako da nije nemoguće da je plasirana iz njegovog štaba.

Za taj posao postoje stručne službe. Ekipe, niko nije u osami, niko nije sam ...Bojite li se vi tih osama, samoće?

Opet se vraćate...

Ne, sve reči koje vas podsećaju na neku pre t hodnu temu napisane su malim slovom, akcenat je kratkouzlazni, na a...

Volim da budem sam. To ne znači da sam nedruželjubiv. Nikako. Ali ponekad, čak i kada se oduži, dobro je provesti vreme sam sa sobom. Ne otuđujem se. Mislim da se ljudi ne boje toliko samoće koliko se boje otuđenosti. Opravdano.

Kada smo već kod reči, u aprilu će se pojaviti drugo izdanje Rečnika sinonima i tezaurusa. U izdanju „Korneta“. Autor ste vi i ekipa... Važna, vrlo važna knjiga za ovu kulturu...

Jeste, valjda je zbog toga rad na rečniku finansirala Skupština grada. Dobili smo sredstva na njihovom konkursu te smo mogli da angažujemo saradnike, počev od kibernetičara koji su rečnik postavili na internet, što nam je olakšalo rad. Angažovali smo veliki broj naučnika i iz drugih sfera. Ovo drugo izdanje je u stvari ispravljeno i dopunjeno, jer, prvo izdanje, da priznam, bilo je sa velikim brojem grešaka. Sreća što je to prvo izdanje bilo štampano u malom tiražu. Nismo se mnogo izblamirali. Ovo drugo izdanje će biti skoro savršeno.

Zasmejava li vas gorko ova teritorijalno politička podela jezika

Skoro svi lingvisti iz bivših jugoslovenskih republika će vam reći da je to sve jedan isti jezik, da je ta podela potpuno politički motivisana. Naravno, postoji određen broj lingvista, nije da ne, recimo u Hrvatskoj , koji žele da po svaku cenu naprave neku veliku distinkciju... Siguran sam da su kao stručnjaci svesni da to jeste jedan jezik. Moja koleginica Sanda Ham koju poznajem dobro, družili smo se u Poljskoj, je jedna od tih retkih, ali najostrašćenijih lingvista. Napisala je taj neki pravopis koji treba puno da se razlikuje od srpskog. U suštini , mi komunicramo i ona priznaje da su srpski i hrvatski jedan isti jezik.

Da li ste primetili da sa srpske strane nikada nije spomenuto to nekakvo razgraničavanje jezika, čak ni u vreme Miloševića? Niko nije insistirao na tome, osim u jednom trenutku Šešelj. Sećate se, govorio je da mora da se kaže „zapeta“ ili šta već...Pa da, pravio je scene i pred Haškim tribunalom kada je tvrdio da ne razume neke reči, one su navodno na hrvatskom. A evo ga i danas sluša hrvatski prevod, ništa se ne buni.

Čime to objašnjavate?

Nije postojala politička motivisanost za tim. E, sada da sam Crnogorac, da me ko nešto pita, oni sada hoće crnogorski jezik, ja svakako ne bih pristao. Ali, postoje neki crnogorski filolozi koji će probati to da urade . Mogu oni da rade po političkim nalozima svašta, ali ne verujem da će uspeti da promene jezik Crnogoraca.

„Ilegalni poslastičari“ su pozvani da gostuju u Kini. Povod je? Hoće li vam Ministarstvo kulture platiti te avionske karte, ili ćete pozajmiti od Leposavine ekipe one čarobne lopte?

Povod je jedna simpatična umetnička akcija po uzoru na jednu ideju koju smo sproveli ovde u Beogradu (Ćošak Salvadora Dalija). Naime, grad Šangaj i njihov najveći muzej ove godine ugošćuju 366 umetnika i umetničkih grupa iz celog sveta. Mi smo na konkursu prošli sa svojom idejom da tamo postavimo Ćošak Marka Kraljevića i da ga na svečanoj ceremoniji otvorimo. Postavićemo tablu, a Miloš Trajković i Jovana Radivojević će slikati nedelju dana. Tobić i ja ćemo da radimo na organizaciji, a Bojana Đorđević, takođe lingvista i saradnica na pomenutom rečniku, otvoriće ćošak na pet jezika: kineskom, engleskom, francuskom, srpskom i turskom. To je vrlo ozbiljan projekat. Taj ćošak biće ubeležen u sve mape Šangaja i biće neka vrsta turističke atrakcije. Mi tamo idemo da predstavljamo svoju zemlju. To je kao kad reprezentacija ide negde da igra utakmicu, onda joj organizator organizuje sve osim puta. To plaća država. Po tom principu su Kinezi podrazumevali da će nama ovo platiti Ministarstvo kulture. Bilo bi logično da dobijemo pare, konkurisali smo, ali s tim se nikad ne zna, jer, kao što znamo, u ministarstvima sede političari. No, i pored toga, očekujem da ćemo pare dobiti. Ne verujem da će se Ministarstvo toliko izblamirati. Možete li da zamislite neki bolji projekat za promociju srpske kulture i umetnosti u svetu od ovoga?

Olivera Đurđević (Status)