Loš vlasnik i još gore gazde

Uređeni i slobodni mediji su jedan od uslova ulaska u EU, zbog čega je sadašnja vlast primorana da odgovarajućom regulativom uredi i ovu oblast, ili da bar kod međunarodnih činilaca ostavi utisak da se time bavi.  To bi trebalo da bude postignuto Medijskom strategijom, čiji se konačan tekst najavljuje za septembar, ali je rasprava o Nacrtu medijske strategije pokazala da je od brojnih problema, u centar pažnje stavljeno pitanje vlasništva države.

Ministar kulture i informisanja Predrag Marković je u nedavnom intervjuu za „Večernje novosti“ izjavio da za povlačenje države iz medija „ne postoji politička volja na različitim nivoima i sa različitim motivima", što je izazvalo oštre reakcije novinarskih udruženja, posebno NUNS-a. Protivnika povlačenja države ima međutim mnogo, uključujući i Vladu Vojvodine i predstavnike mađarske manjine, koji su protiv privatizovanja medija namenjenih informisanju nacionalnih manjina. Potpunu privatizaciju ne žele ni mnogi i u lokalnim sredinama, i pokazalo se da je tokom javne rasprave o ovom pitanju najviše primedbi na Nacrt dato iz lokala,  gde preovladava mišljenje da privatizacija svih lokalnih medija ne bi doprinela boljem kvalitetu informisanja.

Ovakav stav prouzrokovan je dosadašnjim katastrofalnim učinkom prodaje, a na raspravi održanoj u junu u  Nišu, izneti su i konkretni primeri. Pokrajinski sekretar za kulturu i javno informisanje Milorad Đurić je naveo da u Vojvodini gotovo da nije bilo uspešnog procesa privatizacije, i da ni u jednom slučaju, osim RadioSrbobrana, promena vlasnika nije dovela do poboljšanja programa, povećanja gledanosti i profita, dok je direktorka RTV Kragujevac iznela podatak da je više od 90 odsto privatizacija u medijima poništeno. Jedan od najboljih primera uništavanja lokalnih medija je privatizacija JP “Ibarske novosti” iz Kraljeva, koji posle tragičnog iskustva sa prvim, sada imaju drugog novog vlasnika, ali ta lokalna televizija i nedeljnik nisu postali slobodni od samovolje i političkih i ličnih sklonosti sadašnjeg vlasnika.

Dosadašnja privatizacija medija, posebno u lokalu, nije ostvarila demokratizaciju medijskog prostora, ni smanjila politički uticaj, već je pokazala da su privatni vlasnici i te kako podložni uticaju političkih i ekonomskih struktura, naročito u periodima finansijske oskudice, i skloni degradaciji informisanja i novinarske struke. Iz tih razloga učesnici rasprave u Nišu su podsetili na tzv. "Kragujevačku inicijativu" iz 2007. koja predviđa formiranje regionalnih javnih servisa, koja je imala široku podršku na lokalnom nivou.

Uprkos lošim iskustvima, novinarska udruženja, posebno NUNS, insistiraju na završetku privatizacije. Reagujući na izjavu Predraga Markovića, NUNS je naveo „da bi odustajanje od povlačenja države predstavljalo korak unazad u ostvarenju slobode izražavanja, a da većina čelnika lokalnih samouprava vapi da, pre svega elektronski mediji, ostanu u njihovom vlasništvu,  jer se na taj način ostvaruje politički uticaj države, to jest vladajuće garniture".[1] Istina je da u medijima koji su još uvek u vlasništvu države, ili gde država ima svoj deo, postoji jasan upliv na medije, ali, NUNS ničim ne dokazuje da toga nema u privatnim medijima, već samo ponavlja svoje uobičajene fraze. Istina je da je Zakonom o informisanju predviđeno povlačenje države, ali je istina i da je prelazak medija u privatno vlasništvo u mnogim slučajevima doveo do velikog pada kvaliteta informisanja. Zbog svega toga je, umesto papagajskog zalaganja za privatizaciju, potrebno uzeti u obzir realno stanje i izbalansirati interese, i uvažiti i vlasništvo države u lokalnim sredinama, gde se privatno vlasništvo pokazalo u najgorem svetlu.

U svom intervjuu ministar Predrag Marković je istakao "da mediji nisu toliko u raljama države koliko u raljama reklamnih agencija"[2].  Ovo je jedan od retkih slčučajeva da neko iz vlasti kritikuje reklamne agencije i priznaje njihovu moć, a začudo, nije poznato da se u Nacrtu medijske strategije neko dotakao i tog pitanja. Treba se onda zapitati, ako je istina da su agencije toliko moćne, da li bi potpuno eliminisanje države značilo konačno prepuštanje medijskog prostora njima, a ne profesiji i javnosti?