Majkl DŽekson: Pseudožalost i rekreativna tuga

Kada je daleke 1977. godine naprasno umro neviđeno slavni kralj rokenrola Elvis Prisli, uhodane formule za medijsko pokrivanje smrti superzvezda još nisu postojale. Svi su se zapitali: a šta sad? Da li je njegova smrt kraj priče? Da li je Elvis uopšte i dalje važan sada kad više nije živ? Neki su čak zaključili da je Elvis postao stvar prošlosti, pa se njegova slika nije pojavila čak ni na naslovnoj strani najtiražnijeg „Pipl“ magazina. Ni Elvisov grob u prvo vreme nije bio meka za hodočasnike i turiste. Čitav kult nastao je tek nešto kasnije.

Kao da su milenijumi protekli od tada do danas. Kada je 26. juna ove godine Majkl DŽekson proglašen mrtvim u okolnostima izuzetno sličnim Elvisovoj smrti, niko nije ni posumnjao da je Majkl istog trenutka postao najvažnija osoba na planeti, a vest o njegovoj smrti najtraženija roba na medijskom tržištu. Rejtinzi su momentalno „odleteli u stratosferu“ – Si-En-En je zabeležio skok od 973%, a ni ostale TV-mreže nisu previše zaostajale. Gugl, Tviter i Fejsbuk su gotovo pali od opterećenja, preživljavajući prvu smrt mega zvezde u eri cvetanja Interneta. Jutjub je zabeležio pedesetostruki rast posete DŽeksonovim video spotovima. Sve novine, časopisi i onlajn izdanja, planirane naslovne priče zamenili su istog trenutka pričom o smrti kralja popa, i bacili se na pripremanje specijalnih izdanja posvećenih DŽeksonu.

U prvih 24 sata nakon njegove smrti, više od pet miliona minuta posvećeno je DŽeksonu u vestima medija, a u prva dva dana dnevni listovi u svetu objavili su 120.000 tekstova na tu temu. Samo u desetak zemalja u svetu, među kojima su Kina, Iran, Honduras, Rusija i Saudijska Arabija, njegova smrt nije bila udarna vest dana. 

Ništa drugo više nije bilo važno. Taman da je Ahmedinedžad tepih-bombardovao protestante na ulicama Teherana a Severna Koreja napravila raketnu bazu u dvorištu Pentagona, teško da bi iko primetio.

Njegova muzika postala je preko noći najtraženija kako u muzičkim prodavnicama, tako i preko Interneta – najveća onlajn prodavnica „Amazon“ rasprodala je svoje zalihe Majklove muzike u roku od pet minuta nakon objavljivanja vesti. Biznis je odmah počeo da se zahuktava: majice sa Majklom koji nosi anđeoska krila preplavile su prodavnice, u Francuskoj je za 10. juli najavljen izlazak iz štampe knjige o njegovom životu i karijeri, a vlasnik kluba u kome je Majkl imao svoj prvi nastup najavio je da će i cigle iz zidova staviti na prodaju.

Danima zatim, pričalo se samo o njemu. Kako i zašto je umro? Da li je nosio periku, koliko je bio mršav, koliko je na telu imao ožiljaka od plastičnih operacije? Šta će biti sa decom? Da li su uopšte njegova? Da li njegovi roditelji međusobno razgovaraju? Šta će uraditi sa telom? Da li će sahrana biti po muslimanskom ritualu? Šta će biti sa rančom „Nedođija“?

Gotovo cela svetska estrada oglasila se u javnosti povodom njegove smrti, i nema imena koje nešto znači u muzičkom smislu da nije uputio reči hvale i poštovanja preminulom pevaču i njegovoj porodici. Prvobitno oklevanje Bele kuće da se oglasi zvaničnim saopštenjem ispraćeno je osudama javnosti, a obraćanje portparola Rodžera Gibsa koji je u ime Obame iskazao žaljenje za pevačem prokomentarisano je kao reakcija koja nije bila na nivou značaja ovog događaja.

Desetine hiljada obožavalaca izašle su na ulice svetskih gradova da oplakuju Majkla, od Londona i Pariza do Pekinga i Tokija, praveći improvizovane oltare na koje su prinosili ljubavne poruke i cveće. Među fanovima je posle prvobitne neverice nastupila ozbiljna depresija, praćena brojnim samoubistvima.

Zbog čega je smrt čoveka koji je poslednje decenije smatran tek za nešto više od bizarne plastificirane bivše zvezde natovarene psihičkim, fizičkim i finansijskim problemima i posvađane sa realnošću izazvala masovnu planetarnu histeriju i izlive neumerenog obožavanja? Uzroci su brojni i međusobno isprepleteni – „događanje Majkla“ govori kako o sveprožimajućem globalnom uticaju američke popularne kulture, kako o Majklu DŽeksonu samom i tragu koji je ostavio na odrastanje generacija širom sveta, tako i o našem savremenom društvu i njegovom odnosu prema fenomenu smrti i ritualima žaljenja.

Najpre, ni Majkl koji se danas oplakuje nije onaj isti Majkl koji je umro pre nekoliko dana, sa nosem koji se urušava, sumnjivom reputacijom pedofila – homoseksualca i psihologijom desetogodišnjeg dečaka. Za nekoliko dramatičnih sati, dogodila se totalna rehabilitacija DŽeksonovog lika i dela, i jednim neverovatnim vremenskim skokom svet je vraćen u doba Trilera i Bili DŽin, a Majkl je ponovo postao onaj obožavani zlatni dečko sa vrhunca karijere, koji svojim „munvokom“ nateruje publiku u delirijum. U novom, „hagiografskom“ narativu o Majklu, „pop-anđelu“, „pop-svecu“ „svetom Majklu“, „Petru panu“ i „Malom princu“ danas se žali se za karijerom dugom 40 godina kakvoj nema ravne u šou biznisu, 13 Gremija, 13 (solo) singlova na vrhu top lista i rekordnih 750 miliona prodatih ploča širom sveta. Žali se za pevačem, plesačem, piscem, kompozitorem, koreografom, producentom, filantropom, i pre svega, jednim nesrećnim ljudskim bićem koje je splet okolnosti prinudio da stvara svoju sopstvenu izmaštanu stvarnost, koje je skončalo skrhano  pod teretom planetarne slave koji ga je pratila od (neproživljenog) detinjstva, nikad mu ne pruživši šansu za normalan život.

Žalost i pseudožalost

Više je nego očigledno da je tokom tri decenije koje dele smrti kralja roka i kralja popa, smrt prerasla u medijski spektakl prve vrste. Proces koji se dešavao postepeno, obeležilo je nekoliko prelomnih trenutaka, koji su, svaki za sebe, pomerili granice i uveli nove standarde u pogledu razmera medijskog pokrivanja smrti i javnog iskazivanja žalosti. 

Kada su u pitanju slavne ličnosti, jedan od ključnih događaja za razvoj novih rituala masovnog žaljenja bila je histerija povodom smrti engleske princeze Dajane. Nakon tragične smrti u slupanom automobilu progonjenom od paparaca 1997. godine, Dajana je prerasla u možda najveći kult kraja dvadesetog veka. Stotine hiljada ljudi na ulicama, milioni upaljenih sveća, milijarde suza. Cela planeta je danima, nedeljama, mesecima bila u žalosti, a delirijum i patetika u reakcijama su više nego prevazilazili granice dobrog ukusa. Održavani su memorijalni koncerti, prikazivane nebrojene TV-emisije, a pesma „Engleska ruža“ koju je Elton DŽon otpevao na Dajaninoj sahrani, prodala se u 30 miliona kopija u prvih dva meseca nakon objavljivanja.

Način na koji su mediji ispratili smrt princeze, a koji je na neki način doveo do stvaranja fenomena „Dajane“, bio je pre svega nov po naglasku koji je stavljen na obične ljudi i njihove izlive emocija. Kasnije se ispostavilo da je Bi-Bi-Si unapred imao pripremljen scenario za slučaj tragične smrti nekog člana kraljevske porodice. Scenario je bio osmišljen kao ritual javnog žaljenja masa sa mnoštvom simboličnih gestova poput upisivanja u javnu knjigu žalosti, polaganja cveća, plišanih meda i ispisivanja ličnih poruka na ceduljama. Koliko je „spontano“ bilo ovo masovno ispoljavanje bola pokazuje i podatak da je paralelno sa oplakivanjem trajao i „masovni protest“ gledalaca koji su zahtevali da Bi-Bi-Si „smanji doživljaj“ i ponovo počne sa prikazivanjem normalnog programa. Čak 98% gledalaca koji su kontaktirali Bi-Bi-Si žalilo se zbog preterivanja sa Dajaninom smrću, a samo 2% je smatralo da je pažnja posvećena ovom događaju primerena.

Nakon Dajane, spektakularna javna žalost postala je nekako stvar obaveze, i pratila ju je stalna inflacija izliva emocija. Majka Tereza, Regan, 11. septembar, cunami, svaki događaj pratilo je sve više novinskih članaka, sve više minutaže u medijima. Smrt pape Jovana Pavla Drugog iz 2005. pretvorena je u svojevrsni rijaliti šou koji je započeo višemesečnim iščekivanjem i svakodnevnim izveštavanjem o otkazivanju i propadanju njihovih telesnih funkcija, da bi se završio višednevnim masovnim ceremonijama žalosti. Do smrti DŽeksona, Papina smrt bila je na prvom mestu po količini objavljenih vesti u štampanim i elektronskim medijima.

Žaljenje je poprimilo obrise epidemije, a sa jednog objekta žaljenja skače se na drugi, brzo zaboravljajući na prethodni.  U nedostatku zaista velikih zvezda, i one manje mogu da prvi put da „zablistaju“ nakon što se „ugase“ – tako je vest o pogibiji australijskog TV-voditelja i avanturiste Stiva Irvina prilikom snimanja još jedne emisije o opasnim životinjskim vrstama obišla svet i izazvala izlive emocija čak i kod onih koji su ga jedva znali da postoji dok je bio živ.

Još jedan korak dalje otišla je nedavno britanska televizija koja je umiranje od raka medijske zvezde DŽejd Gudi pretvorila u bizarni rijaliti šou, koji je pratio njene poslednje mesece života, a njena „javna“ smrt ući u medijske anale kao medijski spektakl koji je transformisao i ovaj poslednji, najintimniji i najbolniji aspekt ljudskog iskustva u vrstu zabavnog programa.

Oživljavanje smrti

Da li je smrt poznate ličnosti jedna od retkih stvari koja danas može da okupi i ujedini ljude, pitaju se društveni kritičari? Zar je savremeno društvo u tolikoj krizi smisla da je oplakivanje slavnih jedino što pobuđuje kolektivne emocije i razvija osećaj zajedništva, kolektivnog iskustva?

Na engleskom, ovaj fenomen naziva se „mourning sickness“ (bolest žaljenja). Smatra se da je ona rezultat uspona „politike osećanja“ koja polako smenjuje tradicionalnu politiku, kao i gubljenja snage klasičnih političkih pokreta, kako levice tako i desnice. Urušavanje autoriteta političkog establišmenta i društvenih institucija  dovelo je do atomizacije i dezorijentacije društva i traganja za smislom, a u nedostatku pravih heroja i vođa koji zaslužuju poštovanje, smrt svih osoba izloženih medijskoj pažnji postaje istorijski događaj prve kategorije.  

Toni Volter, autor knjige „Oživljavanje smrti“ smatra da su društvena fragmentacija, slabljenje zajednice i značaja religije, pretvorili žaljenje u privatno, individualizovano iskustvo, koje više nije bilo u stanju da služi povezivanju i zajedništvu. S jedne strane, postoji veliki naglasak na iskazivanju osećanja i ličnog doživljaja smrti kroz terapiju i teoriju, ali su se razorili tradicionalni društveni mehanizmi koji bi od žaljenja načinili društveni ritual i kolektivno iskustvo. Kao posledica toga, novi, medijski orkestrirani javni rituali žaljenja postali su ventil kroz koji možemo da kanališemo tugu, strahove i osećaj gubitka.

Međutim, pretvaranje žaljenja u kolektivni čin nije isto što i pravljenje spektakla od njega. Sva spontanost se pretvara u prah kada oplakivanje postaje diktat medija i javnosti. Savremeni masovni rituali žaljenja uglavnom nisu toliko spontani fenomeni iz naroda, koliko rezultat napora medija, političkih vođa ili drugih uglednih ličnosti. Toni Bler kao glavni zamajac Dajaninog kulta i nove, brižne Britanije smatra se za tipičan primer političara u potrazi za identitetom koji se hvata za tragedije kao prilike da se poveže sa biračkim telom. 

Pre nego što je smrt i sama postala vrhunski „selebriti“, vladao je period „krize smrti“ – sedamdesetih, društveni kritičari bili su zabrinuti zbog „tabuisanja“ smrti i njenog potiskivanja na margine društva i kulture. Istoričar Dejvid Kenedin je 1981. doveo u pitanje tada raširena shvatanja o smrti kao modernom tabuu objašnjavajući da ona nije toliko negirana, koliko  danas realno manje dominira našim životima zahvaljujući pozitivnim promenama koje su dovele do poboljšanja zdravlja i produženja životnog veka. Jednostavno, tvrdio je Kenedin, smrti danas ima mnogo manje u našim životima nego što je bilo, pa je i logično da se manje o njoj govori. 

Kulturolozi su u međuvremenu uočili veliki porast javnog i akademskog interesovanja za ovu temu. U modernoj medijskoj kulturi, smrt i umiranje postali su vrednost za sebe, pa je iskrsao i poseban rečnik u vezi sa novim kultom smrti – dostojanstvo, izbor, pravo. Smrt kao spektakl praćena je i jednom svojevrsnom fascinacijom idejom propadanja, smrt je postala „preeksponirana“. Ta opsesija smrću danas ide mnogo dalje od mahnitog medijskog praćenja svih mogućih ličnih i kolektivnih tragedija. Kada ne oplakujemo prave ljude i tragedije, onda strastveno pratimo nebrojene TV-serije o forenzičarima i patolozima. Da je čeprkanje po leševima u trendu pokazuje i činjenica da mnogi univerziteti ubacuju nove kurseve forenzike usled povećanog interesovanja studenata.

Rekreativna tuga

Neki društveni kritičari smatraju da se u modernoj kulturi javnog žaljenja najmanje zapravo radi o samom objektu žaljenja. Patrik Vest, autor „Neumerene saosećajnosti“ (Conspicuous Compassion) smatra da je bolesno preterivanje u žaljenju zamena za religiju i pokušaj ljudi da se osećaju boljim tako što će uzeti učešća u „patvorenim emocijama“. Takozvana „rekreativna tuga“ za slavnima predstavlja danas jedva nešto više od titranja sopstvenim egoima. Ova kultura „žrtve“ praćena je sloganom „ja brinem“ i mnogobrojnim simboličnim gestovima koji privlače pažnju – nošenjem traka, minutima tišine, marševima i okupljanjima, ali nije praćena i povećanjem u dobročinstvima i donacijama. Tu se pre svega radi o „projektovanju sopstvenog ega i pokazivanju drugima koliko ste vi brižna osoba“, objašnjava Vest. Poenta nije u tome da činite dobro, koliko da se osećate dobrim.

„Bolesno žaljenje je religija za usamljenu gomilu koja više ne odlazi u prave crkve. Njene relikvije su cveće i mede, a njena liturgija i misa – minuti tišine.“ „Ali ove nove društvene niti su lažne, efemerne i cinične“, smatra Vest. Infalcija saosećajnosti dovodi do njenog obesmišljavanja, rituali su ispražnjeni od značenja. Neumereno javno ispoljavanje tuge za strancima – slavnim ili anonimnim – često se doživljava kao „prijatan događaj, poput odlaska na fudbalski meč ili tradicionalni godišnji koncert“.

Minute ćutanja postaju duže i češće, zato što želimo da dokažemo kako nam je stalo, primećuje Vest. Minut ćutanja kojim je odata pošta stradalima na Titaniku 1912. postao je tri minuta ćutanja žrtvama 11. septembra, cunamija i terorističkog napada u Londonu, da bi 2004. godine, na komemoraciji žrtvama 11. septembra u Njujorku, ulog bio podignut za jedan minut – na četiri minuta, što je zatim otišlo na 5 minuta ćutanja u pomen jedne svirepo ubijene devojčice u Britaniji. To ne znači da je društvo postalo saosećajnije, smatra Vest, već samo još više obuzeto svojim reakcijama i takmičenjem u iskazivanju žalosti.

Kako Vest objašnjava, kada se 1987. godine u Berkšajru (Engleska) desio masakr 16 osoba, nije bilo ni javnog plakanja, ni cveća, ni medica. U međuvremenu se nešto desilo, ranih devedesetih, i postali smo „navučeni na upadljivo iskazivanje empatije“. Taj „novi emocionalizam“ koji je iskrsavao tokom osamdesetih i devedesetih da bi kulminirao sa smrću Dajane, simptom je jedne „terapeutske kulture“ koja slavi i na pijedastal stavlja ranjivu, izmučenu jedinku. Paradigmatski primeri su Elvis, Merilin, Dajana i Majkl DŽekson, koji su svi svojom smrću stekli svetački oreol, čime je zapravo narcistička kultura dobila svoje vrhunske heroje za identifikaciju – jer i mi ostali isto tako patimo, neshvaćeni smo, izmučeni i krhki. Lijući potoke suza za njima, mi zapravo ridamo nad sopstvenim „mukotrpnim“sudbinama.

Zbog toga smo, čini se, tako skloni da zažmurimo na sve one, ne tako anđeoske momente iz DŽeksonovog života. Samo tako možemo da se sasvim prepustimo katarzi oplakivanja, mi, koji smo uvek spremni da u drugima vidimo samo ono najbolje. Naročito sada, kada onaj grozni čudak koji je do nedavno nastanjivao Nedođiju više nije tu da nam kvari utisak. U svom plemenitom obožavanju sirotog Majkla koga niko nije razumeo, uživaćemo sve dok ga neka sledeća medijska smrt ne baci u zaborav. Najzad, tragedija uvek ima dovoljno da bismo se osećali dobrim.