Marginalije o blogu

Iako je njegova istorija začeta još ’60-ih godina prošlog veka,[1] internet je i dalje relativno nov medij. Starost ili novost jednog medija ne meri se, naime, samo godinama od kada ulazi u komercijalnu upotrebu, već možda od onog trenutka kada je dovoljno raširen i uticajan da razgradi strukturu medija koja mu prethodi. Moramo imati na umu da novi medij nije nešto što miroljubljivo koegzistira sa starim, već postojećim medijima. Novi medij se ne umeće u neki već postojeći prostor koji je za njega obezbeđen. On taj prostor osvaja za sebe.

Pokušaćemo to da opišemo na jednom kratkom primeru: vratimo se na početak 20. veka, gde nas dočekuje tekst književnog teoretičara Borisa Ejhenbauma pod naslovom “U potrazi za žanrom”. Evo šta on kaže u tom tekstu: “Što se tiče filma, suparništvo sa njim je beznadežno. On je, očevidno, konačno preoteo od književnosti žanr avanturističkog romana, i jedino ostaje da se taj vid romana zvanično preda u njegovu nadležnost.”[2] Lepi junaci koji doživljavaju vrtoglave, napete avanture u egzotičnim prostorima više nisu u nadležnosti književnosti, već filma. Ta činjenica avanturistički roman svodi na surogat filma. Konsekvence tog podređenog statusa knjige u odnosu na film oseća se i u poetikama pisaca, koji pišući roman, zapravo, misle na filmski scenario. [3]

Sadašnja vremenska distanca nam omogućava da vidimo kako su se film i televizija odmakli od knjige time što su vizuelizovali svet. Moto te vizualizacije sveta jeste rečenica koju smo svi hiljadu puta čuli: jedna slika vredi više od hiljadu reči. Ona ne znači samo to da slika sada govori umesto reči, odnosno da nam se svet sada obraća kao slika, a ne kao reč, već i to da slike više ne potražuju pomoć reči. Svet posredovan televizijom i filmom nam se pokazuje kao očigledan, jasan i razumljiv. Kao da je tako, putem televizije i filma, ponovo uspostavljen doživljaj sveta koji impliciraju Homerovi epovi – taj doživlja sveta ne poznaje zadnji već samo prednji plan.[4] Sve postaje očigledno, odnosno sve se doživljava kao očigledno. Moderna umetnost, poslednja umetnost koja je još uvek nosila u sebi impuls kritičkog odnosa prema svetu, otuda se morala povući u nerazumljivo i u neočigledno, morala je postati stanište interpretacije, koja je u tom očiglednom, razumljivom svetu televizije, postala suvišna.

Međutim, dok je vlastelinstvo knjige trajalo nekoliko stotina godina, vladavina televizije i filma je već na izdisaju. Kultnu knjigu mogao je još uvek zameniti kultni film. Danas su svi kultni filmovi već snimljeni i neće se moći više snimati, i to ne zato što nema više vrhunskih režisera, već zato što više ne živimo u vremenu filma. Vreme u kome živimo pripada video igrama. Imamo puno pravo da parafraziramo Ejhenbauma, te da kažemo da je video igra od filma preotela žanr akcionog/ avanturističkog filma.[5] Sem toga, sve savršenije video igre u sebe uključuju filmske sekvence, a prikazi ratova na televiziji podsećaju na scene iz video igara. No sve su ovo još uvek samo površinski simptomi jedne dubinske promene koju određuju preobražaj doba filma u doba video igre. Video igra je simbol imperativa interakcije. Na taj način gledalac filma se lagano transformiše u saučesnika/satvorca imaginarnog, virtuelnog sveta. Bez obzira na žanr video igra, od posmatrača se zahteva da postane igrač, da učestvuje u svetu u kome potezi/pokreti igrača proizvode vidljive posledice. Ista ta logika mogla bi se primeniti i na internet.   

Dok film i televizija svet prikazuju kao očigledan i razumljiv, video igra i internet ga prikazuju kao mrežu tačaka između kojih neprekidno teče proces komunikacije. Da bi se proces komunikacije održavao, u pojedinim slučajevima vizuelna komunikacija mora da ustupi mesto pisanoj. Naime, primetno je da u internet komunikaciji još uvek ne dominiraju web kamere i mikrofoni, iako je ovakav tip komunikacije u tehnološkom smislu odavno dostupan, a u ekonomskom smislu zahteva minorna ulaganja. Žilavost pisane reči kao medija internet komunikacije može se objasniti činjenicom da ograničena vizuelna skrivenost potpomaže komunikaciju, dok bi je potpuna otkrivenost dovela u pitanje.

Razimirajmo: dok smo u doba knjige bili tumači sveta, u doba filma njegovi posmatrači, sada smo, u doba interneta, njegovi saučesnici. Upravo imperativ interakcije oblikuje žanrove internet komunikacije u kojima, na prvi pogled, možemo prepoznati neke tradicionalne, već viđene forme obraćanja. Jedna takva forma je blog.

Na prvi pogled, blog predstavlja ostvarivanje utopije o slobodnoj upotrebi razuma u javnoj sferi, koja je opet nužni pokretač procesa prosvećivanja, odnosno urazumljivanja sveta. Kao predložak za analizu može nam poslužiti Kantov tekst “Šta je prosvećenost”. U ovom tekstu Kant pravi jasnu razliku između privatne i javne upotrebe razuma. Dok se privatna upotreba razuma može ograničiti u korist funkcionisanja određenog društvenog mehanizma, dotle se njegova javna upotreba ne može i ne sme ograničiti. Evo primera koji daje Kant: “Bilo bi krajnje pogubno kad bi oficir kojem su njegovi pretpostavljeni nešto naredili, u okviru službe naglas pametovao o svrsishodnosti ili korisnosti tog naređenja; on mora da sluša. Ne može mu se međutim, uskratiti pravo da kao naučnik stavlja primedbe na greške u vojnoj službi i da ih predoči publici, da bi ona donela svoj sud o njima.”[6]

U kontekstu ovakve podele na javnu i privatnu upotrebu razuma, blog bi bio najsavršenije sredstvo javne upotrebe razuma, način na koji naučnik upoznaje publiku sa vlastitim pogledom na predmet za koji je stručan. Posmatran iz ovog ugla blog postaje prostor iz kog isijava nepatvorena (naučna) istina, jer do nje ne mogu da dopru pipci medijske kontrole. I zaista, apologete bloga navode primere koji pokazuju kako blogovi utiču na politike vlada[7], što je, zapravo, samo nastavak tog prosvetiteljskog sna koga je zacrtao još Kant. U taj san možda možemo da verujemo, ali ne smemo da verujemo da se već ostvario; blog sasvim sigurno nije samo ostvarenje sna o slobodi javne upotrebe razuma koja deluje korektivno na publiku.

Obratimo pažnju na nekoliko ograničavajućih momenata. Najpre, započnimo sa simptomatičnom anegdotom: u jednoj zabavnoj emisiji voditeljka je jednog gosta predstavila kao blogera. Šta znači ta reč “bloger”? Nesumnjivo, neko ko piše blog. Ona, međutim, označava i stanje u kome blog više nije instrument javne upotrebe razuma već postaje sam sebi cilj. Akcenat se sa onoga šta je rečeno u blogu, pomera na sam čin blogovanja. Dalje, to znači da se identitet onoga ko piše blog odvaja od realnog identiteta. U reči “bloger” ništi se razlika u znanju i stručnosti. Bloger može biti i profesor univerziteta, ali i propali student. U čemu je razlika između njih dvojice u kontekstu bloga? Nema je: obojica su blogeri, obojica bloguju, obojica mogu da se potpišu kao prof. dr, jer je na blogu njihov identitet virtuelan, obojica imaju svoje mišljenje, obojica to mišljenje prodaju na cyber pijaci. Ali, to ne treba da nas čudi, jer taj proces nivelacije mišljenja nastaje onda kada volja za interakcijom postane dominantna volja u društvu. Blog je samo eho onoga što se već dogodilo na fakultetima: profesor ocenjuje studentovo znanje, student ocenjuje stepen profesorove spremljenosti za čas. Takva povratna sprega savršeno se da objasniti odnosom ja tebi ti meni, svojevrsnim motom volje za interakciju, u kojoj, ne slučajno, krahira volja za samo-usavršavanjem, jer ne postoji više ono Drugo koje uspostavlja poredak unutar koga bi se subjekt samo-usavršavao, ili, makar samo-regulisao.

Mogući prigovor hipotezi o blogu kao simptomu nivelacije naučnika i nenaučnika bila bi konstatacija da između bloga jednog profesora univerziteta i jednog propalog studenta ipak postoji neka razlika. To je verovatno tačno. Da bi se ta razlika uočila, nesumnjivo je potrebna jedna vrsta čitanja bloga koja je usmerena na sam tekst. Međutim, ne možemo očekivati da se tekst na internetu čita na isti onaj način na koji se čita tekst u knjizi. Za knjigu, makar prećutno, još uvek vredi ono što o njoj rekao Žan Paul: ona je debelo pismo upućeno prijatelju.[8] Retko ko je od nas spreman da po tom pismu ostavlja vlastite tragove. Pismo se može sačuvati ako nam je drago, može i bacati ako nas razočarava. Nesumnjivo, dok čitamo mi polemišemo sa tekstom, ali to je jedna tiha polemika, čiju bi materijalno ovaploćenje bili tragovi grafitne olovke na marginama teksta. Tragovi koji se lako mogu izbrisati, kada se dospe na kraj knjige i kada konačno zatvori hermeneutički krug, odnosno kada neki delovi teksta pod uticajem sagledavanja celine dobiju drugačiji smisao. Tradicionalno čitanje je otuda hodanje ka završetku teksta.

Onaj ko je zabeleške, znakove pitanja i uzvičnike na stranicama knjige pisao hemijskom olovkom, taj je, nesumnjivo, sanjao o internetu, odnosno postmodernom načinu čitanja koji ga određuje. Postmoderno čitanje nastaje usled imperativa interakcije: čitanje teksta nije kretanje ka njegovom završetku, već ka činu interakcije. U Pavićevom Hazarskom rečniku koji najbolje ilustruje postmoderni tip čitanja[9], čin interakcije je slobodna odluka čitaoca da sledeći naputke u odrednicama ovog romana-rečnika, usmeri u bilo kom od ponuđenih pravaca čitanja. Tako zapravo, nestaje institucija završetka romana. Čitanje postaje niz interakcija koje sežu u beskonačnost.

Slično se događa i sa blogom, budući da on podrazumeva mogućnost ostavljanja komentara, čime omogućava čin interakcije između čitaoca i teksta. Mogućnost komentarisanja nije tek usputni pratilac teksta, neka neobavezna mogućnost koju možemo, a ne moramo da iskoristimo. Naprotiv ona ima kapacitet da odlučujuće odredi način čitanja. Sada, kada je tekst tek povod za komentar, tek impuls u procesu interakcije, on može biti potpuno formalizovan. Čitanje se ne kreće ka završetku teksta već, ka činu ostavljanja komentara. U praksi, to može da znači i nedovoljno dobro pročitan tekst, jer volja za komentarom ne poznaje etiku čitanja koja propisuje fokusiranje na glas drugoga u tekstu.[10]

Tekst bloga, ili vest na internetu neće biti pročitana onako kako bi bili pročitani da se nalaze u knjizi ili bilo kom drugom štampanom mediju. Slutimo da između internet čitaoca i tradicionalnog čitaoca postoji bitna razlika.[11] Čitanje prvoga usmereno je reakcijom na tekst, čitanje drugog razumevanjem celine teksta: ono što se kod običnog čitaoca pojavljuje na kraju čitanja, dakle, nakon razumevanja teksta, kod internet čitaoca se pojavljuje pre čina razumevanja.

Značaj komentara se ne iscrpljuje samo u načinu na koji mogućnost komentarisanja usmerava i čitanje i pisanje bloga. Komentar je svojevrsna valuta u kojoj je izražena vrednost bloga na cyber pijaci. Naime, broj komentara privlači čitaoca, jer obelodanjuje nešto što bismo mogli nazvati koeficijentom interaktivnog potencijala bloga. A kako smo internet odredili pre svega kao medij u kome dominantnu ulogu ima upravo volja za interakcijom, onda upravo takvi blogovi postaju privlačni za čitanje: vrednost bloga dakle, ne potiče od blogerovog znanja, njegovog statusa, pa ni od samog teksta, već upravo od broja komentara. Cenzura komentara, koja je na srpskom komadiću cybersvemira utoliko izraženija ukoliko je sajt na kome se nalazi blog tzv. “nezavisniji” i “slobodniji” (jasno, u orvelovskim značenjima tih reči) ne počiva, dakle, samo na odstranjivanju komentara koji se kose sa politikom medijske kuće na kojoj se blog nalazi, već i na odstranjivanju komentara uopšte, kako bi se sam blog time učinio manje atraktivnim.

Međuzavisnost između broja komentara i vrednosti bloga (izražena brojem komentara) utiče na poetiku pisanja bloga: tekst bloga mora da bude ograničenog obima – u suprotnom čili energija reakcije, a sa njom i želja da se tekst pročita do kraja – i mora da bude oslobođen od nijansi, jer one zbunjuju čitaoca, plaše ga, i razotkrivaju njegovu nekompententnost koja jasno, za posledicu ima komentatorski muk.

Najzad, još jedna od važnih posledica blogovanje, mada ne verovatno i direktna, jeste odumiranje štampe.[12] Naime, kriza štampanih medija kojima se već proriče i sigurna smrt jednim delom je uslovljena i rastućim gubitkom čitaočevog interesa za celinu sveta. Tragove gubitka interesa za celinu sveta možemo pratiti u različitim sferama ljudskog mišljenja. Ukoliko se zadržimo u sferi književnosti, onda nam se taj nestanak interesovanja za celinu prikazuje u slikama svetske noći i oskudnog vremena[13], te nerazgovetnosti i nejasnosti sveta, koji se više ne može sagledati, a da to sagledavanje i samo ne bude otisak sveta u njegovoj nerazumljivosti. Napor moderne književnosti da prikaže totaliteta sveta, odnosno duh epohe[14] praćen otporom sveta da bude sagledan u svom totalitetu. Oba ova momenta zapravo su simptomi gubitka interesovanja građanina za celinu sveta, te je tako i samo sagledavanje celine kao imperativni zadatak književnosti u suštini jedan antigrađanski zahtev, jer se suprotstavlja građanskoj volji za sigurnošću koja (vele)građanina neprekidno zadržava u prostorima njegovog toplog doma čime ga suprotstavlja antičko-renesansnom agorovanju.

Sve dok štampa, ali i televizija, predstavljaju dominantne medijske kanale kroz koje svet dopire do građanina, nemoguće je do kraja sagledati gubitak interesovanja za celinu sveta koja se javlja kod građanina. Međutim, u samom načinu prezentacije sveta od strane štampe, moguće je naslutiti volju za sigurnošću koja karakteriše građanina. Ona se, naime, raspoznaje u formi sekundarnog cinizma štampe, koji nastaje ujednačavanjem svih aspekata sveta u niz jednakovrednih, jednakovažnih događaja.[15] Tako ujednačeni sadržaji gube svoj “prirodni” značaj dobijajući veštačku vrednost: šenlučenje fudbalskog asa nije ništa manje važno od pogibije civila tokom bomradovanja. Sve to postaje podjednako važno, odnosno podjednako nevažno, što zapravo znači: podjednako bezazleno. Svet sagledan u celini na stranicama štampe uvek je podjednako bezazlen, jer nijedan događaj nema moć da izmeni strukturu prezentacije sveta i time sebe predstavi kao istinski događaj koji može da poremeti sigurnost građanina.

Internet tehnologija omogućava da ova volja za sigurnošću svet učini još bezazlenijim, a da pritom sačuva intenzitet događanja, koji je nužan u konzumerskom društvu. Taj intenzitet događanja omogućen je upravo interaktivnom prirodom interneta, čija je sinegdoha blog. Naime, korisnik interneta je i proizvođač sadržaja interneta, proizvođač događaja. Otuda mnoštvo boja, slika, narativa, svedočanstava, komentara, predstavlja do sada nedoživljenu proizvodnju znakova. Ta golema proizvodnja, u kojoj učestvuje bezmalo svaki korisnik interneta, čini da totalitet sveta bude prezentovan kao mehanički spoj različitih nizova znakova, koji se međusobno ukrštaju na mikro-nivoima, a ne na jednoj sada već možda nezamislivoj božanskoj instanci odakle bi se svet mogao sagledati u svom totalitetu. 

Prisustvujemo postepenoj mikroskopizaciji sveta. U tom procesu blog ima značajnu ulogu budući da kao izrazito subjektivni način izražavanja podrazumeva atomizirani pogled na svet. Bilo da je blog pisan kao komentar događaja ili kao svedočanstvo, on je uvek parcijalan, jer ne postoji nikakva organizujuća instanca koja ga organizuje u jednu organsku celinu. Blog zajedno sa sajtovima koji se bave specijalizovanim temema tako učestvuju u procesu mikroskopizacije sveta, koji je dotiran od strane fondacija. O tome svedoči i ovaj malo poduži citat koji govori o alternativnim načinima izveštavanja, a odnosi se ne slučajno, na lokalnu urbanu scenu: “Fondacija Najt je u Filadelfiji podržala i sajt Plan Philly, neprofitnu organizaciju povezanu sa univerzitetom Pensilvanije koja na tom sajtu izveštava o gradskim dešavanjima, mnogo detaljnije nego što su to ikada bili spremni da učine gradski listovi. Na taj način se na sajtu mogu pronaći mikroskopski podrobne informacije o svim segmentima života grada - bilo da je reč o prodaji kuća, crnoj hronici, kršenju sanitarnih propisa u restoranima ili ko zna čemu drugom. Svakodnevno se pojavljuju novi blogovi i sajtovi posvećeni umetnosti, sportu ili gastronomiji u Filadelfiji.”[16]

Blog učestvuje u prividnom paradoksu globalizacije: globalizovanje sveta prati istovremeno i njegovo rastakanje na nizove interesnih grupa, koje običavamo da zovemo subkulturalnim. Interesovanje za celinu sveta preobražava se u interesovanje za izabrani niz aspekata sveta, koji obrazuju lifestyle pojedinca. Makro-pogled na svet preobražava se u niz mikro-svetova u kojima se aktivno ili manje aktivno učestvuje. Ukoliko se sada iz ove perspektive vratimo na Kantovu misao o privatnoj i javnoj upotrebi razuma, videćemo da blog možda omogućava da stručnjaci izmaknu kontroli vlasti i obrate se publici neposredno, ali da istovremeno, sam blog simptom onih procesa koje dovode u pitanje postojanje publike sposobne da parcijalnu informaciju ugradi u celovitu sliku sveta.

Izlaganje na naučnom skupu "Kultura i mediji u (post)globalnoj eri", koji je 04. jula 2009. organizovalo Uredništvo NSPM