Mašta radi svašta

Teško je sasvim pouzdano reći u koji žanr spada ovaj artefakt Vladana Milanka. Čini se, ipak, da je najbliži naučnoj fantastici. Sa naglaskom na ovo drugo. Ima tu svega što se inače uklapa u ovaj žanr, od pukih izmišljotina, preko proizvoljnih tumačenja, do nadrealnih tokova (ne)svesti. I to samo po sebi nije problem. Problem postaje kada se takva fantastična proza objavi na sajtu koji pretenduje na kakav-takav teorijski, analitički nivo. Ako je i Milankova pretenzija slična, onda sa žaljenjem moram primetiti da mu je izvedba u krajnjem neskladu sa namerama. Jer, ono što je u naučnoj fantastici vrlina, u teorijsko-političkoj analizi je mana.

Pođimo od pukih izmišljotina. Milanko započinje svoj tekst navođenjem jednog „simptomatičnog“ mesta iz nedeljnika „Pečat“. Po njemu, glavni urednik tog nedeljnika pokušava na tom mestu da oslobodi Slobodana Miloševića odgovornosti za „zločine Mladića i Karadžića“ tako što navodi oštre zamerke koje je Milošević, saznavši za te zločine, uputio rukovodstvu bosanskih Srba. Međutim, da je bar malo bacio pogled na tekst koji kritikuje, pre svega na naslov i podnaslov, shvatio bi da se Miloševićeva primedba da su ovi počinili „kriminogeni čin“ odnosi na njihovo odbijanje Vens-Ovenovog plana. O nekakvim ratnim zločinima nad kojima se Milošević navodno zgražava uopšte nema reči u samom tekstu. Tako nešto postoji samo u Milankovoj mašti. Sledeća stvar koju je Milanko izmaštao odnosi se na film „Apokalipsa sada“. Po njemu, odbegli američki pukovnik (koga u filmu glumi Marlon Brando) našao se na udaru viših vojnih instanci zato što je želeo da se javnost upozna sa misijom američke vojske u Kambodži koja je navodno bila tajna, pre svega, motivisan time što je u toj misiji postigao značajne uspehe. Međutim, u samom filmu se ovo uopšte ne spominje. Niti se navodi da je reč o nekakvoj tajnoj misiji, još manje, da je motiv pukovnika slavoljubivost. Pukovnik se prosto odmetnuo od svoje komande, i počeo da ratuje „na svoju ruku“, prvenstveno motivisan razočaranjem u „discilinovanost“ i „odgovornost“ američke vojske (u pogledu hladnokrvnog ubijanja). A naročito kivan na „lažan moral“ (kome, po pukovniku, nema mesta u ratnim aktivnostima). Njegova ispovest je zanimljiva, ali ona sama ovde nije bitna. Dovoljno je konstatovati da je ceo zaplet u filmu daleko drugačiji i složeniji od onoga kako ga predstavlja Milanko. Imajući u vidu ova dva krupna falsifikata, moram zaključiti da Milanko kao da računa da nismo čitali tekst niti gledali film koje komentariše.

Ali, zašto se Milanko upustio u ova gruba izmišljanja? Verovatno da bi nekako potkrepio svoj osnovni stav, a to je navodna „paralela“ između Karadžića i pukovnika iz filma, odnosno „režima“ Ričarda Niksona i Slobodana Miloševića koji se „distanciraju od svojih 'srca tame' iako su ta 'srca' njihova“. Biće da je ova „paralela“ njegov prvobitni neum. Pardon, naum. Otprilike po principu onoga što mi na-um-prvo-padne. Milanku se izgleda, iz samo njemu znanih razloga (ako o takvima uopšte može biti reči), dopala ova analogija. Pa je brže-bolje požurio da je izvede, usput vršeći nasilje nad činjenicama. Utoliko gore po činjenice! Zar je bitno, na kraju krajeva, o čemu je reč u samom tekstu i filmu ako im se može prilepiti to da potkrepljuju teze koje zastupa Milanko?

Ako uzmemo u obzir ova dva mesta na kojima Milanko zasniva svoju analogiju, jasno je da je ona krajnje proizvoljna. Jer su sama ova mesta obične zaumne konstrukcije. Ali, bez obzira na ovo, uzmimo da je Milanko u pravu, da je, na primer, u „Pečatu“ zaista bilo reči ne o onome o čemu je samo bilo reči, nego o nekakvim zločinima od kojih se Milošević navodno ograđivao. Milanko je uveren da je takvo Miloševićevo ograđivanje neiskreno, u krajnjem, nemoralno. Njega vodi uverenje da su „suviše dugo i suviše dobro uigrano radile te struje zajedno da bismo tek tako mogli da pristanemo da ih posmatramo kao sasvim odvojene“. Osim ove ubeđenosti (koja inače, sama po sebi, nije nikakav argument) Milanko ne navodi nikakav argument za to što tvrdi. On podleže očiglednosti za koju je u jednom svom ranijem tekstu, pozivajući se na Levi-Strosa, sam rekao da predstavlja prepreku. Na ovom mestu on kao da nije svestan ove očiglednosti (prepreke). Za njega su rukovodstvo bosanskih Srba i Milošević činili jednu kompaktnu, možda čak monolitnu, grupu koja mora podjednako da snosi odgovornost za počinjene zločine, jer su ih bili svesni, čak ih i činili (bar Mladić i Karadžić). Naravno da ne mislim da su ove dve „struje“ bile „sasvim odvojene“ (tu se slažem sa Milankom). Ali, da li to znači da su bile sasvim zajednički „uigrane“? Po mojim skromnim saznanjima, nisu. Čak je period njihovog trvenja bio duži od perioda koordinisanog delovanja. Uostalom, kakva je to „dobro uigranost“ ako sam Milošević oštro napada njihovo odbijanje Vens-Ovenovog plana, nakon čega sledi blokada na Drini?! O tome je Milanko mogao da pročita u samom tekstu koji olako kritikuje. Čak bi takav Miloševićev stav išao u prilog teze koju zastupa. Jer, da je Skupština Republike Srpske prihvatila predloženi plan, rat bi trajao dve godine kraće, samim tim, ne bi se desili mnogi zločini i tragedije koje su zadesile sve narode u BiH. Ako Milanko ima neka druga saznanja, ako misli da je Milošević zaista znao, a zatim i mogao da spreči, zločine koje on ima u vidu, neka ih slobodno navede. U tom slučaju možda treba da razmisli da se pridruži inicijativi naših vrlih i prepodobnih borkinja za „ljudska prava“ da se „preispita oslobađajuća presuda Srbiji za genocid“. Čak ni Međunarodni sud pravde u Hagu nije mogao da osudi Srbiju za učestvovanje ili saučesništvo u „genocidu“. Ali, to što je „promaklo“ ovom sudu neće promaći Milanku! Što i ne treba da čudi, jer ga vidimo kako nas gleda strogim pogledom, sa jednim rendgenskim okom koje izgleda nepogrešivo prodire u „srce tame“, bilo u dubinama naše duše, bilo u realnom istorijskom i političkom životu. Na to oko on ne žmuri, vec žmiri. To mu verovatno omogućava da vidi ono „razbuktavanje najcrnje opijenosti nacionalnim“ na koje neki, kao recimo Milošević, po njemu, „namerno žmure“. Usput razotkrivajući „simptome“ u nečijem pisanju ili delovanju.

Suočen sa ovakvim pogledom, osećam se pomalo nelagodno, kao da sam se našao na psihoanalitičkom kauču. Nelagoda je još veća kada sa one strane nije neko za koga znam da ima sertifikat iz psihoanalize, ili bar Milankov idol, Slavoj Žižek, već sam Milanko. Otprilike kao kad neko ode na operaciju, a umesto iskusnog hirurga postave nekog njegovog studenta koji ga, usput, nevešto imitira. Pa u žarkoj želji da liči na svog mentora izgubi prisebnost i počne da vitla hirurškim nožem gde stigne. Kao ovde, po Vučeliću, Miloševiću, Karadžiću, Mladiću, „Pečatu“ itd. Mada nisam siguran koliko bih se osećao prijatno i da je u pitanju sam Žižek. Nešto mi ne imponuje da mi o „vojno-poetskom kompleksu“ drži pridike neko ko je pripadao vojno-filozofskom kompleksu. Bar u vreme agresije NATO-a na Jugoslaviju. Setimo se samo koji je tada bio krajnji domet njegove „analize“: „Dakle, upravo kao levičar, ja na pitanje 'bombe ili ne?' odgovaram: još nema dovoljno bombi, i one su zakasnele“?! Milanko se u svojim tekstovima, bar deklarativno, opredeljuje za levicu, i navodi razna iskušenja sa kojima se ona danas suočava. Bilo bi lepo da i ovaj stav svog teorijskog gurua ima u vidu i o njemu se izjasni. Čini mi se da je on takođe „kamen kušnje za svakog pravog levičara“, a ne samo „Vojislav Šešelj i Srpska Radikalna Stranka“, kako Milanko navodi u svom tekstu o Šešelju. U Srbiji, naime, ima mnogo „levičara“, a neki od njih sasvim sigurno ne bi imali ništa protiv ovog Žižekovog stava, iako ga možda ne bi izrekli tako jasno i glasno.

Za razliku od Milanka, ja priznajem da nisam toliko obučen da uočavam „simptome“. Ali, kad on već toliko insistira na tome, uz nadu da bar elementarno poznajem teorijsko-političke strategije, moram da primetim da u njegovom dosadašnjem pisanju ima neke doslednosti koja mi deluje „simptomatično“. Uprkos svim njegovim maštarijama i proizvoljnostima. Kada se na ulicama Beograda protestvovalo protiv nezavisnosti Kosova, uz očajničke pokušaje kakvog-takvog ozbiljnijeg otpora, Milanko kritikuje te pokušaje. U trenutku kada suđenje Šešelju dobija veći prostor u našoj javnosti, on napada samog Šešelja. U ovom poslednjem tekstu on napada nedeljnik „Pečat“, a takođe i Miloševićevu politiku, i to onda kada ovaj nedeljnik pokušava da se afirmiše u našoj javnosti, a Miloševićeva politika, bar u pogledu gorućih nacionalnih problema, pokazuje svoju ispravnost. I sve te kritike idu s deklarativno radikalno levih pozicija. Naravno, nije mi namera da osporavam njegovo pravo na kritiku. Sam mislim da u svemu ovome ima mesta za kritiku. Ali, naglasak i krajnja poenta njegove kritike je ono što je sporno. Kada globalne i domaće liberalno-kapitalističke elite podređuju ovaj prostor svojim interesima, imajući u tome izrazitu dominaciju, Milanko naglašeno kritikuje one koji pružaju kakav-takav otpor toj dominaciji. Naravno da ovaj otpor nije artikulisan kao autentično, sam tim, radikalno levi, ali da li to znači da je on bezvredan? Šta je uopšte radikalno u tome osporavati one koje inače osporavaju imperijalne snage i njihovi domaći promoteri, boriti se protiv onih protiv kojih se inače bore evroatlantski imperijalisti, koji valjda treba da budu glavni protivnik „svakog pravog levičara“? Ove previđanje ko je u aktuelnoj borbi glavni, a ko sporedan protivnik, smatram glavnim Milankovim propustom. Mada mi se čini sasvim razumljivim ako se ima u vidu njegova fantastična „paralela“ između Niksonovog i Miloševićevog „režima“. Kada se ova nadrealna asocijacija nekome prividi, onda je svašta moguće. Onda neko može da vodi svoju zaumnu borbu protiv svih onih koji imaju nekakve veze sa Miloševićevom politikom, videći u njima verovatno zastupnike američkog imperijalizma. Revolucionarna fraza koju Milanko zna da koristi, nažalost, nije dovoljna da spreči ovu konfuziju. Ona je samo čini još većom. Pozivajući se na samog Milanka iz jednog prethodnog teksta, mogu reći: Milankova pozicija liči na levičarski usmerenu po nekim svojim elementima, ali ne uprkos tome, već baš zato, ona to nije. Jer, osim deklarativnog pozivanja na radikalno levu politiku, potrebno je još nešto da bi se neko ozbiljno uzeo za levičarski orijentisanog. Potreban je, pre svega, onaj uvid u raspored snaga na teorijskom i političkom “bojnom polju” i ispravno razumevanje ko je na tom polju glavni, a ko sporedan protivnik. Bez tog uvida, lako se može postati objektivnim saveznikom onog glavnog protivnika, uprkos radikalno levoj samosvesti. Milanku bi, inače, trebalo da bude poznata istorijsko-materijalistička kritika (samo)svesti, koja pokazuje da neko u objektivno istorijskom, društvenom, političkom pogledu, može da čini, pa čak i najčešće čini, nešto suprotno od onoga što misli i u šta veruje. Nečija samosvest ne čini, samim tim, nečije društveno ili političko biće takvim kakva je ta samosvest. Jer, samosvest može biti, i najčešće jeste, iluzorna. A takvom mi se čini Milankova “levičarska” samosvest. Imajući u vidu ostale iluzije koje smo naveli, to me ne čudi. Zbog svog pogrešnog naglaska, njegova kritika često se pretvara u obično kritizerstvo, jer se oslanjanja na uveliko poznate i otrcane stereotipe i kvazi-argumente iz arsenala vladajuće liberalne desnice, koja ima imperijalističke ambicije u pogledu naše države i naroda. Od nekoga ko pretenduje da ima dublje razumevanje istorijskih i političkih procesa (bar se nadam da je takva Milankova pretenzija), očekuje se nešto više od površnog pozivanja na izlizani snimak Karadžića i Limonova, ili neposredovanih optužbi na račun Miloševićeve politike (“uvodi privatizaciju”, “sarađuje sa ultra-nacionalistima” i slično) koje treba da nas ostave bez reči i odgovara upravo zbog svoje neposrednosti i očiglednosti. Zar ne vidimo da Karadžić nadahnuto govori o “Sarajevu u plamenu”, zar se ne sećamo ko je sve bio na Gazimestanu, zar ne znamo za “mračne devedesete”, kada se sprovodila “privatizacija”, “koja pada u ruke kriminalnim organizacijama”? I šta protiv toga ima uopšte da se kaže? Na ove ideološke očiglednosti Milanko pada. Ali, mi ne dozvoljavamo da njihova očiglednost parališe našu kritičku svest. Baš zato što stvari nisu toliko očigledne kakve se čine Milanku, ali i svima onima koji inače u njih slepo veruju, a koji najčešće nemaju nikakve veze sa levom političkom pozicijom, a kamoli njenom radikalnom verzijom. Ovo su njihove zajedničke očiglednosti, uprkos razlikama u njihovoj političkoj samosvesti. Ta ideološka (kon)fuzija “levice” i liberalne desnice je, po meni, najveće iskušenje za levicu u Srbiji danas. A ne politika Šešelja i njegove stranke, kako misli Milanko.

Ovo promašivanje naglaska u kritici u vezi je sa težištem i krajnjom poentom Milankove kritike. Čini se da se ona koncentriše na “nacionalizam”, kao i obično, samo srpski. Ali, kada smo neprestano izloženi tiradama evroatlantskih moćnika o “nacionalizmu” kao “mračnoj prošlosti” koje treba što pre da se oslobodimo da bismo zakoračili u “svetlu budućnost” evroatlantskih integracija, trebalo bi da postanemo bar malo sumnjičavi u pogledu ove ostrašćene kritike “nacionalizma”. Ako se uopšte borimo protiv evroatlantskog imperijalizma. Nažalost, Milanko ovde izgleda nimalo ne sumnja, već samo ponavlja, u krajnjoj liniji, ona opšta mesta koja smo toliko puta čuli, i koja nikako da prestanu da se eksploatišu, uprkos svojoj ofucanosti i pohabanosti nakon svih ovih godina. Napadati Karadžića u trenutku kada se ne zna da li je uopšte živ, Šešelja dok se brani pred skarednim Haškim tribunalom, Miloševića i njegovu politiku koja se sve više s pravom rehabilituje, po meni, nije naročito interesantno. Ali, Milanku jeste. Njegova apstraktna samosvest ne mari za istorijski kontekst i njegove promene. On ne uviđa da na dnevnom redu istorije nije revolucionarna klasna borba u svom direktnom obliku, već je prosto reč o tome da se preko odbrane nacije od napada kontrarevolucionarnih, liberalnih elita, domaćih i stranih, uopšte očuvaju potencijali za buduću neposrednu klasnu borbu. Iza napada na naciju danas stoji istovremeno napad na emancipatorske potencijale razvijane u istoriji socijalističkih revolucija. Snage imperijalizma se jednakom žestinom obrušavaju na naciju kao nekada na socijalizam/komunizam. Zato odbrana nacije u tom kontekstu ima levi karakter. Pretpostavka socijalnog oslobođenja je nacionalna sloboda u odnosu na imperijalne, okupatorske projekte. Revolucionarni potencijali biće znatno oslabljeni u slučaju integrisanja ovog prostora u zapadni imperijalistički blok. I do sada su socijalističke revolucije na Zapadu bile samo kratkotrajni proplamsaji. One su daleko trajnije oblike imale u prostoru neintegrisanom ili nepotpuno integrisanom u kapitalistički poredak. Stoga, zbog samih interesa levice, danas valja braniti naciju. I ovo je čvorno mesto kojeg Milanko izgleda nije dovoljno svestan.

U takvoj odbrani nacije presudan ton je davala Miloševićeva politika. Ona je bila patriotska, a ne nacionalistička, još manje, šovinistička. I onoliko levičarska koliko su u tom trenutku omogućavale objektivne istorijske okolnosti. Kada Milanko kritikuje tu politiku, on opet falsifikuje stvari. Miloševićev govor na Gazimestanu nije bio “liberalan” i “multikulturalistički”, već socijalistički i internacionalistički. Nadam se da su Milanku poznate razlike između liberalnog i socijalističkog, osnosno multikulturalističkog i internacionalističkog. U tom govoru se nigde ne spominje “put na Mesec”, to je još jedna Milankova fantazmagorija. Milanko dalje zamera da ta politika “nije zazirala od mobilisanja bilo koje grupe, bez obzira na ideologiju iste, samo ako bi se ta grupa mogla upotrebiti u svrhe koje im njegova politika određuje”. Ne vidi se šta bi ovde bilo sporno, ulaziti u saveze sa nekim i istovremeno čuvati svoju hegemonu političku poziciju u tom savezu. Milanko izgleda priželjkuje da Milošević nije ulazio u savez sa “ultra-nacionalistima” (primećujem da u njih ubraja i Šešelja i SRS, iako je u tekstu o Šešelju eksplicitno rekao da oni nisu “ultra-nacionalisti”). Ali, nažalost, to nije bila objektivna istorijska mogućnost. Jačanje nacionalne tradicije, pa čak i nacionalizma, nakon sloma socijalističkog projekta krajem 80-tih godina prošlog veka, zajednička je karakteristika svih nekadašnjih socijalističkih zemalja. Taj proces bio je uveliko objektivna istorijska tendencija. Tako se desilo i u Srbiji, odnosno Jugoslaviji. Milošević nije mogao da ne izađe u susret ovoj tendenciji, naročito kada su u Hrvatskoj i BiH pobedile nacionalne stranke u okviru srpskog nacionalnog korpusa. Ostale stranke nisu pokazale dovoljno razumevanja za opstanak Jugoslavije, i pravično rešenje srpskog nacionalnog pitanja. Zato s pravom nisu naišle na dovoljan odziv među Srbima. Milošević je morao da sarađuje sa ovim snagama i njihovim vodećim predstavnicima, ali je nastojao da očuva hegemonu poziciju svoje politike u tom savezu. I u tome je u velikoj meri uspeo, bar što se tiče Srbije. U nacionalnom pogledu u Srbiji je dominirala levičarska politika. I u socijalno-ekonomskom pogledu postojao je napor da se očuvaju elementi takve politike. Više o toj temi Milanko može pročitati u jednom mom tekstu u “Pečatu”. U svakom slučaju savez Miloševića sa onima koje Milanko naziva “ultra-nacionalistima” bio je istorijski neminovan, ali daleko da je on predstavljao jedinstvenu, homogenu grupaciju. Sukob između Miloševića i Srbije, s jedne, i rukovodstva bosanskih Srba, s druge strane, bio je stvaran i težak. Na političkoj sceni Srbije on je doveo do sukoba između Miloševića i Šešelja, i pada tadašnje Vlade Srbije. Ozbiljan sukob između vladajuće leve koalicije i radikala ponovo se desio uoči izbora 2000. i bio je jedan od važnih elemenata u pobedi DOS-a. Dok su se stranke koje su sarađivale u tadašnjoj vladi sporile (SPS je čak mislio da su mu u tom trenutku radikali veći politički protivnik od DOS-a), sam DOS je sve više jačao. Radikali su tada gotovo nestali sa političke scene, ali je sa vlasti otišla i vladajuća leva koalicija. Danas u odbrani države i naroda hegemoniju više nema leva opcija, radikali su jači nego ikada, a to je najvećim delom posledica loše politike SPS-a koji je pravio previše kompromisa sa vladajućim društvenim i političkim kretanjima nakon oktobarske kontrarevolucije iz 2000. Ni danas SRS i SPS nisu u toliko dobrim odnosima kako verovatno misli Milanko. Znači, istorijska dešavanja na ovim prostorima u poslednje dve decenije su znatno složenija od onoga kako nam ih Milanko predstavlja. Čini se da on uopšte ne poznaje ove elementarne stvari. Umesto da se baci na njihovo upoznavanje, on rupe u znanju popunjava svojim fantazijama. Uostalom, i u prošlosti su se dešavali savezi ili bar paktovi između levih i desnih, pa čak i ekstremno desnih političkih snaga snaga, jer je tako nalagao istorijski trenutak, i taktika političke borbe koja zavisi od procene odnosa snaga na istorijskom “bojnom polju” i razlikovanja glavnog i sporednog političkog protivnika. Sa sporednik protivnikom se ulazilo u izvesne aranžmane kako bi se u tom trenutku lakše savladao glavni protivnik. Recimo, Staljin je sklopio pakt o nenapadanju sa Hitlerom, a partizani savez sa četnicima u prvim mesecima borbe protiv okupatora. Za Staljina je bilo važno da se kapitalističke sile što više oslabe u međusobnom sukobu, dok je za partizane odbrana otadžbine bila iznad ideoloških podela. Da li ovde ima ičeg spornog? Sledeći Milankovu “lepu dušu”, morali bismo da osudimo ovu “kompromitaciju” levičarske politike, da je čak optužujemo i činimo odgovornom za zločine nacista, odnosno četnika. Ono što Milanko, iz svoje apstraktne, a(nti)istorijske pozicije, ne zna, jeste da je istorija gotovo sve vreme “kompromitacija” ideje, da ideja mora da ulazi u mnoge kompromise sa istorijskom stvarnošću kako bi se ostvarila. Istorija nije igračka u rukama naše pojedinačne ili kolektivne (samo)svesti, sa kojom možemo po svojoj volji raspolagati. Pa bi neki “problematičan” istorijski aranžman bio nekakva “greška” ili “izdaja” ideje koju možemo moralistički osuđivati (što Milanko sve vreme čini). Ljudi stvaraju svoju istoriju, ali je stvaraju u okonostima koje nisu sami birali, i koje predstavljaju objektivnu prepreku na putu realizacije ideje. Milanku, dakle, nisu poznati ni Hegelova kritika Kantovog etičkog formalizma, ni Marksov istorijski materijalizam. Dobro, u studijama još nije stigao dotle, pa na neki način ima opravdanje. Ali, zato nema opravdanje da se petlja u stvari koje nedovoljno poznaje, i da nadmeno deli packe i etikete šta jeste, a šta nije prava levičarska politika. I da sve vreme upire prstom u radikale i ostale “ultra-nacionaliste” kao nekakvo strašilo, fantastično “srce tame”, ovaploćenje valjda suštastvenog Zla. Levica nema nikakve veze sa ovim pseudoreligioznim opskurantizmom. On je karakterističan za desnicu - danas upravo domaći liberali koriste ovaj opskurantizam u napadu na radikale. Milanko se liberalima u tom pogledu opasno približio. Radikali brane državu i naciju od agresije zapadnog imperijalizma. Nacionalna sloboda je uslov i sastavni deo socijalne slobode. Levica je zainteresovana, pre svega, za socijalnu slobodu. U čemu je onda, Milanko, problem?

Milanko posvećuje veći deo svog teksta napadu na “Pečat”. Ima tu opet svačega, od tendencioznog podmetanja, do neutemeljenih poređenja i razlikovanja. Recimo, kada komentariše grešku u navođenju prezimena prof. Kozomare, on insinuira da time “Pečat” svoje sagovornike “ni najmanje ne uvažava”?! Voleo bih da mi objasni kako se to “ni najmanje ne uvažava” neko ko u samom listu ima intervju. Kada izriče ovako teške reči, Milanko pokazuje meni nerazumljiv višak nekorektnosti. To važi i za njegov komentar naslova tog intervjua, uprkos želji da bude duhovit. Na primer, poznati filozof Alen Badju koji je trenutno u medijskom usponu smatra da se “današnji neprijatelj zove demokratija”. To je oštrija, provokativnija teza od one koje imamo u naslovu Kozomarinog intervjua. Da se kojim slučajem negde pojavi intervju sa Badjuuom pod tim naslovom (a možda se već pojavio), da li bi Milanko imao sličnu primedbu? Ovo ne znači da naslov Kozomarinog intervjua nije problematičan, naprotiv. Ali, on je takav ne zbog “razloga” koje navodi Milanko. S druge strane, njegovo suprotstavljanje “globalizacije” i “atomizacije” je neutemeljeno, jer se današnja (kapitalistička) globalizacija sprovodi upravo kao rastuća atomizacija društva, što je posledica neoliberalne invazije koja je u središtu tog procesa. To su samo dve strane jednog istog procesa.

No, Milanku najviše smeta “moda katastrofičnosti” koju on pronalazi u “Pečatu”. Kao, “katastrofičnost je nešto što je odvajkada krasilo desnicu”. Ne znam, možda je ovo poslednje tačno, ne poznajem toliko desnicu kao Milanko. Ali, da li to znači da “katastrofičnost” krasi samo desnicu? Ono što svakako znam je da se katastrofičnost spominje i u levom teorijskom diskursu. Katastrofičan je sam kapitalistički sistem, onako kako ga shvata levica, on u svom razvoju sve više ugrožava sam život, gubeći mehanizme samoregulacije. O tome govore Roza Luksemburg i Benjamin, Markuze u ranim spisima govori o “katastrofi ljudske suštine” u kapitalizmu, Horkhajmer iznosi dijagnozu savremenosti kao “pomračenja uma”, a Lukač kao “razaranja uma”. Benjamin, suočen sa razobručenom, nekontrolisanom dinamikom kapitalističke (repro)produkcije, izriče jednu misao koja mi je posebno draga: “Marks je rekao da su revolucije lokomotive svetske istorije. Nisu li, one, međutim, kočnica za spas?”. Na kraju, u Francuskoj se pojavljuje časopis “Socijalizam ili varvarstvo”, sa tezom da samo socijalizam može spasiti čovečanstvo od potonuća u varvarstvo. Dakle, imamo pregršt primera iz levog registra koji upućuju na katastrofičnost postojećeg sistema. A Milanku ovo smeta. To je kao kad bi neko krivio ogledalo za ono što se vidi u njemu. Jer, u levoj teoriji se kapitalizam ogleda, u njoj biva sagledana njegova suština. “Pečat” samo javlja o ovim katastrofičnim pojavama u našoj sredini, on je pečat (otisak) ovog vremena, i svako ko je iole opoziciono orijentisan (čak ne obavezno levo), uviđa da vladajući trend vodi u katastrofu. I da se, baš zbog te preteće katastrofe, mora zaustaviti. Ono što je problem nije, dakle, sama katastrofičnost o kojoj “Pečat” govori, već činjenica da smo na nju oguglali, da su potencijali otpora sasvim mogućoj katastrofi veoma oslabili, i da se možda radi o poslednjim trenucima u kojima nešto treba preduzeti da bi se katastrofa predupredila. Eto, i Milanko misli da se nalazimo u regularnom stanju, samo neki tamo bespotrebno prizivaju vanredno stanje. Kao da već godinama nismo u vanrednom stanju! Milanku smeta ova prinuda na delanje, jer se njome blokira mišljenje, što je inače teza njegovog gurua. Međutim, dok ovaj tu prinudu vezuje za delanje u korist sistema, kojom se istovremeno parališe kritičko mišljenje o tom sistemu, Milanko prepoznaje tu prinudu u pozivu na delanje protiv sistema. Jer, on ne može istovremeno da kritički misli i da kritički dela! Ali, to je već njegov problem. Pravi levičari mogu istovremeno da rade obe stvari, i čak smatraju da jedne nema bez druge. Milanko nam umesto parole “Nemoj da misliš, radi!” podmeće njenu lažnu alternativu “Nemoj da radiš, misli!”, lažnu, jer obe ostaju unutar horizonta razdvojenosti teorije i prakse. Čak mi se čini da se unutar tog horizonta kreće i sam Milankov učitelj. Biće da je nešto ipak dobro naučio.

Nažalost, poznati su mi neki nazovi levičari kojima su puna usta revolucionarnog žargona i patosa, ali kojih nigde nema u javnosti, u polju praktičke borbe za ostvarenje levičarske politike. Učaureni u svoj svet u kojem teorija, a ne praksa, ima primat, oni iluzorno misle da predstavljaju (radikalne) levičare. A kada se odluče da nekako izađu iz te potaje, iz samoljubive samodovoljnosti, oni uglavnom nepogrešivo napadaju kakve-takve pokušaje artikulacije leve politike. Jer, dugo navikli na čistotu one revolucionarne ideje i zaslepljeni njenim sjajem, sve vreme odsutni iz realnih društvenih i političkih borbi, oni prvenstveno atakaju na ono što, po njima, predstavlja “prljanje”, “kompromitaciju” takve apsolutne ideje. Takvi su bili i ostali (sitnoburžoaski) idealisti, bez obzira na vatreno pozivanje na Marksa, revoluciju, materijalizam i ostalo. Oni su kamen kušnje za svakog pravog levičara. A sve ih pogađa druga Marksova teza o Fojerbahu: “Pitanje da li je ljudskom mišljenju svojstvena predmetna istinitost - nije pitanje teorije, nego pitanje prakse. Čovek mora da u praksi dokaže istinu, tj. stvarnost i moć, ovostranost svog mišljenja. Spor o stvarnosti ili nestvarnosti mišljenja koje je izolovano od prakse, čisto je sholastičko pitanje”. Dakle, izvan prakse, odnosno praktičnog angažmana, njihove rasprave su čisto sholastičke, čak i kada govore o revoluciji. A kada se pojave u praksi, može se videti koliko je istinita njihova levičarska samosvest. Jer, na kraju, nije važno šta neko misli o samom sebi, već šta on objektivno čini svojim mišljenjem i delanjem.Da li svoju misaonu i praktičnu energiju troši na kritiku vladajućeg liberalno-kapitalističkog poretka ili na obračunavanje sa kritičarima tog poretka na levici.

“Pečat” pokušava da ponudi kritiku postojećeg poretka. Levica je na ovim prostorima prošla kroz teška istorijska iskušenja, i gotovo da je sasvim nestala. Ona u velikoj meri tek treba ponovo da se rodi. I zato treba imati razumevanja za njene “porođajne muke”. U “Pečatu”, u tom smislu, ima stvari koje treba popravljati, to niko ne spori. Za početak je dovoljno ako javnost prepozna bilo kakav levi impuls. Verujem da će i Milanko uočiti takve tonove ako s više strpljenja i dobre volje pročita dosadašnje brojeve. Nadam se da će, nakon toga, bez obzira na ovaj moj kritički komentar, želeti da pruži svoj doprinos u poboljšanju i jačanju tog projekta. Da ne bi uzalud rasipao svoju energiju i talenat koje poseduje.