Matrijarhat dolazi u SAD

Lepši pol sprema se da preuzme stvar u svoje ruke

15. januar 2008.

Pretpostavimo da možete zapamtiti samo jedan podatak o priraštaju i da treba da birate onaj sa najdalekosežnijim posledicama po promene u Americi. Imali biste manje od 1,5.

Tu svakako postoji više mogućnosti: stopa rađanja, maloletnička trudnoća ili vanbračna deca, procenat belačke populacije ili one rođene u inostranstvu, procenat starih. Ali uzmete li kao vrednost 1,5, dobijate ono što je potrebno za stvaranje društvene inverzije – okretanje naglavce poretka u kome dominiraju muškarci, a koji Amerikanci prihvataju kao datost od... pa, oduvek.

U ovom slučaju broj 1,5 predstavlja proporciju. Na osnovu predviđanja Nacionalnog centra za obrazovnu statistiku, 2017. godine će upola više žena nego muškaraca imati fakultetsku diplomu. Početkom devedesetih godina 20. veka fakultetske diplome je sticalo šest žena naspram pet muškaraca. Danas ova proporcija iznosi oko 4:3. U sledećoj deceniji ona će iznositi 3:2, a ukoliko se sadašnji trendovi nastave, ona će se i povećavati.

Šta ovo znači? I šta se to dešava? Iako ni na jedno od ovih pitanja nije lako odgovoriti, počećemo od drugog.

Diploma univerziteta nekada je bila retkost, oznaka privilegije ili profesionalnog statusa. Još pedesetih godina 20. veka manje od polovine Amerikanaca imalo je završenu srednju školu, a o fakultetu da i ne govorimo.

Začudo, u prvim decenijama prošlog veka bio je jednak broj muških i ženskih studenata. Kako u izvanrednom članku iz 2006. objavljenom u časopisu Journal of Economic Perspectives primećuju ekonomisti Klaudija Goldin, Lorens F. Kac i Ilijana Kuzjemko, sve je počelo da se drastično menja tridesetih godina 20. veka. Muškarci su pohrlili na univerzitete kako bi izbegli nezaposlenost tokom velike ekonomske krize, kasnije uz pomoć vojske, a zatim da pobegnu od rata u Vijetnamu. Povrh svega, muškarci su racionalno reagovali na tržište rada koje je povećavalo plate onima sa višim obrazovanjem. Do 1957. odnos muškaraca i žena sa univerzitetskim diplomama iznosio je 3:2.

Ova neravnoteža odredila je svet u kome su odrastali gotovo svi osim najmlađih koji se danas smatraju odraslima. Jaz u obrazovanju potkrepio je pretpostavku da će muškarci preovlađivati na radnim mestima koja iziskuju univerzitetsku diplomu, kao i na ostalim elitnim poslovima, da će muškarci rukovoditi ženama, umesto da bude obratno, i da će oni sa fakultetski napumpanom moći zarađivanja biti glavni donosioci novca u kuću, te da će muškarci morati da bračnog druga traže među onima koje su manje obrazovane od njih.

Treće poglavlje priče o 20. veku dobrodošlo je koliko je i poznato. Feminizam, planiranje porodice (u obliku kontracepcije, pre svega „one“ pilule) i meritokratsko tržište rada otvorili su ženama ne samo radna mesta već i mogućnost za stvaranje karijere, pa su pohrlile među radnu snagu, stvorivši time porodice u kojima dvoje zarađuje. U očekivanju da će se zaposliti, a pošto je porastao i broj razvoda, kao i briga da će morati da same sebe izdržavaju, žene su takođe pohrlile na koledže. Otprilike do početka osamdesetih nestala je razlika u broju muškaraca i žena upisanih na koledže. Mlade žene ostvarile su jednak broj upisa, a smešila im se i društvena jednakost.

Zagonetka je šta se desilo potom. Obrazac se ponovo promenio devedesetih godina, ali iznenađenje su predstavljali muškarci. Dodatak plati na univerzitetsku diplomu nastavio je da brzo raste. Žene su reagovale baš onako kako ekonomska teorija predviđa za racionalne aktere – stepen njihovog pohađanja nastave na univerzitetima se povećao, jer što više uče, utoliko više i zarađuju.

Muškarci se, međutim, nisu obazirali na ono što im tržište poručuje – broj muškaraca upisanih na univerzitete se tek donekle povećao. Zbog čega? „To je velika misterija“, kaže Gari Bertles, ekonomista kod Brukingsa.

Ma kakav razlog bio posredi, posledica je nejednaka obrazovanost muškaraca i žena, a brojke ovaj put idu u korist ovih potonjih. Malo je verovatno da će ova tendencija prestati. Predviđanja Nacionalnog centra za obrazovnu statistiku ukazuju na porast broja žena upisanih na univerzitete od 22 odsto u periodu između 2005. i 2016, u poređenju sa samo 10 odsto više muškaraca.

Na osnovu podataka iz Popisnog biroa za 2006. godinu, oko 27 miliona američkih muškaraca ima univerzitetsku diplomu. Isto važi i za oko 27 miliona Amerikanki. Ovo je, međutim, tačka preokreta, a ne ona gde postoji ravnoteža, jer muškarci sa univerzitetskom diplomom su najčešće u godinama, dok su žene sa ovim dokumentom obično mlade. Među populacijom od 65 godina i nadalje više je muškaraca sa diplomom nego žena. Sredovečnih muškaraca i žena sa diplomom ima jednako. Među mlađim odraslima od 25. do 34. godine ova razlika ide u korist žena, baš kao što ide u korist muškaraca koji su vršnjaci njihovih deda.

Drugim rečima, mladi danas žive u svetu u kome među njihovim vršnjacima žene imaju bolje obrazovanje od muškaraca. Pošto starci umiru, diplomirana populacija svake godine obuhvata sve više žena. Kroz nekoliko decenija obrazovana američka elita biće disproporcionalno ženska kao što je nekad bila muška.

Možda će se muškarci probuditi, omirisati kafu i u većem broju pohitati na univerzitete. A možda će se i tržište rada iz korena promeniti, pa će premija na stepen stručne spreme prestati da raste i početi da pada. Ovakve promene zasad deluju malo verovatno. Muškarci bi mogli, a svakako da bi to trebalo i nadamo se da hoće, češće pohađati univerzitete, ali verovatan ishod će biti smanjivanje jaza u odnosu na žene, koji se neće smanjivati, a još teže preokrenuti.

U međuvremenu milioni polukvalifikovanih radnika iz zemalja u razvoju ulaze na sve globalizovanije tržište rada koje gotovo da garantuje povećanje dodatka na platu koji diktira univerzitetska diploma.

Reč je o tome da će po svoj prilici nastati Amerika u kojoj su žene obrazovanije od muškaraca i gde je obrazovanje bitnije nego ikad. Kada se ove činjenice spoje, dobićete neke implikacije nad kojima bi se trebalo zamisliti.

Tokom 1978. godine sam kao brucoš upoznao ženu koja mi je rekla da je pravnica. „Eh“, upitah ja, „jeste li sekretarica?“ Dobio sam ljubazan, ali ponižavajući odgovor: „Ne, ja sam advokat.“ Samo nekolicina mladih danas može da zamisli kako je ovakva greška moguća. Na osnovu podataka iz popisa, više je žena koje danas rade u upravama firmi i na poslovima koji zahtevaju univerzitetsku diplomu (37 odsto prema 31 odsto, podatak iz 2005).

Videćete kako će se ovaj jaz produbiti. U sledećoj generaciji će žena advokat i muškarac kao njen pomoćnik postati kliše. Videćete žene kojih je više nego muškaraca u elitnim profesijama, a možda i u političkom sistemu koji se popunjava iz njihovih redova. (Pitanje izbora žene predsednika je samo pitanje vremena, a ne da li će se to desiti.)

Bolja obrazovanost žena će povećati njihovu moć zarađivanja i uglavnom će se venčavati sa muškarcima koji su manje obrazovani od njih. Trećina dvanaestogodišnjakinja koje čekaju koledž može očekivati muža bez univerzitetske diplome. Žene će, međutim, i dalje želeti da budu neprikosnovene mame.

Ovo će postaviti dilemu pred porodice. Žene će imati relativnu prednost i kao roditelji i kao hranioci porodice. Mnoge žene će poželeti da odu na odsustvo zbog podizanja dece, ali cena ostanka mame sa univerzitetskom diplomom kod kuće dok tata sa srednjom školom radi biće visoka, a često i neisplativa.

Videćete zatim koliko se pojačava pritisak na vlasti da obezbede još subvencija za roditelje i programe brige o deci, kao i na poslodavce da obezbede više mogućnosti za klizno radno vreme i za rad kod kuće – što su samo neki od mnogih napora kako bi se pomoglo ženama da sve postignu. Videćete i niz psiholoških i ekonomskih prilagođavanja dok američko društvo prvi put naginje ka matrijarhatu. Šta će se desiti s muškim ponosom kada budu završili na drugom mestu? Ili kada bude više muškaraca koji rade za žene umesto obrnuto?

Neka od ovih prilagođavanja imaće međunarodnu dimenziju. Goldin, Kac i Kuzjemko primećuju da „sve zemlje OECD-a sada imaju više žena studenata i da postoji sve veća razlika u broju studenata u korist žena.“ Doduše, većina zemalja u razvoju, a naročito u muslimanskom svetu, ostale su pretežno patrijarhalne.

Mnoge tradicionalne kulture na Bliskom istoku, u Africi i delovima Azije već gledaju na zapadni ekonomski i društveni model kao na ubijanje muževnosti. Radikalni islam se naročito ističe po tome što se gnuša feminizma. Dok se SAD i EU i dalje „feminiziraju“, da li će antimodernistička reakcija, već duboko problematična u islamskom svetu, postati jača? Kako se uloge polova i očekivanja razdvajaju, da li će neprijateljstva i nerazumevanja između Zapada i ostatka sveta narasti?

Ne, muškarci se neće srozati u nižu klasu. U skorije vreme neće postati majke i neće prestati da luče testosteron. Muška ambicioznost obezbediće njihovu široku zastupljenost u samom vrhu društvenog poretka, gde obitavaju direktori, senatori, nobelovci i kompjuterski genijalci. Žene neće vladati muškarcima.

Ali one će ih predvoditi. Razmislite o ovome – ne samo što devojčice bolje uče i dobijaju bolje ocene od dečaka, već i pohađaju više časova matematike i prirodnih nauka od dečaka. Ukoliko postoji „slabiji pol“, to nisu žene.

Tekst je preuzet iz Reason Magazine ( www.reason.com )