Mediji i medijske slobode

Deset godina nakon 5. oktobra promene koje su nastupile na srpskoj medijskoj sceni nisu u skladu sa očekivanjima. Mediji u Srbiji su danas, deset godina od promena, i dalje suočeni sa onim problemima koje su zemlje sa dugom demokratskom tradicijom, kao i one koje su uspešno sprovele tranziciju, efikasno prevazišle. Za razliku od prethodnih vremena, kada je uticaj vlasti na slobodu medija bio snažan, kada su nezavisni mediji bili kažnjavani i zatvarani, danas se političke i ekonomske elite koriste sofisticiranim oblicima pritiska na medije, što za posledicu ima da je medijska scena u Srbiji i dalje kontrolisana.

Na osnovu istraživanja Naprednog kluba koje se odnosi na pitanja vezana za položaj medija i novinara u Srbiji u proteklih deset godina, baziranog na izveštajima i saopštenjima domaćih državnih institucija, nevladinih organizacija, samih medija, kao i relevantnih međunarodnih institucija, kao glavna obeležja srpske medijske scene danas ističu se:

-          netransparentnost vlasništva u medijima

-          indirektni, ekonomski, pritisci na novinare i medijske kuće

-          autocenzura i nedovoljna zaštita novinara

-          neuspešna privatizacija i transformacija medija u državnom vlasništvu

-          nizak nivo profesionalnosti i pad poverenja u medije.

Iako transparentnost vlasništva i rada predstavljaju jedno od osnovnih obeležja demokratskih društava, za veliki broj medija u Srbiji danas je teško utvrditi pravu vlasničku strukturu.

Iako transparentnost vlasništva i rada predstavljaju jedno od osnovnih obeležja demokratskih društava, za veliki broj medija u Srbiji danas je teško utvrditi pravu vlasničku strukturu. Prema podacima Centra za istraživačko novinarstvo (CINS) pri Nezavisnom udruženju novinara Srbije (NUNS), „najznačajnije medije u Srbiji poseduju domaći biznismeni i tajkuni, delom su u nešto manjoj meri na tržištu prisutne strane kompanije (nemački „WAZ“, švajcarski „Ringier“, američki „News Corporation“[1]), ali je karakteristično da državne strukture i dalje imaju veliku zastupljenost u pogledu direktnog vlasništva u medijima“.[2] Zakonom o radiodifuziji i Zakonom o javnom informisanju propisane su obaveze medija da istaknu osnovne podatke o osnivaču, uključujući adresu osnivača i imena odgovornih lica (glavnih urednika i odgovornih urednika). Međutim, ukoliko se pogledaju podaci iz Agencije za privredne registre, često je navedeno samo ime direktora ili glavnog i odgovornog urednika.

Situacija je pogotovo sporna kada je u pitanju vlasništvo u štampanim medijima. Gotovo je nemoguće naći zvanične podatke sa imenima vlasnika vodećih novina u Srbiji. Usled odsustva pravih podataka, u javnosti se duže vreme spekuliše da iza brojnih novina stoje najviđeniji domaći biznismeni koji su svoje bogatstvo počeli da stiču u vreme rata i raspada zemlje. Najupečatljiviji primer jeste slučaj „Večernjih novosti“ za koje se i danas, četiri godine od privatizacije, zvanično ne zna kome pripadaju, a u javnosti se za privatizaciju kompanije „Novosti“ vezuju imena Milana Beka, Miroslava Miškovića i Stanka Subotića. Takođe, u delu javnosti se govori i da su vlasnici pojedinih medija ljudi koji pripadaju vrhu vodeće partije u aktuelnoj vlasti.

I distributivni lanci štampanih medija, kako se nedavno pokazalo, bili su, ili još uvek jesu, u vlasništvu domaćih biznismena koji se nalaze na poternicama Interpola. Konkretno, distributivna kuća „Štampa“, pre nego što je preuzeta od nemačkog WAZ-a, pripadala je Darku Šariću, dok se za distributivnu kuću „Futura plus“ u medijima isticalo da pripada Stanku Subotiću Canetu. U pitanju su dve najveće distributivne kuće u zemlji, koje imaju odlučujuću ulogu u plasmanu štampe na srpsko tržište.

U proteklih deset godina neretko se dešavalo da se, najčešće u predizbornim kampanjama, pokrenu mediji (pre svega novine i radio-stanice) koje favorizuju jednu političku opciju, da bi nakon toga ubrzo bile ugašene.

Drugi veliki problem za medije u Srbiji predstavlja postojanje indirektnog pritiska od ekonomsko-političkih krugova. U Izveštaju EK iz 2009. navodi se da je nastavljeno političko uplitanje u rad medija.

Zanimljiv je i podatak da neke od vodećih dnevnih novina, koje su pokrenute pre dve ili tri godine, imaju osnivački kapital od svega 250 ili 500 evra.

Na srpskom tržištu štampe vidno prisutne su i dve strane kuće (nemački „WAZ“, koji ima 50 odsto vlasništva u Politici i, donedavno, većinsko vlasništvo u novosadskom Dnevniku[3], i švajcarski „Ringier“, koji izdaje Blic, 24 sata, Alo, Blic Puls, Blic Žena) i njihovo vlasništvo je tranparentno. Sa druge strane, nemački „WAZ“ se upravo našao u središtu skandala vezanog za privatizaciju Večernjih novosti, posle čega je iz nemačke firme najavljeno povlačenje iz Srbije, praćeno optužbama na račun dela aktuelne vlasti.

Za razliku od npr. Češke, u kojoj je, i pored značajnog interesovanja političkih krugova, vlasnička struktura medija u potpunosti transparentna, srpske vlasti u proteklih deset godina tranzicije nisu pokazale ozbiljno interesovanje za ovo pitanje. Osim povremenih istupa aktuelnih ministara kulture i informisanja, gotovo nijednom najviši državni funkcioneri nisu posvetili pažnju ovom pitanju, niti je tema vlasništva u medijima ikada imala zapaženo mesto u izbornim platformama stranaka.

Drugi veliki problem za medije u Srbiji predstavlja postojanje indirektnog pritiska od ekonomsko-političkih krugova. U Izveštaju EK iz 2009. navodi se da je nastavljeno političko uplitanje u rad medija. Premda se zbog svoje prirode i načina ostvarivanja ovaj pritisak teško može utvrditi u zvaničnim dokumentima i procedurama, na skupovima posvećenim medijima u Srbiji često dominiraju teme koje se odnose upravo na ovu vrstu problema.

Deo medija, posebno onih za koje se prema uređivačkoj politici i stavovima koje zastupaju može reći da imaju opozicioni stav prema vlasti, često ukazuje na pritiske posredstvom kanalisanja oglasa.

Za razliku od vremena pre 5. oktobra, kada je pritisak bio beskrupulozan i direktan, u medijskim krugovima vlada uverenje da su danas mediji suočeni sa znatno više sofisticiranim oblicima pritiska. Ovi, perfidniji, oblici pritiska ostvaruju se kroz kanalisanje državnih i privatnih oglasa preko uticajnih marketinških agencija, usporavanje ili odlaganje isplata ugovorenih obaveza prema medijima za usluge reklamiranja ili drugih poslovno-tehničkih ugovora. Poznat je slučaj povlačenja oglasa kompanije „Delta“ (koja je kao jedna od najvećih firmi i jedan od najvećih oglašivača u Srbiji) sa televizije B92, kada je ova stanica izveštavala o navodnim nepravilnostima u privatizaciji preduzeća „Luke Beograd“ a u kojima je, prema navodima B92, učestvovao vlasnik „Delta holdinga“.

Prema podacima „AGB Nielsen Media Research” troškovi oglašavanja u Srbiji u 2009. godini iznosili su 161 milion evra, od čega je 95 miliona (59%) utrošeno na televiziju, a 36 miliona (22.4%) na štampane medije.[4]

Deo medija, posebno onih za koje se prema uređivačkoj politici i stavovima koje zastupaju može reći da imaju opozicioni stav prema vlasti, često ukazuje na pritiske posredstvom kanalisanja oglasa. U stavovima koje iznose tvrdi se da se oglasi vodećih domaćih i stranih kompanija u Srbiji kanališu preko malog broja probranih marketinških kuća koje su povezane sa ljudima iz vrha najveće stranke u aktuelnoj vlasti, i da se upućuju u one medije koji uglavnom afirmativno izveštavaju o politici vladajućih struktura.[5]

Posebno se postavlja pitanje oglašavanja državnih institucija, koje, prema različitim procenama, prosečno godišnje na oglase daju oko 30 miliona evra. Smatra se da stranke koje su u vlasti koriste sredstva za oglašavanje državnih institucija i fondove za projekte namenjene medijima kako bi u njima dobile određeni uticaj ili bolju poziciju. U tom smislu najsvežiji primer jeste kritika pojedinih medija upućena Ministarstvu kulture i informisanja povodom raspodele oko 80 miliona dinara u 2009. godini, kao sredstvo pomoći medijima u svetlu ekonomske krize.[6] Kritike se odnose na netransparentnost u pogledu sastava komisije koja je donosila odluke o projektima i kriterijuma dodele pomoći.

Favorizacija medija preko selektivnog dodeljivanja donacija i finansiranja projekata dovela je do razvoja nelojalne konkurencije u medijima i jedan deo njih stavilo u znatno teži položaj.

Treće bitno obeležje medijske scene Srbije, deset godina nakon 5. oktobra, jeste postojanje autocenzure. Ovo potvrđuju i izveštaji „Fridom hausa“ u kojima je, redom, od 2000. godine pa do poslednjeg izveštaja koji se odnosi na 2009. godinu, navedeno da novinari „praktikuju autocenzuru“.[7]

Netransparenstnost vlasništva, politički i privatno-ekonomski a ne javni interesi u osnovi motiva prikrivenih vlasnika vodećih medija, uslovljenost izveštavanja različitim ugovorima o poslovnoj saradnji, ali i društvena i institucionalna nezaštićenost, pravna i finansijska nesigurnost novinara, dovela je do razvoja autocenzure u srpskom novinarstvu.

Netransparenstnost vlasništva, politički i privatno-ekonomski a ne javni interesi u osnovi motiva prikrivenih vlasnika vodećih medija, uslovljenost izveštavanja različitim ugovorima o poslovnoj saradnji, ali i društvena i institucionalna nezaštićenost, pravna i finansijska nesigurnost novinara, dovela je do razvoja autocenzure u srpskom novinarstvu.

Jačanju autocenzure posebno je pogodovao period neposredno nakon ubistva predsednika Vlade Srbije 2003. godine, kada je uvedeno vanredno stanje i kada su određeni mediji ugašeni. Iz tog perioda značajan je slučaj zabrane distribucije broja nedeljnika „Svedok“ zbog toga što je iz jednog skopskog nedeljnika preneo navodni intervju sa prvooptuženim za ubistvo premijera, a na naslovnu stranu stavio sliku optuženog Milorada Lukovića Legije u maskirnoj uniformi sa naslovom „Legija progovorio“. Zaustavljanje štampanja i zaplena odštampanog tiraža izvršena je bez neophodnih sudskih dokumenata, dok je slika Lukovića u maskirnoj uniformi protumačena kao poziv na oružanu pobunu, iako je sama fotografija preuzeta sa poternice, na sajtu Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije. Usled reakcije brojnih međunarodnih organizacija za zaštitu prava novinara[8][9], ostao na odluci da bude zabranjeno samo to, sporno, izdanje Svedoka, a ne sama novina.

Značajan korak u pravcu autocenzure medija u Srbiji ostvaren je 2009. godine izmenama Zakona o informisanju kojima su predviđene drakonske kazne za medije. Javnost ni danas zvanično nije obaveštena ko su bili autori tih izmena. Zakon za koji je u javnosti ocenjeno da je donet kako bi se jedan političar obračunao sa jednom novinom, posle godinu dana odbačen je od Ustavnog suda kao neustavan. Za vreme važenja zakon je selektivno primenjivan, tj. najstrože je primenjen samo u slučaju dnevnika „Kurir“. Iako je bio na snazi kratko, ovaj zakon je, prema ocenama medijskih stručnjaka, ostavio teško nasleđe za slobodu medija u Srbiji.[10]

Najnoviji slučaj – presuda kojom gradska televizija „Studio B“ treba da obešteti pijanog vozača zbog kampanje "Bezbedni u saobraćaju", u medijima je ocenjena kao još jedan korak ka autocenzuri i primer odsustva senzibiliteta sudova za ulogu medija.[11]

Sa problemom autocenzure u srpskom novinarstvu vezuje se i činjenica da su novinari u proteklih deset godina i dalje izloženi različitim pritiscima koji uključuju i pretnje ubistvom.[12] Pretnje se najviše javljaju u slučaju izveštavanja o ratnim zločinima (2007. godine je novinaru nedeljnika „Vreme“ podmetnuta bomba pod prozor, zbog, kako se pretpostavlja, izveštavanja o zločinima u ratovima devedesetih; zbog sličnih izveštaja često su upućivane pretnje i novinarima B92, ali i većine drugih medija), kao i u slučajevima izveštavanja o korupciji i ekonomskom kriminalu u lokalnim sredinama (brojni slučajevi pretnji lokalnim dopisnicima, kao i nerazjašnjeno ubistvo dopisnika Večernjih novosti Milana Pantića u 2001. godini, koji je izveštavao na temu opšteg i privrednog kriminala u Pomoravlju). Činjenica da još uvek nisu razjašnjena ubistva novinara Slavka Ćuruvije i Dade Vujasinović medijski radnici tumače kao odsustvo volje i zainteresovanosti državnih organa da se novinari i mediji zaštite i uživaju slobodu kakva im je neophodna za ostvarivanje uloge u demokratskom društvu.

Poseban problem u kontekstu pritisaka na medije jeste relativno nizak stepen tolerantnosti političkih i ekonomskih elita prema kritičkom izveštavanju medija u proteklih deset godina, kao i sudska praksa koja ne ide u prilog slobodnom novinarstvu. Donošenjem novogKrivičnog zakonika, koji je stupio na snagu 1. januara 2006. godine, u Srbiji je izvršena depenalizacija (ukidanje zatvorske kazne), ali ne i puna dekriminalizacija klevete i uvrede kao krivičnih dela. Sudska praksa u Srbiji često pokazuje da sudovi nisu ni slobodni ni nezavisni kada je reč o suđenjima za povredu časti i ugleda, naročito kada je reč o političarima i lokalnim moćnicima. Poznat je spor iz 2002. godine, Dmitar Šegrt protiv novinara Željka Bodrožića iz nedeljnika „Kikindske“. U presudi Opštinskog suda u Kikindi novinar je proglašen krivim za izvršeno krivično delo uvrede i osuđen na novčanu kaznu, iako je sud utvrdio da su svi navodi iz Bodrožićevog kritičkog teksta tačni i nesporni, ali je ceo tekst okarakterisan kao uvredljiv s obzirom na to da reči koje su upotrebljene štete časti i ugledu tužioca Šegrta.

Dok sudovi pokazuju veću efikasnost u tužbama javnih ličnosti protiv novinara, sa druge strane, isti stepen agilnosti nije prisutan u obrnutom smeru, što takođe predstavlja vid pritiska.

Četvrto obeležje medijske slike Srbije deset godina nakon 5. oktobra jeste relativno neuspešna privatizacija medija u državnom vlasništvu. Najviše kritika se odnosi na privatizaciju lokalnih i regionalnih medija. Iako koalicija DOS deo svog uspeha duguje podršci lokalnih i regionalnih televizija, novina i radio stanica, preko kojih je razbijena medijska blokada Miloševićeve vlasti, nakon 2000. nije pokazana ozbiljna zainteresovanost da se pitanje položaja lokalnih medija reši.

Prema Zakonu o radiodifuziji država je do 31. decembra 2007. trebalo da završi privatizaciju svih državnih elektronskih medija, međutim, posle privatizacije 31 elektronskog i 25 štampanih medija proces je zaustavljen. Većina preostalih opštinskih medija protestovala je protiv privatizacije, a u slučaju sedam elektronskih i pet štampanih medija proces privatizacije je obustavljen uglavnom zbog toga što novi vlasnici ili nisu potpisali ugovor, ili nisu platili dogovorenu cenu. Formalno, proces privatizacije zaustavljen je da bi se obezbedilo emitovanje programa na jezicima nacionalnih manjina. Mediji koji su ostali u državnom vlasništvu nastavili su da dobijaju subvencije države i time je umanjena njihova nezavisnost sa jedne, dok su sa druge strane bili u boljem finansijskom položaju od privatnih medija.

U određenom broju lokalnih i regionalnih medija koji su privatizovani zaposleni su ili dobijali otkaze ili su im drastično smanjivane plate čime je prekršen socijalni ugovor. Primeri ovakvih spornih privatizacija jesu slučajevi „Ibarskih novosti“, RT Sokobanja, niške „Narodne novine“... Novi vlasnici medija su postajali ili sami novinari (oko 44% slučajeva), ili lokalni biznismeni kojima je, kako se u pojedinim slučajevima pokazalo, jedan od ciljeva bio dobijanje nekretnina koje su posedovali lokalni mediji.

Sa druge strane, regionalni i lokalni mediji koji nisu privatizovani, kontrolišu se od lokalnih vlasti preko budžeta i izbora upravnog odbora.

Nedoslednosti u privatizaciji i dotacije neprivatizovanim medijima za posledicu su imale neravnopravan položaj medija na tržištu.

Vlasti nakon 5. oktobra nisu na efikasan način sprovele transformaciju državne televizije u javni servis (kao što je to pravilo u evropskim državama). Iako je Zakonom o radiodifuziji predviđeno da 2003. otpočnu sa radom dva pokrajinska i jedan republički javni servis, zbog odugovlačenja od strane vlasti, formalni početak transformacije republičke i pokrajinske radio televizije u javne servise dogodio se tri godine kasnije. U organizacionoj transformaciji državne i pokrajinske televizije zadržano je jedinstvo radija i televizije, kao što je to učinjeno u svim zemljama regiona, dok su ta dva medija razdvojena u zemljama Centralne i Istočne Evrope. Vlada je 2004. godine prekršila Zakon o radiodifuziji time što je smenila direktora RTS-a i postavila novog, iako je taj posao poveren nezavisnoj regulatornoj agenciji (RRA), koja je trebalo da izabere Upravni odbor, a ovo telo, putem javnog konkursa, da izabere generalnog direktora RTS. Direktan izbor direktora javnog servisa preko Vlade u domaćoj i stranoj medijskoj javnosti je protumačen kao želja političkih struktura da nastave da utiču na medijsku scenu u zemlji. Drastično mešanje u uređivačku politiku javnog servisa i podrivanje njegove zakonom utvrđene samostalnosti, bio je i politički pritisak iz parlamenta tokom 2007. godine, za uvođenje redovnih direktnih prenosa zasedanja Narodne skupštine Srbije. Političkom pritisku podlegla je i Republička regulatorna agencija, koja je izdala obavezujuće uputstvo o direktnim prenosima.[13] Pitanje prenosa sednica Skupštine na javnom servisu i dalje nije rešeno. Evropska praksa sugeriše da se osnuje poseban parlamentarni kanal, da se sednice emituju u odloženom prenosu ili da se to čini preko interneta. Po tom pitanju, za sada, nema dogovora.

Jedna od zamerki jeste i da republički javni servis ne daje dovoljno prostora svim manjinskim grupama, a brojne kritike odnose se i na nedostatak novih emisija naučno-obrazovnog karaktera.

Značajan korak u pravcu autocenzure medija u Srbiji ostvaren je 2009. godine izmenama Zakona o informisanju kojima su predviđene drakonske kazne za medije. Javnost ni danas zvanično nije obaveštena ko su bili autori tih izmena.

Kao posledica neefikasnih privatizacija, netransparentnosti u vlasništvu čime se prikrivaju stvarni interesi i stavovi medija, upliva politike i tajkuna, ekonomske zavisnosti medija od moćnih firmi (oglašivača), relativno niske tolerantnosti javnih ličnosti prema medijskim izveštajima, primera sudske prakse koji nisu naklonjeni razvoju kritičnog duha u medijima i očitog postojanja autocenzure među novinarima, mediji u Srbiji beleže snižavanje nivoa profesionalizma praćeno padom poverenja.[14]

Čini se da najteže posledice trpe štampani mediji – prema različitim procenama agencija i novinarskih organizacija, u Srbiji je 2008. prosečan dnevni tiraž iznosio 850.000 novina, a danas je pao na 650.000, odnosno, 6.5 čitalaca na 100 stanovnika!

Proteklih deset godina u Srbiji je zabeležen uspon tabloidnog novinarstva. Izveštaji medija često nisu poštovali pretpostavku nevinosti, pravo na privatnost ili zaštitu identiteta maloletnih lica. Neretko su medijski izveštaji i tekstovi sadržali govor mržnje. U značajnom broju slučajeva mediji su, namerno i nenamerno, služili kao instrument pritiska i hajke na pojedine ličnosti, organizacije ili institucije. U novinama se sve češće pojavljuju tekstovi sa potpisima redakcije, a ne samih autora. Česta je zloupotreba anonimnog izvora čiji se navodni iskazi neretko pokazuju neistiniti, tendenciozni i izmišljeni, najčešće u cilju diskriminacije, senzacionalizma i medijskog pritiska. Veliki problem predstavlja i neprofesionalnost i neobučenost novinara za svoj posao.

Jedan od bitnih razloga pada kvaliteta medijskog izveštavanja leži i u neizvesnom položaju samih novinara. Plate u medijima, pogotovo u lokalnim i u dopisništvima, male su, a veliki broj novinara nije u stalnom radnom odnosu. Kolektivni ugovori na nacionalnom nivou, koji regulišu profesionalne i socijalne odnose među izdavačima, uređivačkim odborima i novinarima u Srbiji ne postoje.[15] Niske plate i neregulisan položaj novinara otvaraju prostor za korupciju.

Važnu ulogu u prevazilaženju etičkih i profesionalnih izazova i razvoju demokratskog duha u medijima imaju saveti za štampu i radiodifuzne agencije, koje profesionalno nadgledaju rad medija i razrešavaju etičke sporove, time izbegavajući državno mešanje u ovu oblast. Međutim, u Srbiji je tek na proleće 2010. godine konstituisan Upravni odbor Saveta za štampu, čije je osnivanje odlagano usled nedostatka sredstava, ali i nedovoljne saradnje medija i medijskih udruženja. Finansijski razlozi dovode u pitanje i nezavisnost rada Saveta RRA, budući da se sredstva u potpunosti obezbeđuju iz budžeta vlade, suprotno praksi evropskih zemalja sa sličnom medijskom strukturom.

Čini se da najteže posledice trpe štampani mediji – prema različitim procenama agencija i novinarskih organizacija, u Srbiji je 2008. prosečan dnevni tiraž iznosio 850.000 novina, a danas je pao na 650.000, odnosno, 6.5 čitalaca na 100 stanovnika!

Desetogodišnjicu oktobarskih promena mediji u Srbiji dočekuju u atmosferi ekonomskih i političkih pritisaka, finansijskih problema, pada ugleda, tiraža i poverenja, i nedostatka razumevanja zvaničnih institucija. Medijska blokada, cenzura i nedemokratski zakoni iz Miloševićevog vremena, formalno su otklonjeni. Međutim, njih su zamenili sofisticirni oblici pritiska. Možda više nego u Miloševićevo vreme, u medijima postoji sprega politike, privatnog kapitala i ličnih interesa, rezultirajući posrednom kontrolom kompletne medijske scene. Vlasti nakon 5. oktobra nisu pokazale ozbiljnu zainteresovanost da se reše ključna pitanja u medijima, a utisak je da je i danas, kao u Miloševićevo vreme, jedan deo medija favorizovan. U ovakvim okolnostima, mediji u Srbiji nisu u stanju da slobodno i odgovorno obavljaju funkciju nosioca duha javnosti, pluralizma, slobode govora i kritičke svesti, kako to čine u istinski demokratskim društvima.