Početna strana > Rubrike > Kulturna politika > Medijski uticaji, političke elite i društvena moć u Srbiji na početku 21. veka
Kulturna politika

Medijski uticaji, političke elite i društvena moć u Srbiji na početku 21. veka

PDF Štampa El. pošta
Zoran Jevtović i Zoran Aracki   
utorak, 22. septembar 2009.

Društvo 21. veka u istoriji sveta lako bi se moglo nazvati civilizacijom medijske stvarnosti, koja je za razliku od realnog života nudila sliku kao žurnalističku percepciju ličnosti, procesa i dešavanja uočenih u sopstvenom okruženju. Inverzija istine ogledala se u konstruisanju informacija u kojima je mnogo važnije bilo kako nešto izgleda nego šta stvarno jeste! Pri tome, kao da se previđalo da je novinarstvo profesija koja se tradicionalno klanjala moćnima, zavaravajući javnost povremenim bitkama za istinu i kulturnim vrednostima. Simbolički svet mas-medija nudio je privid otvorenosti javnog prostora, dok je u praksi prikrivao sve veću udaljenost građana, komunikaciono nepripremljenih da kritički čitaju stvarnost. Politički, kulturni, ekonomski, religijski, bezbednosni i drugi centri moći pod plaštom demokratizacije činili su sve kako bi promovisali sopstvene poglede, mišljenja i ideje, isključujući i pomisao o diskursu koji nudi drugačije perspektive. Umesto adrem vodila se adhominem rasprava, dijaloga i tolerancije među neistomišljenicima bilo je sve manje, a totalitarna svest proizvodila je dramatične posledice, najvidljivije u prostorima razorenih i podeljenih nacija. U dobu kosmopolitizma gubitak kontrole suvereniteta mogao se pratiti i kroz analizu mas-medijskog sistema, čija su ranjivost, transformisanost i isključivost ponekad vodili nevidljivim i suptilnim formama dominacije.

Geografska disperzija događaja (vesti o važnim političarima, teroristima, atentatima, međunarodnoj saradnji, ratovima, nepogodama, nesrećama, selebriti osobama i sl.) svakog dana klizi ekranima i stranicama novina širom planete, stvarajući utisak o zajedničkim brigama i životu, ali i prikrivajući integrisanu, centralizovanu hijerarhiju oličenu u distributerima sadržaja (vodeće svetske kuće određuju značaj, složenost, idejnu angažovanost i ugao informacija). Amerikanizacija stvarnosti sofisticirano se vrši formiranjem agende dnevnog reda, pa ulogu čuvara kapija dobijaju uticajni mediji, koji stvarni kapacitet vlada i elita izmeštaju u transnacionalni okvir koji nameće hegemoniju neoliberalnih dogmi. Devedeset posto međunarodnih vestikoje objavljuju svetski mediji potiče od četiri velike zapadne agencije. To su: Junajted pres internešnel (UPI), Asošijed pres (AP), Rojter (Reuter) i Ažans Frans pres (AFP). Dve su američka, jedna britanska i jedna francuska. Njima pomažu još i transnacionalni giganti: od Merdoka, preko Tajm Vornera, do CNN-a. Skoro svi su američki. (Pilger, 1992:217). Altašalovo pravilo da onaj ko plaća orkestar bira i muziku odlično se vidi na sledećem primeru: UPI 71% reportaža posvećuje baš Sjedinjenim Državama; 9,6% Evropi; 5,9% Aziji; 3,2% Južnoj Americi; 3% Bliskom istoku i 1,8% Africi (Kvin, 2000:312). Nejednakost u ekonomskom i geopolitičkom statusu proizvodi i nejednakost u informacionom okruženju, što znači da diskurs i interpretacija vesti sve više zavise od centara moći. Samoobmanjivanje urednika da su samostalni u odabiru informacija, pored očuvanja mita o novinarskoj objektivnosti i nezavisnosti, vodi neuvažavanju nevidljivih filtera koji sadržaj čiste od nanosa koji bi štetili interesima elita. Bajke o medijskom obilju kao brani bilo kom obliku monopola služe zavaravanju neupućenih, jer tržišna spajanja i integrisanja stvaraju ograđeni prostor koji kontroliše sve manji broj porodica i pojedinaca[1].

Brojni sociolozi, komunikolozi, filozofi, antropolozi, kulturolozi, istraživači društvenih odnosa i drugi naučnici godinama tragaju za ulogom i funkcijama medija i društva, glorifikujući ili minimizirajući njihov međuodnos. Nekoliko je dominantnih teorija: od onih da mediji snažno utiču na društvo; preko drugih, da su mediji običan odraz društvenih dešavanja, pre posledica nego uzrok; do toga da se njihov odnos posmatra kao interaktivan i cikličan, bez jasnog izvora uticaja (Kvejl, D. M. 2007:5). Od proizvoda, mediji su postali proizvođači društvenih odnosa, kulturni i socijetalni fenomen ogromne društvene važnosti. Sve je jasnija njihova ambicija, ali i potreba da postajući deo opšteg kolorita utiču na stavove i ponašanja aktera javne scene. Upravo zbog toga, kao i zbog neophodnosti razvoja demokratskih društava, odnos medija, elita i vlasti, kao i distribucija moći koja se iz tog trojstva javlja, postali su teorijski i društveno relevantan problem. Kritičari kapitalističke kulture, poput Frederika DŽejmsona (Jameson)[2], smatraju da su mediji danas preuzeli vodeću funkciju tržišta time što, evidentno, konstituišu okvire za utemeljenje medijski zasnovanog kapitalizma (media-based capitalism), što dalje razrađuje Divna Vuksanović, interpretacijom da se savremeni mediji sve više shvataju kao infrastruktura koja omogućava nadgradnju temelja građanske političke ekonomije[3]. Demokratska jednakost više nije samo pravna, prirodna ili politička jer prožima i informacionu sferu, odnosno podrazumeva da svaki pojedinac prima, oblikuje i distribuira poruke, razvijajući društvene veze kao uslov konstruisanja društvenih identiteta (kulturnih, etničkih, rodnih, personalnih, zavičajnih, civilizacijskih itd.). Ako unutar zajednice društvenim prostorom dominiraju ideološke manipulacije, propagandne floskule i ukroćena mišljenja, jasno je da su tehnike proizvodnje komunikacionih sadržaja pod rigidnom kontrolom države!

Polazna pozicija u ovom radu je da demokratski okvir svakog društva zavisi od slobode koju mediji imaju u proizvodnji simboličkih značenja. Dve decenije nakon pada Berlinskog zida i usvajanja evropske Konvencije o prekograničnoj televiziji, medijska scena u Srbiji je anahrona, haotična, normativno neuređena i politički kontrolisana, što je nedavnim izmenama Zakona o informisanju i praktično potvrđeno. Iako prvi član izričito propisuje kako „javno informisanje ne podleže cenzuri“, prepravljen i dopunjen Zakon uvodi niz izmena kojima se medijska sfera dovodi u stanje podređenosti u odnosu na nosioce društvene moći. Vlada i parlament nisu obezbedili široku javnu raspravu o medijskoj politici i zakonodavstvu, zanemarujući glas civilnog sektora, stručnih udruženja i nezavisnih intelektualaca. U Srbiji je tako nastavljena praksa pisanja zakona u arkanskim centrima, pod pritiscima određenih političkih grupacija i njenih interesa. Dilema je puno, ali kako bismo ostvarili cilj ovog rada, moramo postaviti neka ograničenja diskusiji i priložiti radne definicije pojmova koje najčešće koristimo. Osnovne odrednice su sledeće:

● Dominantna paradigma smatra da je dugoročan medijski uticaj na stvaranje određene društvene klime ili političkog usmerenja nesporan, iako empirijski teško dokaziv. Njena polazna osnova je da mediji formiraju polazište za mišljenja ljudi, odnosno da određuju ono što mislimo i o čemu ne mislimo. Kritička analiza bavi se pitanjima kontrole i proizvodnje pristanaka, odnosima između ekonomskih snaga, bezbednosnih službi, političkog odlučivanja i ideološkog oblikovanja, te demokratičnosti komunikacije. Termini koji se pojavljuju u ovoj vrsti analize obuhvataju interakciju, konflikt, autoritet, dominaciju, klasu, status i moć[4].

●  Reč elita na latinskom znači izabrati. U 17. veku njome je imenovana i roba posebnog kvaliteta, da bi kasnije bila proširena na više društvene grupe, vojne jedinice i visoko plemstvo. Izraz elita često se nalazi u upotrebi u obliku jednine i množine. Govorimo o – eliti[5] i elitama[6]. Ova podela podrazumeva dva različita pogleda na preovlađujuće odnose u modernim društvima. Prema teorijama o eliti, u principu, društvom upravlja zatvorena manjina, koja ima dominantnu ulogu nad masama. Elita igra osnovnu ulogu posredstvom odluka koje donosi, preko ideja koje izražava i simbolizuje, javljajući se kao jedan od subjekata u socijalnoj sferi. Autori će u daljem tekstu elitu posmatrati kao aktivni politički subjekat – manjinu, koja svoju volju nameće većini i koja vlada kroz svesno utvrđene strategije.

● U najopštijem smislu, za moć se može reći da predstavlja sposobnost da se nešto učini, dok se u nešto užem značenju moć tretira kao posedovanje nadzirućeg uticaja. Zapravo, moć je sposobnost da se vlada nečim – tačnije nekim – uz pomoć uticaja (Antonić, 2007:329)[7]. Glavni izvori uticaja moći mogu biti različiti i često se nalaze u novcu, društvenom položaju, relevantnom učešću u političkom životu, a sve ređe u stručnosti i znanju. Teoretičari se, uglavnom, slažu u osnovnoj podeli moći na: političku, koja obuhvata sposobnost pojedinaca da organizuju i upravljaju drugim ljudima, ekonomsku, koja podrazumeva sposobnost organizovanja i razvijanja proizvodnih resursa u društvu, i ideološku moć, koja se najčešće shvata kao sposobnost opravdanja organizacije društva pomoću verovanja i sistema vrednosti[8]. Za ovaj rad od posebnog značaja biće sagledavanje odnosa i proizvodnje moći koju donosi novac (ekonomska moć) i one koja se ostvaruje u strukturama vlasti (politička moć), a realizuje kroz štampane i elektronske medije. Vlast, novac, mediji – čine zapravo trijadu u čijem se središtu nalazi društvena i svaka druga moć.

U osnovi, bavićemo se informativnim medijima više nego drugim, jer su u centru istraživanja uticaji političkih, ekonomskih i drugih arkanskih centara. Restruktuiranje komunikacionog sistema u postkomunističkom društvu, kakvo je naše, u centru je imalo dve komponente: javne medije, nezavisne od države, ali odgovorne izabranim predstavnicima naroda, i privatne medije, orijentisane ka profitu, ali i dalje ograničene etičkim kodeksima i nacionalnim propisima. Očekivalo se da će nastankom informacionog tržišta pritisak na medije oslabiti, a da će paralelno rasti kritička moć javnosti. Država je trebalo da se oslobodi paternalističkih shvatanja i uloge prikrivenog menadžera, koji iz senke upravlja javnom scenom. Mislilo se da će interese političara zameniti interesi građana, partijske feude ideje opšteg dobra, dok je osionost bogataša rođenih u dobu Miloševićeve autokratije i postoktobarske tajkunizacije trebalo ukrotiti stabilizovanjem prihoda iz brojnijih izvora. Neophodan uslov za promene bila je finansijska samostalnost medija, odnosno nezavisnost od prikrivenog oglašavanja koje stiže iz budžetskih ili sličnih izvora (javna preduzeća, agencije, NVO), odricanje od ideološke kontrole u nadzornim telima (za članove političke stranke predlažu svoje pripadnike ili “nezavisne” intelektualce bliske njenim programima), kao i uređivačka nezavisnost koja će negovati istraživačko novinarstvo i političku balansiranost u informativnim programima.

Preobražaj medijske sfere Srbije od starta je bio u senci političkih mitova. Prvo je vlada premijera Zorana Đinđića olako obećavala kako će tranzicija medija biti brža i lakša nego u bilo kojoj drugoj postkomunističkoj zemlji, da bi potom vlada Vojislava Koštunice, konfuzna i bez jasne strategije, promene stopirala, objašnjavajući to delovanjem (nepostojećeg) tržišta. Tako je medijska industrija Srbije zaustavljena i pre nego što je konstituisana, realno gubeći korak sa državama u regionu. Haotičan medijski razvoj s kraja prošlog veka legalizovan je tako što su mediji iz vremena bezakonja[9] sačuvali svoje pozicije, dalje šireći koncentraciju medijskog vlasništva i uticaj na auditorijum. Političko starateljstvo ostalo je i dalje, ali prepakovano i redizajnirano u suptilnije obrasce ideološke kontrole. Otuda mediji koji tradicionalno opslužuju vlast i danas uživaju povlašćen status, stvarajući protivprirodnu vezu sa onima koje bi u ime javnosti morali da kontrolišu. U vrtlogu promena psi-čuvari su se presvukli u rotvajlere spremne da kidišu na svakoga ko bi pomislio da ugrozi pozicije njihovih gospodara!

Publika savremenih medija je sve fragmentarnija, specijalizovanija i zahtevnija, dok se čitavi programski paketi transformišu prema zahtevima komercijalnih oglašivača, ali i kamufliranih izvora moći. Politički, tehnološki i ekonomski izazovi menjaju prirodu vesti, jer sve manje novinara u redakcijama treba da proizvede istu ili još veću produkciju sadržaja! Novinske agencije postaju ideološke tvrđave, jer bojenjem informativnih paketa neosetno usmeravaju javnost. Informacije su sve manje rezultat svesti, a sve češće proizvod tehnologije koja ih obrađuje i dizajnira prema zahtevima naručioca. Tranzicija smanjuje broj kreativnih stvaralaca,[10]pa kao posledicu dobijamo sve veću prisutnost slika i vesti novinskih agencija, zabave i populizma. Velika zabluda je da povećanje auditorijuma dokazuje demokratičnost medija![11] Proizvođači informacionih paketa brinu o interesima publike koja raspolaže kupovnim moćima, nikako publike perse. Sredstva namenjena oglašavanju sve češće se sele od onih koji program stvaraju ka onima koji program distribuiraju, što je kopernikanski obrt u medijskoj praksi. Stvarnost se sve češće deformiše i prekraja prema interesima onih koji vladaju, a što je sistem autoritarniji, manipulacija je veća i bezobzirnija. Partijsko-državna sprega vodi indirektnoj cenzuri, ali i prelivanju društvenog kapitala u privatne džepove. Kada se velika javna preduzeća reklamiraju u komercijalnim medijima, pažljivo posmatrajte informativne pakete i ton izveštavanja. Na primer, zašto gubitaši kao što su Elektroprivreda Srbije ili Naftna industrija Srbije bacaju novac na skup marketing kada na tržištu nemaju konkurente? Malo kasnije partijski imenovani „menadžeri“ pojaviće se kako bi promovisali svoje stranačke programe i ideje, ili kao učesnici u zabavnim, ali vrlo gledanim programima, dok će u periodima izborne tišine biti „pokriveni“ državnim aktivnostima. Tako cehove etatističke partodiktature kroz prikriveno oglašavanje plaćaju svi građani! 

Sloboda izražavanja, pluralizam, jednak pristup informacijama i sadržinski kvalitet programa temelj su za stvaranje vrednosnog sistema zajednice. Moć nad medijima znači i moć u društvu, jer ideološkim filtriranjem stvarnosti bojimo sliku koju će većina građana poneti u svojim glavama. Masovni mediji nisu više samo sredstvo pomoću kojega drugi podsustavi, poput političkih stranaka, šire svoje poruke, nego su u modernim poliarhijama samostalna središta moći u recipročnom nadmetanju s drugim središtima moći (Mancini i Swanson, prema Street, 2003:195). Odnosi medija i okruženja definisani su normativnim okvirom koji bi morao da potvrdi dalje trendove depolitizacije i otvaranja javnog prostora. Stoga komunikacioni potencijal jednog društva nije broj medija koji dokazuju informaciono blagostanje[12], već kvalitet informacija koje nude kritički izbor i višedimenzionalnost! Veliki broj emitera posledica je dugogodišnjeg regulatornog haosa koji je namerno održavan radi privida o demokratičnosti režima! Iako većina posluje na granici zakonitosti, neredovno isplaćujući zarade i slične zakonske nadoknade zaposlenima, a ponekad ni poreze i takse regulatornim telima, država izbegava da ih zatvori? Informativni haos zbunjujući je za sve razmaženiji i probirljiviji auditorijum, tako da mnoštvo informacija ubija njihov smisao. Oni koji vladaju i oni kojima se vlada verbalno se slažu da mediji treba da budu dostupni svima, ali razmimoilaženja se javljaju već kada se postavi pitanje: šta bi oni trebalo da rade?

Model etatizacije u savremenoj svetskoj praksi gotovo da je napušten. Izuzetak čine države sa centralizovanim, autoritarnim sistemima upravljanja, poput Rusije, Libije, Kube, Venecuele ili Kine, mada se može konstatovati da je delimično zadržan i na našim prostorima. On podrazumeva da državni organi u potpunosti kontrolišu uređivačku politiku, kadrovsku strukturu i finansijsko poslovanje medija, sugerišući javnosti kako je to u zajedničkom interesu. Dalje decentralizovanje spušta se ka nivoima regiona i opština, gde se pod paravanom „javnih medija“ kamuflira partijski intervencionizam, ogoljen i primitivan do bahatosti. Ovakvi mediji su glasogovornici partikularnih političkih programa, pa se pod paravanom interesa države prikrivaju ideološki stavovi. Partijska pripadnost i politička poslušnost postaju osnovni kvaliteti, a umesto profesionalizma prilikom zapošljavanja određujući kriterijum postaje politički konsenzus[13]. Imenovanjem direktora, glavnih urednika i ostalog menadžmenta izvršna vlast kupuje lojalnost, koja se dalje manifestuje u afirmaciji njenih aktivnosti i ideja. U ovakvim medijima novinarstvom se bave podobni, retko neutralni i politički neopredeljeni, pa je glasove koji kritički govore o rezultatima režima skoro nemoguće čuti. Nekadašnji agitprop redefiniše se u dominantnu paradigmu čuvara „državnih interesa“, koji često svesni činjenice da su nekvalifikovani i neobrazovani za posao koji rade postaju ideološki cenzori i komesari. Sredstvima svih građana vrši se propaganda samo određenih pogleda, vrednosti i stavova, izostaju dijalog i polemika, javnost se unificira i nestaje u vrtlozima jednoumlja i autoritarnosti.

Nesumnjivo je da su mediji snažan faktor socijalizacije, čuvari javnih interesa, ali i izvori političke moći, pa pitanje medijskog vlasništva i kontrole nad sadržajima postaje ključno. Slabljenje uloge javnih medijskih servisa[14] u trenucima rekonstrukcije informativnih tržišta prilagođenih kapitalističkoj ekonomiji dovelo je do raskida sa tradicionalnim poimanjem medija kao čuvara javnih interesa. Transformacija RTS-a u javni servis nije završena, visok rejting više je posledica „pinkovizacije“ nego izgradnje prepoznatljivog vrednosnog identiteta zasnovanog na kvalitetu i domaćoj produkciji, personalne promene izvedene su umesto institucionalnih, dok se o kulturnim, verskim i ideološkim različitostima u programima više može videti samo prilikom obeležavanja prigodnih datuma. To potvrđuje da je režim više brinuo o kontroli programskog sadržaja nego o stvarnoj reformi javnog sistema od interesa za sve građane. Dramatične promene nastale kovergencijom[15] uslovile su i forsiranje komercijalizovanih programskih formata zasnovanih na tabloidnom, senzacionalističkom konceptu, ali i zanemarivanje umetničkog, obrazovnog, naučnog i dečjeg programa. Rijaliti emisije, sapunske serije, jeftini kvizovi, lascivni tok-šoui i slični formati zasnovani na populizmu, kiču i jeftinoj zabavi sve više preuzimaju dominantnu poziciju, svodeći ozbiljno novinarstvo na društvene margine. Instant predstave kao proizvodi komunikacionih tehnika nude privid stvarnosti, svet iz druge ruke,[16]dok jezik i dramaturgija medijskih slikaznačajno doprinose konstruisanju političkog simulakruma[17]. Da ne bude zabune, i u razvijenim društvima postoje savremeni oblici kulturološke i privredne dominacije, pomoću koje politička, privredna i društvena elita pokušavaju da ovladaju sferama civilnog društva. Funkcija koju mediji u takvim sistemima imaju jeste nadzor nad svim aktivnostima u društvu. Teoretičari medija[18] nazivaju je i funkcijom nadgledanja (eng. monitoring role), podrazumevajući da obuhvata ukazivanje na događaje i postavljanje dnevnog reda javne debate. Ona je zbog toga usmerena na kritičko preispitivanje vlasti, vladajućih i opozicionih grupa, političkih stranaka, sindikata, preduzetnika i duha preduzetništva, te ukupne političke, privredne i društvene elite i svih javnih radnika.

 U svakom društvu postoje manje ili više prefinjeni mehanizmi uticaja na javno mnjenje, a kroz to – i pokušaji manipulacije. Što je društvo više obeleženo etničkim, religijskim, jezičkim, ideološkim ili kulturološkim razlikama, veća je šansa za dezintegrisanjem političkog sistema. Ako pripadnici različitih grupa žive jedni pored drugih, izostaće nacionalna homogenizacija. Drugim rečima, živeće u fragmentiranom društvu[19]koje je karakteristično po tome što brojne različite zajednice učestvuju u političkim procesima, ali bez preterane želje da se mešaju i sarađuju sa drugima[20]. Svaka relevantna društvena grupa nastoji nametnuti svoj deo istine, pa se u tom cilju služi različitim metodama i argumentima. Političke stranke, interesne grupe, nevladine organizacije, škole i mediji postaju istureni štitovi u borbi za dominacijom, a nestabilnost i konflikti deo svakodnevnice. Otuda grčevita bitka za medijima, jer se njima društvena stvarnost najlakše može ispolitizovati. Svet interesa ušao je u nasilnu preraspodelu svega, pa i postojećih odnosa. U svakom društvu bremenitom segmentiranim grupama intenziviraju se raskoli, a njihov stepen i intenzitet u direktnoj su meri od moći medija nad masama. Raskoli unutar društva prvo se uočavaju u komunikacionom prostoru, koji se deli u meri koliko segmentiranih medija funkcioniše. Iluzija je da će mediji etničkih manjina u procesima političkih dezintegracija imati integrišuću ulogu! Refeudalizacija javnosti[21] nudi sistem sa programskom, upravljačkom i finansijskom autonomijom koja kroz poslovanje u tržišnom okruženju silom ekonomije otvara međuetnički i međureligijski dijalog.

Namera redefinisanja mas-medijske sfere, nakon petooktobarskih promena 2000. godine, bila je da se dođe do slobodnog novinarstva rasterećenog političkog paternalizma, da se oblast medijskog zakonodavstva, a i prakse, uskladi sa potrebama javnosti, društva, države, medija, kao i sa međunarodnim standardima. Devet godina kasnije postoji niz izmenjenih zakonskih rešenja, ali je činjenica da su stvari u medijskoj sferi još daleko od uređenih, da još postoje značajni politički uticaji, da ima i zloupotreba, pa i manipulacija. Usvajanjem Zakona o lokalnoj samoupravi i Zakona o glavnom gradu (29. decembar 2007), opštinama i gradu Beogradu dato je pravo da osnivaju radio i TV stanice, čime je privatizacija praktično obesmišljena. Veliki broj elektronskih medija tako je sačuvao privilegovan položaj iako u praksi nema nikakav značaj![22] Niko nije ni očekivao da će se stvari promeniti meteorskom brzinom, da će se vlast preko noći odreći uticaja, da će se lako srušiti medijski monopoli i da će novi/stari menadžment medija zaboraviti svoje veze sa centrima moći, te da će se krenuti ka istinskom, balansiranom novinarstvu. Međutim, problem je u činjenici da su promene danas znatno sporije nego što su bile na početku, ali i da su sve češći glasovi koji zagovaraju povratak na staro.

 Ep o neuspešnoj tranziciji mas-medija u Srbiji mogao bi se rastegnuti na uopštene fraze o neuspeloj privatizaciji, nečasnim namerama novih vlasnika, sumnjivom kapitalu, nespremnosti elita da se odreknu starih privilegija, besramnoj taktici zakonodavnog odugovlačenja i neodlučnosti „reformista“ da se socijalistički način mišljenja konačno arhivira. U laičkoj javnosti uočljiv je stereotip kako privatizacija medija u Srbiji nikako ne može biti dobra, jer je to zabran koji država mora braniti po svaku cenu. Najčešće se čuju pojednostavljene optužbe kako „ratni profiteri, trgovci, mesari, ugostitelji, dileri i slični novokomponovani tajkuni“, koriste situaciju kako bi novinarske kuće jeftino kupili, nezainteresovani za dalje širenje profesije. Njihov interes je isključivo „u prodaji poslovnog prostora ili drugih materijalnih vrednosti“, informacije vide samo kao robu na tržištu, dok ih nacionalni identitet i kultura ne interesuju? Valjanost procesa privatizacije medija bila je u direktnoj zavisnosti od ostalih demokratskih tokova u zemlji. Ideja slobode misli i izražavanja u demokratskim zajednicama razvijala se vekovima, a ako je neko mislio da je moguće uvesti je dekretima ili sličnim pravilnicima, greška je evidentna! Klišetirana, nekritička generalizacija slika koje se stvaraju u javnom prostoru najmanje je zasnovana na činjenicama. Empirijski podaci govore drugačije: država kontroliše 64% medija koji potiču od državnog vlasništva, „mesari, pekari i slični“ 17%, medijski poslenici 16% i ostali tri odsto[23]. Tako je u društvenom prostoru veštački konstruisan strah od privatizacije, uključujući i brigu da strani kupci ne preuzmu naše medije, uz prećutkivanje činjenica koje otkrivaju drugu stranu medalje.

Otpor mas-medijskoj privatizaciji vidljiv je i površnim čitanjem dnevne štampe. Ogromna većina sadržaja eksplicitna je u protivljenju promeni vlasnika, ali dubinska analiza sadržaja pokazala bi laičku površnost i neargumentovanost bombastičnih naslova i podnaslova,[24] karakterističnih po nameri devastiranja same ideje privatizacije. Možda je slučajnost što ton ovakvom rezonovanju stiže iz uticajnih i tiražnih novina u kojima država još uvek ima udeo u vlasništvu, ali horskoj osudi brzo i lako se pridružuju i ostali mediji. Na primer, Politika 4. marta 2008. prenosi saopštenje Društva novinara Vojvodine, u kojem se navodi kako je tokom privatizacije u Srbiji „ugašeno oko 400 medija, a otpušteno više od 1.500 novinara i drugih zaposlenih”. I laiku je jasno da su ovakvi podaci nemogući jer je u celoj Srbiji kandidata za privatizaciju tek oko 120, u čitavoj državi ima oko 180 opština, ali širenje straha bitno je za jačanje drugih društvenih konstrukata (onaj ko kontroliše strah u praksi kontroliše čitavo društvo). Gotovo niko se ne pita da li državi sa oko sedam i po miliona stanovnika, razorenom i opljačkanom privredom, zastarelom tehnologijom i manjkom obrazovanih ljudi, treba ovoliki broj radio-TV stanica, dnevnih novina, časopisa, magazina… i da li postoje komercijalni pašnjaci dovoljni za sve?

U partokratskom društvu mediji postaju dobošari političkih elita. Stoga informacije često bivaju pojednostavljene, iskrivljene, a lični politički, profitni, bezbednosni, bankarski i drugi interesi proglašavaju se za opštedruštvene. Novim gospodarima, uglavnom, ni na kraj pameti nije formiranje samosvesne javnosti, njene kritičke funkcije, kvaliteta i nezavisnosti. Stalnim podgrejavanjem straha o povratku prokomunističkog, arhaičnog ili socijalističkog interpretiranja novinarstva, veliki broj urednika opredelio se za neoliberalizam kao preovladavajuću paradigmu, smatrajući da on ne podrazumeva oštricu prema onima koji su ih doveli na upravljačka mesta. Otuda nedovoljno sadržaja koji govore o rastućoj zaduženosti države, sve uočljivijoj nejednakosti i siromaštvu, korupciji i kriminalu, nezaposlenosti i dramama pojedinaca i čitavih porodica na ivici egzistencije. Državni protekcionizam, stranačka naklonost i finansijska pomoć stranih mentora onemogućavaju razvoj medijskog tržišta, pa tako kvalitet informisanja nije uslov opstanka.

Dosadašnja istraživanja politike, elita, medija i društvene moći u Srbiji više otvaraju nego što zatvaraju teorijski okvir funkcionisanja javnosti, kao specifičnog društvenog i političkog prostora u kojem nastaje i deluje javno mnjenje. Sila društvenih parcijalnih grupa može da proizvede egzistenciju zajedničke volje, privida da su svi članovi društva komunikaciono ravnopravni, što implicira i jednakost u političkom upravljanju. Međutim, u konstruisanju medijske stvarnosti sve važniju funkciju dobijaju različite metode i tehnike proizvodnje informacija odvojenih od istinitog društvenog korena. To znači i prevrednovanje kategorije građanskog društva u odnosu na klasična shvatanja iz ranijeg perioda. Gotovo u svim slučajevima nepoznatog vlasništva mediji su sredstvo partijske ili tajkunske politike, a redakcija se prividno bavi prikupljanjem i prodajom informacija, dok je u praksi trgovac javnim mnjenjem. Tako se većina medija i njihovih redakcija ne bavi afirmisanjem i podsticajem kritičke funkcije javnosti, već služi interesima moćnika.

Podaci dobijeni empirijskim istraživanjem[25] dokazuju međusobni uticaj političkih elita, medijskih vlasnika, urednika i novinara i njihov efekat na društvene promene u Srbiji na početku 21. veka. Istraživanje je sprovedeno na principu slučajnog stratifikovanog uzorka od 543 ispitanika, pri čemu se namerno išlo da u strukturi bude veći broj građana, jer su oni ogledalo tranzicionih promena[26]. Između projektovanog i ostvarenog uzorka na terenu nije bilo odstupanja, osim kod kategorije urednika, gde je došlo do minimalne razlike. Bilo je planirano da u istraživanju učestvuje 100 urednika, ali iz objektivnih razloga (na terenu ih nije bilo dovoljno) učestvovalo ih je 93, što nije bitno uticalo na rezultate istraživanja.

U istraživanju je učestvovalo 359 osoba muškog pola (66,1%) i 184 osobe ženskog pola (33,9%). Prema uzrastu, 76 osoba (14,0%) bilo je starosti od 19 do 29 godina, 131 osoba (24,1%) od 30 do 39 godina, 156 osoba (28,7%) od 40 do 49 godina, 131 osoba (24,1%) od 50 do 59 godina i 49 osoba (9,0%) starijih od 60 godina. Prema obrazovnom stanju, u kompoziciji uzorka bilo je dvoje ispitanika bez škole (0,4%), osnovnu školu je imalo 25 ispitanika (4,6%), završenu srednju školu 201 osoba (37,0%), završenu višu školu 104 osobe (19,2%), završen fakultet 197 osoba (36,3%); bilo je 9 magistara (1,7%) i 5 doktora nauka (0,9%).

 Što se tiče nacionalne pripadnosti, u strukturi uzorka ispitanika bilo je 369 Srba (68%), dok su ostatak činili pripadnici nacionalnih manjina (32%) i to: Bugari 20 (3,7%), Mađari 29 (5,3%), Makedonci 9 (1,7%), Albanci 16 (2,9%), Turci 6 (1,1%), Hrvati 18 (3,3%), Bošnjaci 45 (8,3%) i drugi 31 (5,7%). Od ukupno 543 ispitanika političkim strankama pripadao je 221 ispitanik (40,7%), dok su van stranaka bila 322 ispitanika (59,3%). Velika pripadnost strankama ima svoj koren u tome što su ispitivani i stavovi političara, koji su uglavnom pripadnici političkih stranaka. 

Tabela 1: Da li mediji objektivno informišu o funkcionisanju ključnih institucija političkog sistema – predsedniku države, parlamentu, vladi, političkim partijama...? 

Na osnovu rezultata anketnog istraživanja može se oceniti da mediji o navedenim temama izveštavaju objektivno (52,7%), mada ni procenat onih koji smatraju da nije tako nije zanemarljiv (37,8%). Ako se pogleda distribucija po socio-profesionalnim grupama, onda se može uočiti da vlasnici ili menadžeri imaju najpozitivniji stav o objektivnosti izveštavanja, i to u procentu od 66%. Slično misle i urednici (61,3%), dok su političari podeljeni – tek polovina smatra da je izveštavanje objektivno. Najnegativniji stav imaju novinari! Procenat njihovog nezadovoljstva zbirno iznosi 50% (neobjektivno 45%, krajnje neobjektivno 3%, uopšte ne informišu o toj temi 2%). Slično misle i građani. Zbirni podatak njihovog izjašnjavanja je čak i veći – 50,5%, ali treba znati da njemu doprinosi sedam odsto onih koji se uopšte nisu izjasnili o ovoj temi (36% građana je smatralo da se izveštava neobjektivno, 7,5 odsto smatra da je reč o krajnje neobjektivnom izveštavanju, a 7% kaže da ne zna kako mediji izveštavaju o ovim temama). Sve ovo upućuje na potrebu brže promene medijske prakse.

Za funkcionisanje demokratskog političkog života u uslovima tranzicionih društava koja plediraju da se razvijaju u otvorena društva veoma je bitno postojanje i razvijanje nevladinog sektora, civilnog društva, obezbeđenje njegove autonomije i integriteta. Moderno građansko društvo je nastalo kao tekovina građanske buržoaske revolucije, na osnovu jasno razvijene građanske svesti o potrebi ograničavanja političke države. Nema demokratije ukoliko država totalitarno rasprostire svoju volju na celinu društva! Demokratska tekovina je ograničavanje volje države, bez obzira na to koliko je politički sistem demokratski po svom ustrojstvu. U tom smislu, kretanje civilizacije pretpostavlja smanjivanje uloge države, koja treba da bude profesionalna i demokratski kontrolisana, da se racionalno ponaša, a s druge strane, proširivanje sektora uloge civilnog društva i njegovo „razigravanje“ i mobilisanje na tim pitanjima. I to je pretpostavka razvijanja participativne demokratije, demokratije odozdo, to je pokušaj da se građani učine odgovornim. Ako toga nema, onda ima bujanja birokratije i prerastanja u partokratizam. Zato su višepartijski sistem i predstavnička demokratija tek jedan korak ka demokratizaciji, ali bez aktiviranja civilnog društva nema participativne demokratije koja obezbeđuje progresivan razvoj. Velike medijske kuće koje su svoje pozicije izgradile u Miloševićevom poretku nakon petooktobarskih promena sklapale su političke aranžmane sa novim vlastima, dodatno učvršćujući svoje pozicije. Tako su izbegle javno polaganje računa o načinima sticanja velikog bogatstva, transformišući se u ruho nosilaca jeftine zabave i populizma. Mediji bliski idejama civilnog sektora nisu u dovoljnoj meri podsticali raspravu o njihovoj ulozi u prošlosti, tako da je šansa za korenitim preobražajima nepovratno izgubljena.

Tabela 2: Da li su mediji otvoreni prema kritikama političke elite koje dolaze iz nevladinog sektora i od građana?

Posmatra li se distribucija odgovora na grupnom nivou, ali i na nivou pojedinačnih socio-profesionalnih kategorija, uočava se da su mišljenja prilično ujednačena. Na nivou celog uzorka, 47,1 odsto ispitanika smatra da su mediji samo delimično otvoreni za tu vrstu kritike. Istovremeno, čak 10,1 odsto smatra da uopšte nisu otvoreni za kritike iz nevladinog sektora, dok je 27,4 odsto ocenilo da su mediji otvoreni. Ako se posmatra distribucija odgovora, vidi se da čak 55 odsto novinara smatra da su mediji delimično otvoreni za kritike iz NVO, da taj stav sa 48% dele vlasnici ili menadžeri, da isto misli 46 odsto urednika, 45 odsto građana i 44 odsto političara. Urednici smatraju, u najvećem procentu, da su mediji otvoreni za kritike iz nevladinog sektora (35,5%), a zatim slede političari i vlasnici sa po 30 odsto takvih odgovora. Zanimljivo je i da 7 odsto političara smatra da su mediji veoma otvoreni, dok 17 odsto građana smatra da mediji uopšte nisu otvoreni prema kritikama političkih elita koje dolaze iz nevladinog sektora. Zbirno posmatrano, najzadovoljniji otvorenošću su političari (da su mediji samo delimično otvoreni smatra 44%, da su otvoreni 30,0%, dovoljno otvoreni 13% i veoma otvoreni 7,0%).

Za uspešan razvoj demokratskog društva nije dovoljno imati samo normativno institucionalizovan, etabliran pravno-politički poredak, koji je u znaku demokratske političke teorije, ustav, osnovne zakone kojima se regulišu osnovne političke institucije savremenog političkog života. Neophodno je da imate i jasno profilisanu političku elitu koja poseduje demokratsku političku kulturu i u vezi sa tim – kapacitet demokratskog komuniciranja sa masama, sa problemima civilnog društva, sa različitim sferama društvenog života. Ukoliko toga nema, onda se iza takvog, na oko demokratskog poretka izgrađuju birokratski odnosi, a političke elite otuđuju u odnosu na realne probleme. Na tom fonu nastaje i kult ličnosti, fetišizacija i mitologija vođa, kako u lokalnim, tako i u centralnim institucijama političkog sistema. Zbog toga mediji, između ostalog, imaju ulogu da stalno razbijaju mit o nedodirljivosti najviših funkcionera ili institucija na vlasti. Naravno, mediji to mogu da rade ukoliko objektivno informišu javnost o radu tih institucija i njihovih funkcionera i ukoliko u svojim analizama i medijskom predstavljanju neguju argumentovanu kritiku. Na taj način pomažu razvijanju kritičkog mnjenja i ostvaruju demokratsku kontrolu rada funkcionera. Da li i koliko mediji u Srbiji uspešno ostvaruju ovu tako potrebnu ulogu medija u životu savremene Srbije, pitali smo naše ispitanike.

Tabela 3: Koliko uspešno mediji razbijaju mit o nedodirljivosti najviših funkcionera ili institucija? 

Distribucija odgovora u opštem uzorku potvrđuje da su ispitanici nezadovoljni (56,4 odsto). Čak 7,7 odsto smatra da se mediji uopšte ne bave tom temom, dok svega 28,5 odsto ocenjuje da su mediji u tome uspešni. Interesantno je da novinari imaju najkritičkiji odnos – čak 66 odsto smatra da su mediji neuspešni u razbijanju mita o nedodirljivosti najviših funkcionera i institucija, dok tri odsto misli da se oni uopšte ne bave tom temom. Slično razmišljaju i građani – 63% smatra da su mediji neuspešni, a čak 14,0 odsto da se uopšte ne bave tom temom. U zbirnom procentu većem od 50 odsto, nezadovoljstvo iskazuju vlasnici ili menadžeri (54,0%) i urednici (53,8%). Moglo bi se reći da su građani najkritičniji, a da su odmah iza njih novinari. Političari imaju naglašeno pozitivan odnos. Jedini smatraju da mediji uspešno razbijaju mit o nedodirljivosti funkcionera (43,0%), dok tu aktivnost veoma uspešnom ocenjuje 8%, što daje zbir od 51 odsto. Ovo ukazuje na preosetljivost pripadnika političkih elita na javnu kritiku.

Nema demokratskog društva ukoliko u njemu nisu slobodni i nezavisni mediji. To znači, kao što je autonomija svakog pojedinca uslov slobode svih, kao što je autonomija svakog dela uslov demokratske integracije celog sociopolitičkog sistema, tako se može reći da je i autonomija medija pretpostavka razvoja demokratije. Stoga su u pravu oni istraživači koji prilikom ocenjivanja stepena razvijenosti demokratije u konkretnom društvu kao jedan od indikatora uzimaju stepen demokratizacije medija, njihovu autonomnu ulogu i što medije nazivaju četvrtim stubom demokratije. Pretpostavka je, dakle, da, pošto mediji igraju značajnu ulogu u informisanju zajednice, da bi građani bili aktivni i da bi ostvarivali svoja prava, slobode i dužnosti, da bi aktivno participirali u društvenom životu – treba da budu informisani, a ne manipulisani. Da bi to zaista i bili sami mediji, unutar sistema, moraju biti demokratski postavljeni u odnosu na politiku, vlasnike i arkanske centre moći. Stoga smo ispitanike pitali ko danas u Srbiji ima najveći uticaj na uređivačku politiku medija. Da li su to unutarnje strukture medija, uređivački kolegijumi i novinari ili grupe van medija? Imajući u vidu da se tranzicija kod nas odvija u uslovima protivrečnih društvenih odnosa, da dolazi do formiranja jedne degenerisane socioklasne strukture, do kristalizacije novih struktura moći, kroz oblike često netransparentne privatizacije, a da je u isto vreme sama politička scena opterećena mnogim anahronizmima i patologijom (u smislu partokratskog otuđivanja samih partija od najširih slojeva društva), mediji su se našli u sendviču unakrsnog uticaja, s jedne strane vlasnika i, s druge, političara. Mediji trpe veliki pritisak unutar grupnog interesa ovih danas dominantnih grupa – novih vlasnika i političkih elita.

Tabela 4: Ko danas u Srbiji ima najveći uticaj na uređivačku politiku medija? 

Rezultati empirijskog istraživanja pokazuju sledeću distribuciju odgovora: najveći broj ispitanika, 62,4 odsto, smatra da dominaciju na uređivačku politiku imaju političke elite, zatim vlasnici ili menadžeri 30,4 odsto, pa zatim urednici 6,3 odsto, a gotovo zanemarljivu 0,9 odsto novinari. To govori da imamo blokiranu tranziciju demokratskih procesa! Ako najveći uticaj na uređivačku politiku imaju strukture moći (političke elite i vlasnici) a najmanju urednici i novinari, postavlja se pitanje: ko kreira naše javno mnjenje? Očigledno je da su to nevidljivi moćnici koji raspolažu polugama vlasti i ekonomije. Jasno je da se okoštali monopol starog sistema (politika) udružuje sa novim (vlasnici). Kao što je poznato, u uslovima real-socijalizma, dominantnu ulogu imale su političke elite monopartijskog sistema, a sada su im se pridružili i novi vlasnici. Kratkih rukava ostali su urednici i novinari, ali, pre svega, srpska javnost. To je porazno u odnosu na stvaranje pretpostavki da se novinarstvo razvije kao profesionalna delatnost i nasušna potreba demokratije.

Posmatramo li kako su pojedine socio-profesionalne kategorije: političari, vlasnici, urednici, novinari i građani gledali ko danas u Srbiji ima najveći uticaj na uređivačku politiku medija, suočićemo se sa sledećim: sve kategorije političku elitu percipiraju kao najuticajniju na uređivanje medija. Urednici smatraju (čak 71 odsto) da dominantnu ulogu u uređivanju medija imaju političke elite; isto misle i građani (64,5%), novinari (62%), vlasnici ili menadžeri (60%) i političari (52%). Ova činjenica pokazuje da smo još uvek partokratsko društvo, u kome privilegovanu ulogu ima politička elita. To može biti limit za dalju demokratsku transformaciju društva u celini. Zbog toga je potrebno na različite načine (pa i kroz zakonsku regulativu) obezbediti raskid „braka“ između političara i medija. Ovde je, takođe, zanimljivo da 11 odsto građana još uvek veruje da novinari imaju nekakav uticaj na uređivačku politiku.

Novinarstvo u Srbiji se nalazi na raskršću jer talasi partijskih aparatčika osvajaju redakcije, postepeno potiskujući novinare koji su štitili profesionalne standarde i obrasce. Ulaznica u svet medija postaje članska karta partije na vlasti, umesto znanja očekuje se poslušnost, objektivnost menja odanost, a kritičnost – apologetstvo. Veći broj fotografija ministara ili partijskih funkcionera (više sekundi na radiju ili televiziji) često znače i veću prohodnost u „karijeri“ ili simboličku poruku o pravcima uređivačke politike[27]. Naivno je pomisliti kako podržavljeni mediji štite nacionalne interese, jer „demokratski“ organi preko upravnih odbora, nadzornih tela, saveta, inspekcija i sličnih organa formiranih na osnovu partijskih dogovaranja vrše ideološku kontrolu sadržaja. Da li je neko u Srbiji definisao nacionalni program, njegove ciljeve i prioritete, koji bi predstavljali vrednosni temelj u koji mediji ne bi smeli da diraju? Etatizacija medijske sfere je suprotstavljena demokratiji, jer favorizuje poglede onih koji učestvuju u vršenju vlasti, dok su usamljena disidentska mišljenja estetizovana ikebana demokratičnosti[28].

Mas-medijsko tržište u Srbiji ne postoji jer nema čvrstih pravila po kojima se posluje, ekonomska kriza je duboka, dok su svojinske reforme skoro zaustavljene. Brojnost medija podseća na mehur od sapunice koji raste sve dok jednog trenutka ne pukne! Bara je premala za ovoliko krokodila, ali onaj koji bi to rekao izgubio bi naklonost medija! Zakonodavci zakone pišu kao da će stalno biti na vlasti, ne shvatajući da je suština demokratije u čestim promenama! Normativni okvir je nedovršen, retrogradan i nedemokratičan, što pogoduje bujanju nevidljivih mehanizama kontrole i uticaja. Umesto javnih medija šire se partijski servisi, zavisni od budžetskih izvora i lokalnih sponzora, dok medija civilne zajednice skoro da i nema. Informacioni kompleks Srbije sve više je u zagrljaju političkih partija, novokomponovanih tajkuna, bezbednosnih službi, stranih centara moći i vlasnika medija, dok novinari sve više postaju njihovi kuriri, a sve manje profesionalni komunikatori. Semantički prostor nacije unutar kojeg nastaju konvencionalni skupovi i pojmovi pripada onima koji ga kontrolišu, što znači da informacionim promenama podršku mogu dati samo medijski pismeni građani. U mnoštvu programa sve manje se uočava da su sadržaji isti ili slični, dok se profesionalni komunikatori nedovoljno trude kako bi sliku promenili. Paradoks je očigledan: nikada u Srbiji nije bilo više novinarskih fakulteta[29], kurseva, škola ili udruženja, i nikada novinarska profesija nije bila tako devalvirana, potcenjena i obeščašćena!

Izlaganje na naučnom skupu "Kultura i mediji u (post)globalnoj eri", koji je 04. jula 2009. organizovalo Uredništvo NSPM

 

Korišćena literatura:

Altshull, J. H. (1984): Agents of Power, Longman, New York;

Bagdikian, B. (1992): The Media Monopoly, Beacon, Boston;

Bodrijar, Ž. (1991): Simulakrumi i simulacija, Svetovi, Novi Sad;

Vuksanović, D. (2007): Marksizam i mediji masovnih komunikacija, zbornik radova FDU, br. 11–12, Institut za pozorište, film, radio i televiziju – FDU, Beograd;

Carey, J. (1985): Overcoming resistence to cultural studies. Mass Communication Yearbook. Vol. 5, pp. 27–40, prema Real-u 1989:63;

Hachten, W. A. (1981): The World News Prism: Changing Media, Clashing Ideologies, Ames, Iowa State Universitu Press;

Hallin, D.C. i Mancini, P. (2004): Comparing Media Systems. Three Models of Media and Politcs, Cambridge University Press, Cambridge;

Jameson, F. & Heffernan, N. (2004): Contemporary Critical Theorists, From Lacan to Said, Edited by Jon Simons, Edinburgh University Press, Edinburgh;

Kvin, D. M. (2000): Televizija, Klio, Beograd;

Kvejl, D. M. (1994): Stari kontinenti – novi mediji, NOVA, Prosveta, Beograd;

Kvejl, D. M. (2007): Uloge medija u društvu, CM, broj 3, Protokol, Novi Sad i FPN Beograd;

Lijphart, A. (1999): Paterrns of Democracy. Government Forms and Performance in Thirty-Six Countrise, Yale University Press, New Haven i London;

Merrill, J. (1971): The Imperatives of Freedom, Hastings House, New York;

Pilger, J. (1992): Distant voices, Vintage Books, New York;

Rabushka, A. i Shepsle (1972): Politics in Plural Societies. Theory of Democratic Instability, Charles E. Merill Publishing, Columbus, Ohio;

Radojković, M. (2006): Medium sindrom, Protokol, Novi Sad;

Street, J. (2003): Masovni mediji, politika i demokracija, Alinea, Zagreb;

Habermas, J. (1969): Javno mnenje, Nolit, Beograd;


Sažetak: Srbija se na početku 21. veka, bez zrelog političkog vođstva i sa pasiviziranom i podeljenom naučnom elitom i inteligencijom, našla razapeta između retradicije i modernosti. U vremenu burnih promena formirane su nove političke, ekonomske i kulturne elite. Nažalost, mnoge od njih nastale su na neprihvatljivim osnovama, često potpomognute kriminalnim aktivnostima započetim u prošlosti. Osećajući moć medija, neki predstavnici ovih elita, kroz nedovoljno transparentni proces privatizacije, zakoračili su u svet medija, osećajući bolje od ostalih stvarnu ulogu štampe i elektronskih sredstava informisanja. Istovremeno, medijska elita se sporo formirala, a kako se sve odvijalo na izuzetno slaboj ekonomskoj osnovi, najčešće nije uspevala da odoli pritiscima koji su dolazili iz redova vlasti i novih medijskih moćnika, pa je tako dolazilo i do zloupotrebe novinarske profesije. U ovom radu, uz teorijsku potkrepu, autori svedoče o potrebi formiranja i jasnog diferenciranja medijske elite, nude njenu moguću tipologiju, a posebnim empirijskim istraživanjem urađenim u 10 gradova Srbije ukazuju na to kako mediji i međusobni odnosi političkih elita, vlasnika medija i novinara utiču na formiranje stavova javnosti o najznačajnijim društvenim pitanjima.

Ključne reči: mediji, medijski uticaji, političke elite, medijska elita, društvena moć.

 


[1] Ben Bagdikijan navodi da 29 najvećih medijskih kuća drži više od polovine novinskih izdanja i većinu prodaje i publike časopisa, elektronskih medija, knjiga i filmova. Samo u SAD postoji oko 25.000 medijskih kompanija, ali grešite ako mislite da je isto toliko vlasnika. Kada se podaci ozbiljnije analiziraju, vidi se da je ova količina medijskih tvrđava u rukama svega dvadesetak porodica. On tvrdi da one „čine novo privatno ministarstvo informacija i kulture“ (1992).                  

[2] Nick Heffernan, Fredrik Jameson, Contemporary Critical Theorists, From Lacan to Said, Edited by Jon Simons, Edinburgh University Press, Edinburgh, 2004, str. 252.

[3] D. Vuksanović (2007): Marksizam i mediji masovnih komunikacija, zbornik radova Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, br. 11–12, Institut za pozorište, film, radio i televiziju – FDU, Beograd, str. 164.

[4] J. Carey (1985): Overcoming resistence to cultural studies. Mass Communication Yearbook. Vol.5, pp. 27–40, prema Real-u 1989:63.

[5] elite, od eslit – distingue, parfait (17. vek), prošli glagolski pridev od elire (eslire)-birati. U 14. veku već se piše bez s – elite (Grand Larousse, 1972, r 1529).

elita (iz lat. eligo – biram, odabiram) – viši socijalni sloj, koji zauzima vrh društvene piramide. (Enciklopedijski rečnik iz sociologije, Institut za sociologiju, Sofija, 1996.) 

[6] elite – ljudi koji zauzimaju najviši rang u društvu ili naciji.

[7] Citirano prema: Sociološki rečnik, Zavod za izdavanje udžbenika, Beograd 2006.

[8] Gramši, Parsons, Mils, Gidens, Dal, Bakrak, Luks, Fuko i drugi.                   

[9] Na početku januara 1991. programe je u Srbiji emitovalo 6 televizijskih i 63 radio-stanice. Krajem 2000. bilo je 277 televizijskih i 614 radio-programa. Kumulativno, povećanje je kod televizije iznosilo 1.291% i kod radija: 974%. Među njima je 16 televizijskih (5,77%) i 86 radio-stanica (14%) funkcionisalo legalno, na osnovu dobijenih dozvola. Nakon pada Miloševićevog režima, Ministarstvo za telekomunikacije proglasilo je moratorijum za izdavanje novih dozvola. Prema podacima RRA, 172 radio-stanice, 10 televizijskih i 39 radio-televizijskih stanica počelo je da radi nakon odluke o moratorijumu.                    

[10] Beogradsko rukovodstvo TV Foks nedavno je zbog ekonomske krize otpustilo 40 zaposlenih, među kojima i deset novinara. Informativna redakcija televizije koja ima nacionalnu frekvenciju ostala je sa samo pet novinara i dva urednika, ali ni za sekund nije smanjila obim programa!                     

[11] Tiraži štampe su među najnižima u Evropi i ne prelaze 700.000 prodatih primeraka dnevno, što je manje od sto primeraka na hiljadu stanovnika! Svi novopokrenuti dnevnici nakon petog oktobra 2000. su tabloidi?!                     

[12] Medijski kompleks u Srbiji početkom 2009. godine činile su 2.924 registrovane novine, 543 radio, 73 TV i 139 radio-TV stanica, sa oko 10.000 novinara, od kojih je znatna većina imala samo srednje obrazovanje, a prema podacima Udruženja novinara Srbije, svaki dvadeset i peti novinar radio je sa nižom školskom spremom! 

[13]U podeli vlasti sadašnje koalicije na lokalnom nivou, direktor RTV M je imenovan iz reda DS, glavni i odgovorni urednik je iz DSS, a rukovodilac marketinga iz stranke G 17 plus“, (Dnevnik, Novi Sad, 4. jun 2006). 

[14] Istraživački izveštaj Televizija u Evropi: regulativa, politika, nezavisnost (Open Society Institute and EU Monitoring and Advocacy Program, Budapest, 2005), ukazuje na alarmantnu krizu identiteta javne televizije u Evropi gde još od 1995. konstantno opada udeo u gledanosti (za oko 1% godišnje), što se nastavilo do danas. 

[15] U medijskoj praksi sve je uočljivije nestajanje nekada jasnih granica između štampe, filma, radija i televizije, pošto je elektronska transmisija u stanju da integriše sve komunikacione oblike. Digitalizacija nije samo tehnološki proces, već i arhiv ključnih vrednosti nacionalne riznice. 

[16] Pojam Miroljuba Radojkovića, kojim upozorava da sve instant forme sprečavaju modernog čoveka da preispita svoju egzistenciju i svoje određenje, ukus. Tako se postepeno poravnavaju kulturne i osećajne razlike i samobitnosti po meri pojedinaca i to ne u ime grupe, društva ili epohe, već po sili i inerciji preovlađujućeg i povlađujućeg stila života (2007:58). 

[17] Radi se o zamenjivanju stvarnog njegovim znacima, to jest o jednoj operaciji odvraćanja od svakog stvarnog procesa njegovim operatornim dvojnikom, metastabilnom, programatskom, nepogrešivom označavajućom mašinom, koja nudi sve oznake stvarnog (1991:6). 

[18] Denis Mek Kvejl (2007:14). 

[19] A. Rabushka i Shepsle (1972): Politics in Plural Societies. Theory of Democratic Instability, Charles E. Merill Publishing, Columbus, Ohio

[20] Na primer, kada policijske snage na jugu Srbije otkriju prave magacine oružja, nijedan pripadnik albanske manjine koji tu živi ne želi dati izjavu za medije ili odgovara da o „tome ne zna ništa“. 

[21] Pojam koji Jirgen Habermas vezuje za pojavu podruštvljavanja države, pa tako državnoj intervenciji u društvenoj sferi odgovara u perspektivi prenošenje javnih kompetencija na privatne korporacije. Koncept je u bliskoj relaciji sa etatističkim modelom medijskog sistema jer između države i društva stvara repolitizovanu socijalnu sferu koja izmiče razlikovanju „javnog“ i „ privatnog“ (1969:180). 

[22] Za oko 40 zaposlenih na platnom spisku Radio Peći država svakog meseca izdvaja novac, iako u poslednjoj deceniji nisu proizveli nijedan minut programa, niti jednu vest. Istovremeno, privatni radio iz Goraždevca nije dobio nijedan dinar, iako je jedini pravi izvor informacija za nealbansko stanovništvo koje živi na ovim prostorima. (Politika, 16. avgust 2009)

[23] izvor: Đorđe Padejski, LINK, br. 78, str. 33. jun 2009.

[24] Hoće li novac postati glavni urednik; Menjati zakon o radiodifuziji; Metalci u štampi; Posledice privatizacije pogubne po novinare; Novine u bescenje; Posle privatizacije nema plata; Mnoge lokalne medije čeka gašenje; Tradicija na prodaju; Nema uspešno privatizovanih medija... itd.

[25] Za potrebe doktorske disertacije mr Zorana Arackog  tokom aprila i maja 2009. obavljeno je istraživanje u 10 gradova – Subotici, Novom Sadu, Beogradu, Smederevu, Kragujevcu, Novom Pazaru, Nišu, Zaječaru, Leskovcu i Vranju – dakle, u gradovima koji predstavljaju „kičmu“ Srbije i nalaze se na tzv. Koridoru 10, s malim „izletima“ u Novi Pazar i Zaječar, koje smo smatrali izuzetno zanimljivim zbog etničkih karakteristika stanovništva (podatke je obradio Medijum galup iz Beograda).

[26] Strukturu uzorka činili su: obični građani 200 (36,8% ukupnog broja), po 20 iz svakog grada, novinari 100 (18,4%), po 10 iz svakog grada, urednici 93 (17,1%), vlasnici ili menadžeri 50 (9,2%), po 5 iz svakog grada, i političari 100 (18,4%), po 10 iz svakog grada.

[27] Časopis Odbrana od 15. jula 2009. objavljuje 12 fotografija ministra Dragana Šutanovca. Da to nije slučajnost potvrđuje letimičan pregled sličnih „zabavnika“, a rekord je broj od 1. novembra 2008. koji ima čak 14 fotografija. Tako ministri i političari novcem građana Srbije prave svoje foto-albume, pri čemu nijednom nije palo na pamet da urednicima skrene pažnju da je to kontrapropaganda Dan nezavisnosti SAD, u listu Politika  (3. jul 2009, str. 5) ilustrovan je sa 10 kolor fotografija otpravnice poslova američke ambasade u Beogradu DŽenifer Braš i aktuelnih srpskih političara koji su proslavi prisustvovali. Za dan ruske proslave objavljena je samo jedna fotografija, i to na poslednjoj strani, a u prvom planu informacije su estradne ličnosti. 

[28] Kako etatizovani model funkcioniše ilustruje primer monitoringa svih pet nacionalnih ruskih televizija, inače pod kontrolom države. Tokom 2007. godine između 91 i 93% programskih sadržaja odnosilo se na Putina (30–35%), vladu (35–40%) i Ujedinjenu Rusiju (20–22%).

[29] Obrazovanjem novinara bave se Fakultet političkih nauka u Beogradu, Filozofski fakulteti u Novom Sadu, Nišu i Kosovskoj Mitrovici, privatne visokoškolske institucije: Akademija lepih umetnosti, Fakultet za medije i komunikacije – Singidunum i Fakultet za kulturu i medije – Megatrend, u Beogradu, Fakultet humanističkih nauka u Novom Pazaru, Fakultet za menadžment u Novom Sadu, dok su još dva fakulteta u postupku akreditacije.