Министар Петковић, патриотизам и културна политика

Постоји општа сагласност да је култура у нашем друштву у потпуности маргинализована и сведена на лаку и све примитивнију забаву и естрадизацију не само друштвеног већ и политичког живота. У то се можемо уверити свакодневно јер то постаје владајући тзв. културни образац. И последњи избори и изборна кампања у којој је управо банална и популистичка естрадизација политике достигла свој врхунац показали су да култура не спада у озбиљније приоритете ни у оним партијама које се тако истрајно позивају на европеизацију и модренизацију као основе њиховог политичког деловања.

Култура једноставно не постоји на политичкој агенди наших странака и овакав њен положај није случајан, јер она нема шта да тражи у преовлађујућој политичкој пракси у којој не постоји потреба да се установи и одржава стабилан систем вредности и демократских начела. У том моделу се може јасно препознати наш однос према универзалним хуманистичким и стваралачким вредностима, слободи ствралаштва, критичком мишљењу, одбрани и обликовању вишеслојног националног идентитета, али и наш однос према снази и вредности традиције и њеној улози у животу културе једног народа. Узимајући у обзир овако драстично маргинализован статус културе изненађује са колико је отворених напада и идеолошких дисквалификација у нашим тзв. либерално демократским круговима дочекана вест да ће нови министар културе бити позоришни редитељ Братислав Браца Петковић. То само говори да је посебно за припаднике Друге Србије, борце за доказивање српске кривице под окриљем залагања за суочавање са прошлошћу, либерално демократске идеологе који данас имају доминантну улогу у обликовању и вођењу културне политике у којој је српски национални интерес потиснут и скрајнут, и сама најава да ће министар културе бити човек који има јасно одређен став о вредности националног идентитета, патриотизма и традиције био знак за узбуну и покретање жестоке идеолошке хајке и његову личну дисквалификацију.

У тој хајци је као и много пута до сада одмах испредњачио дежурни Бетонац Саша Илић. Он је и овом приликом показао сав арсенал идеолошких дисквалификација и персоналних дифамација којима се иначе обилато служи ова идеолошко-пропагандистичка и пре свега политичка групација која се истрајно бави –потпомогнута и средствима ове државе - денацификацијом, демитологизацијом и деконтаминацијом српске културе. Он није могао да одоли да из своје заветрине у Народној библиотеци Србије, као државни чиновник у култури, не искористи прилику да покаже сву своју острашћеност и немоћ, покушавајући да на најприземнији начин дискредитује Брацу Петковића који је неколико деценија веома активан не само у културном животу Србије. “Није ни први пут да неко ко се бави посластичарством или пекарством (СПО-Драган Којадиновић) постане министар културе у Србији. На крају крајева и Зорица Брунцлик је деведесетих година била претенденткиња на то место“.

Очигледно је да Саша Илић не преза да се послужи и најприземнијим нападима настојећи да докаже да је Браца Петковић велика опасност за српску културу јер не може да направи искорак из аутовиктимолошког наратива и стања порицања геноцида а чак се усудио да изјави да за Србе и њихову културу има наде јер “трачак наде видео сам први пут на сахрани патријарха Павла који је још за живота постао наш светац. Тад је народ Србије показао да уме да цени врлину“. Да, тада је наш народ заиста показао да уме да цени скромност, врлину и служење истини. То је за бетонске и либерално демократске идеологе неопростиво, да неко каже да српски народ уме да поштује врлину и моралне вредности, то се једноставно не уклапа у њихову идеолошку матрицу у којој је за Србе резервисано само да буду лоши момци који су искључиво и неупитно криви за разбијање југословенске државе и злочине почињене у грађанском рату. Посебно је неприхватљиво што је Браца Петковић у интерпретацији Саше Илића и његових истомишљеника заступник најпроблематичније и наморбидније идеје да уметност мора да буде патриотска и да се следствено томе и ослања на предачку мистику и херојски патос као гориво српског возила у будућности. Међутим, из изјава Браце Петковића може се јасно препознати став да култура мора бити утемељена и у нашој традицији јер се тако отвара простор за афирмацију српског националног идентитета али не као априорне вредности и то је патриотизам за који се он увек залагао, за толико потребну равнотежу демократског и националног и то у време када је био један од активних актера стварања и деловања демократске опозиције када то није било нимало лако и изискивало је велику не само грађанску већ и патриотску храброст и одлучност.

Браца Петковић је дуго културни посленик да би могао бити сврставан у вашарске и примитивне српске националисте и патриоте који су само донели и доносе велике невоље и наносе озбиљну штету српском народу и његовом националном интересу. Представе које је он радио о Жанки Стокић, Милунки Савић, Браниславу Нушићу доказале су пре свега његову искрену и непатворену оданост патриотским врлинама и вредностима нашег народа и уверењу да се уметност не може и не треба одрећи традиције и везаности за најузвишеније вредности које чине саставни део наше историје и националног идентитета. Овакав став се може препознати и у речима Браце Петковића.

“Највећи промашај демократа је уништавање идентитета кроз уништавање ћирилице, напади на СПЦ чију активност не можете да цените кроз понашање појединих владика. Имали смо ми и патријарха Павла који је био живи светац. Уметност мора да следи врлину, а Оливер Фрљић у Београду прави представу са буретом крви насред сцене а на њему пише Новија српска историја. Не можете ви државним новцем да радите против интереса државе и још да вређате националне симболе-химну и заставу као што је то урадио Оливер Фрљић са представом Др.Зоран Ђинђић. Атеље 212 пратим од 1964. године до данас, значи читавих 50 година. Никада у њему није игран овакав прљав политички памфлет, ни оваква дилетантска представа која може да се мери једино са комунистичком антисрпском пропагандом. Повраћање по националној застави приказано је као „једини патриотски чин“. То је дно испод којег се даље не може. И све се то ради у години када би требало да прославимо сто година од Првог балканског рата.“

У овим речима се очитава тај толико проблематични патротизам који толико иритира представнике наше тзв. либерално-демократске интелигенције који сматрају да се у Фрљићевом бурету пуном крви очитава новија српска историја у којој су Срби изгубили право и да помену своје жртве, патротизам и оданост традицији и националним вредностима. И зато је потпуно разумљиво да овако патриотски профилисан приступ културној политици узнемирио управо оне који су своје позиције у културном естаблишменту али и озбиљне уносне економске интерсе управо изградили на „културној политици „у којој је српски народ представљен као бесловесна и примитивна ордија која није спремна да прихвати и усвоји модерне европске вредности и одрекне се своје традиције и идентитета при томе упорно демонстрирајући неспремност да се суоћи са својом кривицом за злочине почињене у његово име. И управо обрисе патриотског приступа обликовању културне политике можемо препознати у ставовима Браце Петковића“. То су све “културтрегери“ претходних министра културе из редова демократа, можда добри уметници, али лоши представници српске културе, који су доказали као њени непоштоваоци. Јер су управо они изабрани да их воде, а заправо имали задатак да их уруше. До смене свакако мора да дође. Уверен сам да су „демократе“ и њихови културтрегери прошлост. Што се мене тиче неки од њих „зрели су и за кривичну одговорност, али њихова највећа казна је губитак власти“.

Саша Илић не пропушта да се послужи и најприземнијим подметањима квалификујући оштру критику Браце Петковића коју је изрекао о стању у нашим позориштима које је по њему катастрофално и то не као израз његове потребе како то каже С. .Илић да проговори из позиције жртве или бар неког ко је био онемогућиван да се реализује у пољу савремене културе. А Браца Петковић је више пута говорио да “позориштем већ пола века владају свете краве које све држе под својом шапом. Деле награде, новац, путују по свету. Од егзекутора зачас се претворе у жртве, а жртве смо сви ми: српска култура, српско позориште“. А много је светих крава у различитим областима наше културе и зато ће и отпор промена бити велики и то се већ може наслутити и кроз настојање да се дезавуише сваки покушај да се реафирмише поштовање вредности, врлине, моралности и високих естетских домета у српској култури. Зато и није главно питање да ли је могућа патриотска уметност већ да ли постоји стварна политичка воља да се разбију успостављени монополи у вођењу и профилисању културне политке у нашем друштву.