Moj patriotizam

(NIN, 22.10.2009)

A jesi li nacionalista – proverava, dalje, moj znatiželjni sin.

Tek sad ne znam šta da odgovorim. U svetu u kome on živi sve je jasno imenovano i konačno vrednovano, utvrđeno je šta o čemu treba misliti. Patriotizam se kako-tako podnosi, nacionalizma se groze, a šoviniste bi na lomaču. Nisam nacionalista, a kad vidim ko sve, kako i zašto napada tu ideju, dođe mi da postanem. Sumnjam u dobar ukus, mudrost i plemenitost onih koji protiv tog opredeljenja vojuju. Magnetsko polje u kome nacionalizam deluje veoma je široko; mogućni su svakojaki amalgami, ukrštaji i zamene. Mali korak udesno, eto te u šovinizmu, u smrtnom grehu; korak ulevo, možeš proći kao patriota, što se ne ceni, ali se, uz nešto prezira, trpi, kao neka vrsta izlapelosti.

Pola veka su naši vladajući internacionalisti suzbijali nacionalističku pošast, a kad je, početkom devedesetih, došlo do stani-pani, razdeliše se u dve struje: jedni se setiše da su Srbi, a drugi nastaviše borbu protiv svoje nacije u ime Novog svetskog poretka. Rodoljublje je emotivna, nacionalizam ideološka kategorija, ljuti neprijatelj vladajućih ideologija prošlog i ovog veka: proleterske revolucije juče, mondijalizacija danas. U rušenju lokalnih prepreka u posebnosti - državnih granica, tradicije, jezika - Marks je video pripremne radnje za izvođenje svetskog revolucionarnog pohoda. Pošto im je propao veliki projekat, komunisti sad izlaze na popravni ispit: pomažu svetskom kapitalizmu da raščisti teren za sutrašnje prevratnike.

Treba, kažu, razlikovati dve vrste nacionalizma: oslobodilački i gospodareći. To u teoriji. U praksi prvi se začas izmetne u drugi, a drugi rado nastupa pod maskom prvog. S kraja na kraj Amerike, od istočne do zapadne obale, i natrag, prošao sam kraj mnogih porodičnih kuća i dvorišta u kojima se, pobodena u travnjak, vila zastava sa 52 zvezdice. Detinjarija i kičeraj, mislio sam. U međuvremenu su, u štampi Novog sveta, moji sunarodnici ismejani kao zaslepljeni egoisti i bombardovani kao porobljivači nekih pokrajina sopstvene zemlje, pa se pitam kako bi prošli da im se po avlijama vitlaju državne zastave sa halapljivim dvoglavim orlom. Što priliči Jupiteru, ne dolikuje gelipteru. Ono što se kod nas ocenjuje kao uskogrudost, drugde se drži za samorazumljivi ponos.

Mi smo, danas, bunovni nacionalisti i smušeni patrioti. S mukom se treznim od jugoslovenstva, a patriotska osećanja, i jezik kojim se ona izražavaju, ostali su nam u obrascima XIX veka. Jugoslovenstvo nam je bilo ideal identifikacije na nivou koji je nedostupan žiteljima današnje Evropske unije. Sanjajući san samoprevazilaženja, napustili smo i zapustili osnovno osećanje narodne pripadnosti, ili smo ga sveli na kafansko srbovanje. Sad nam valja početi od nule. Nemamo suvislog imena čak ni za svoju avionsku kompaniju, poštapamo se pleonastičkim JAT-Airways: AT i Airways su, naravno sinonimi (aerotransport na jednoj, vazdušni put odnosno vazdušni prevoz na drugoj strani), pa ako se iste vrednosti na levoj i desnoj strani jednačine ponište, ostaće nam ono ubogo J, inicijal nepostojeće države. I još se čudimo što takva firma, izgubljena već u svom imenu, radi s gubicima...

Pripadnost određenoj narodnoj zajednici je jedna od bitnih pogodbi individualnog postojanja. Mogu voleti svoj narod, mogu ga se groziti: od njega, kao ni od sebe, ne mogu pobeći. Njegove vrline i mane ne doživljavam uvek na isti način: ono sa čime sam se nekad sprdao, u poslednje vreme mi se čini budalasto, ili zabavno. Inače, ne valja učestvovati u kritici naših nedostataka u horu sa onima koji nam ne žele dobro. Konkurentski nacionalizam nije nimalo bolji ni napredniji od domaćeg. Još je Stevan Sremac primetio: kad Srbin poželi da bude objektivan, stane na gledište svog neprijatelja! Ubeđivali su nas da smo mi, na Kosovu, okupatori, a da su oni čija soldateska gazi tlo Iraka i Avganistana, apostoli demokratije i osveštanih ljudskih prava. Malo mnogo za zdravu pamet, a prihvaćeno od dela naše elite. Argumenti sile su se, još jednom, pokazali jači od sile argumenata.

Jeste, postoje loše shvaćeni i nakaradno življeni patriotizmi: u rodoljublju, kao i u ljubavnom životu, ima svega i svačega, od uzvišenih osećanja, do nastranosti i sramnih bolesti. Patriotizam ima svoj sifilis i svoju SIDU. Oni koji ga loše žive i naopako iskazuju, takvi su i u mnogo čemu drugom: u porodičnom životu, u prijateljevanju, u javnom saobraćaju, u prehrambenim navikama.

Kad smo već kod hrane... Među jelima koja najradije spravljam je jedan izuzetno jednostavan vegetarijanski lonac. Stavim pola glavice kupusa, nekoliko krompira, po jednu glavicu kelerabe, peršuna i crnog luka, paškanata, karfiola, dve jabuke, poriluka, ljutu papriku, i četiri-pet šargarepa... Kad se skuva, prelijem maslinovim uljem. Ručak za bogove. Zimi, naročito ponedeljkom, beogradske pijace su poluprazne, ali uvek nađem šta mi treba. Pošto su u pitanju male količine, gledam da sve kupim kod istog piljara. Jednog dana, ne našavši sve povrće na prvoj tezgi, pređoh za susednu, i uzeh nekoliko šargarepa, koliko mi je falilo. Prodavačica, starija seljanka, pogleda me sažaljivo, i doturi, preko onoga što je naplatila, još nekoliko mrkvi:

- Uzmi, nosi, znam šta je muka...

Onih godina sam dobro zarađivao. Poklon, kao takav, bio mi je sasvim suvišan, ali me je pogodio u onu drugu, patriotsku žicu. Podsetio me je na jednu od dubljih veza s narodom u kome sam rođen. Moj patriotizam je to: saosećanje sa ljudima koji znaju šta je muka.

Ovako ili onako, rodoljublje je u vezi s rodom, s na-rodom: svesno opredeljenje za zajednički život, za potvrđivanje nasleđa i onoga što su nam zaveštali znani i neznani preci. Postojanje nacije je, po Renanu, svakodnevni plebiscit.

Nacionalizam i internacionalizam se kod nas ludo suprotstavljaju, umesto da se prožimaju i dopunjuju. Čelik-Srbi se guše u svojoj samovažnosti, a oni drugi se dave u bezvazdušnom, bezljudnom prostoru. Kad su u pitanju Šekspir, Bodler, Paund, Jejts, Klodel, Sioran, Brodski (sve sam ih, svojevremeno, učio srpskom jeziku!), ja sam internacionalista, kosmopolita, pa i mondijalista, ako hoćete. Što se tiče onih koji su nas satanizovali i bombardovali, tu sam teški nacionalista. Rodoljub sam koliko se to ne da izbeći, kosmopolita koliko me svet poštuje i prihvata. Težak je siromah onaj ko u sebi ne ume da nosi i zavičaj i svet. Divim se Paskalu, čitao sam ga, noćima, kao Bibliju, ali me zapis „grešnog popa Petra”, sročen u polutami neke balkanske bogomolje, potrese na jači, neposredniji način, onako kako Paskal ne ume.

Jedan deo evropske i naše elite obreo se u odnarođenom beznađu. Po njima, najviši stupanj emancipovanosti nije ljubav prema svojima i bližnjima, nego prema tuđinima i dalekima. Bojim se da je to jevtin izbor. Mnogo je lakše i prijatnije voleti Eskime nego prve komšije. Ljubav prema Inuitima nas uzdiže u sopstvenim očima, a ništa nas ne košta, niti je njima do vajde.

I nije mudro upražnjavati kritičnost prema svojima u vreme teških kolektivnih iskušenja. Ako ti tuku brata, pohitaj da mu pomogneš. O njegovoj krivici raspravljajte kasnije, kad prođe sukob. Između Pravde i Majke Alber Kami se opredelio za Majku, a da se o Pravdu nije suštinski ogrešio.

Jesam li nacionalista, ili nisam? Prihvatam, unapred, svaku ocenu.