Načelnost u politici i nužnost kompromisa

„Nikad ne reci nikad“ i „Sve je moguće“, to su reči koje se najčešće mogu čuti nakon nedavno održanih parlamentarnih izbora. One prate kao senka proces pregovaranja oko sastavljanja nove parlamentarne većine. Šta nam one govore – da je u Srbiji konačno ostvaren kraj ideologije, ili je reč o potpunom negiranju ideoloških i političkih razlika, o čudnovatom procesu spajanja do juče najogorčenijih političkih protivnika?

Na delu je do sada teško ostvarljiva politička alhemija, u kojoj se spajaju zahtevi realnog političkog trenutka i jednog vremena u kome sve manje ima mesta za ispraznu nacionalnu retoriku. Međutim, kakve su posledice političke situacije u kojoj se sve više gubi oštrina ideološkog i političkog razlikovanja, a zahtevi za pragmatično rešavanje postizborne političke krize prerastaju u otvoreno licemerstvo i mučnu hipokriziju? Gde su granice političkog pragmatizma i da li je osvajanje ili zadržavanje na vlasti postalo jedini smisao naše politike? Gde su demarkacione linije i kako se one brzo menjaju?

Do juče je uz dosta muke i nesuglasica funkcionisala koalicija DS-a i DSS-a, koja je danas nezamisliva. U protekloj izbornoj kampanji i sâm nagoveštaj koalicije Demokratske stranke i Socijalističke partije Srbije bio bi dočekan kao nemoguć i apsolutno neprihvatljiv poduhvat. Šta se u međuvremenu promenilo, osim što su rezultati izbora doveli do mogućnosti da proevropska vlada može biti oformljena jedino uz podršku do juče anatemisane Socijalističke partije? Ne treba ovu činjenicu sada proglašavati za epohalnu političku promenu jer smo svi svesni da samo rezultati izbora upućuju Demokratsku stranku na saradnju sa Socijalističkom partijom, a da većina istorijskih i političkih pitanja ostaje i dalje otvorena.

Ne može se poništiti nedavna politička istorija Srbije pozivanjem na nacionalno pomirenje, a još manje se to može učiniti proglašavanjem socijalista za baštinike reformisane socijaldemokratije. Ako nevoljno, ali i trezveno prihvatimo činjenicu da je politika veština mogućeg i da se u njenom oblikovanju moraju uzimati u obzir izborni rezultati, ostaje otvorena dilema do koje granice se može ići u političkim nagodbama a da to ne dovede u pitanje suštinu politike. Da li naše današnje univerzalno i sverešavajuće prihvatanje političkog kompromisa sve više podrazumeva i gubljenje elementarne moralnosti, idejne postojanosti, političke obzirnosti i ideološke utemeljenosti stranaka koje učestvuju u kreiranju većinske izborne volje?

Politički kompromis ne može biti sâm sebi svrha i obezbeđivati puku parlamentarnu većinu, jer on se i stvara radi dubljih demokratskih promena. Ako on ne ostvari ovu primarnu funkciju, on će obezbeđivati samo namirivanje najogoljenijih interesa stranačke oligarhije. To je u isto vreme stvarni domet političkog kompromisa i zato on jeste najopasniji i najveći izazov za svaku politiku i političku organizaciju. On je dobar sluga, ali je loš gospodar.

Veliki istorijski kompromisi u politici vrede ako su zasnovani na poštovanju zajedničke volje oko postignutog sporazuma o suštinskim političkim, socijalnim, kulturnim i ekonomskim pitanjima jednog društva. Politika kao izuzetno važna društvena delatnost ne može da postoji bez uspostavljanja političke i moralne doslednosti i njihovih granica, jer onda ulazimo u prostor politike koja je vezana samo za ogoljene trenutne političke interese. Ako se te granice pređu, a to se u našim društvenim prilikama često događa, onda više ne možemo govoriti o politici kao veštini ostvarivanja realnih društvenih ciljeva, već o običnoj političkoj buvljoj pijaci, na kojoj se kupuju i prodaju politička ubeđenja i političke izborne akcije.

Jaša Prodanović je još 1920. godine napisao: „U politici ljudi i stranke koji omrknu u jednim idejama, a osvanu u drugima izazivaju svakad mučan i nemio utisak. Ali kad se oštrine potpuno ublažuju, kad se bodlje lagano tupe, kad se idealizam razblažuje stalno, ali u dozama praktičnim shvatanjima, kad crvena boja menja nijansu po nijansu, javno se mnjenje bez muke navikava na tu i takvu promenu. Kada jedna grupa iz ma kakvih razloga promeni u suštini svoje principe, ona nikada ne ruši sve mostove iza sebe. Bilo da polaska narodu i zadobije njegovo poverenje, bilo da poplaši vladaoca, ona koketuje kao sa elementima koje je ranije gonila ili ih se odricala.“

Da li nama sledi privikavanje na politiku u kojoj će izbledeti svaka doslednost, a pozivanje na ostvarivanje moralnosti će se smatrati nesposobnošću da se još nekako preživeli politički ideali uklope u realni svet politike i svevladajućeg političkog pragmatizma? Opšta relativizacija svih moralnih principa i odsustvo elementarne načelnosti prete da našu aktuelnu politiku pretvore u delatnost lišenu osnovnih moralnih i civilizacijskih vrednosti.

„O važnosti principa danas se u političkim krugovima ne misli kao nekada. Oni se unose u programe često samo iz navike, ili iz mode, ili radi obmane naroda. Zavladao je praktičan politički duh koji goni stranke da rade mimo programa i suprotno svojim principima. Ali pored svega omalovažavanja principa niko se još ne usuđuje da im ospori svaku teorijsku važnost i sasvim ih istisne iz javnog života. Umesto da svoje akcije podešavaju prema istaknutim principima, mnogi političari prave principe prema već utvrđenim poslovima. Svi načelni političari, bez obzira na razlike u principima, treba da vode ogorčenu borbu protiv političke beznačelnosti i trgovine sa principima. Tako cinično zloupotrebljavanje principa slabi jako moral jednog naroda, a sprečava njegovo političko vaspitavanje i osposobljavanje za demokratske režime.“

I u ovim rečima Jaše Prodanovića možemo videti da su beznačelnost i trgovina sa političkim principima podesna građa za pravljenje trenutnih političkih kompromisa, ali oni zato i ne mogu biti osnova za stvaranje stabilnih demokratskih institucija i odbranu i istrajno zastupanje demokratskih načela. Verovatno je u našim savremenim političkim prilikama sve moguće, ali ne smemo se miriti sa takvom apsolutizacijom jer bi to donelo negaciju politike i otvorilo prostor za definitivno nestajanje principa. Tada na političkoj sceni ostaje samo ogoljeni pragmatizam, ukotvljen u kompromis i shvaćen kao jedina zaloga u funkcionisanju politike lišene moralnih obzira.

Ovakvo shvatanje politike čini veliki kontrapunkt u odnosu na stalnu ljudsku težnju da svaka društvena delatnost, pa i politika, mora biti prožeta snagom načela i ideala. Ta težnja može biti potisnuta na marginu, kao što je to slučaj u savremenoj politici, ali to je ona krtica koja nikada neće iščileti iz ljudske istorije. Novo doba traži da ličnosti ne mogu trgovati s principima, niti ih menjati zbog prohteva, niti se služiti njima samo radi obmane naroda. Ono traži zdraviji politički moral, jaču i solidniju akciju u političkom vaspitanju naroda i više načelnosti. Reči Jaše Prodanovića, zapisane na kraju druge decenije 20. veka, izuzetno su svedočanstvo da je težnja čoveka za ostvarivanjem načelnosti i moralnosti u politici – ma koliko danas izgledala anahrona i nemoćna – uvek živa i da je neće razoriti ovo naše novo doba političkog kompromisa i pragmatizma.

18. jun 2008. godine