.jpg)
| Kulturna politika | |||
Najgora majka u Srbiji |
 |
 |
 |
| sreda, 08. oktobar 2008. | |
“Jelena Karleuša, razmaženi egoista!” “Jelena Karleuša nema nameru da doji svoju bebu!“ izveštavali su ovih dana tabloidi, tonom poput onoga koji koriste kada govore o sadistima i pedofilima. Komentari posetilaca njihovih sajtova bili su još žešći: „Ovaj monstum od 'žene' je toliko bolestan u glavu, da joj hitno treba lečenje!”; “Znala sam da je veliki idiot ali da ne doji svoje dete,užas..”, “treba joj oduzeti dete, ona nije majka!”, “Nezahvalnica, ne zaslužuje da bude majka!” itd, itd. Da se i danas spaljuju veštice, posle ovog najnovijeg Jecinog greha lako bi se našlo na hiljade onih koji bi rado dodali po grančicu na Jeleninu buktinju. Jer zaboga, ona, zamislite, neće, bezdušnica, svoje dete, sačuvaj-me-bože, da doji. Zapravo, J.K. nije doživela ništa što već nisu doživele i mnoge druge, samo manje poznate mame. Osuda žena koje ne žele da doje kao sebičnih i okrutnih uveliko je postala opšte mesto. U svetu se poslednjih godina dešavaju čak i slučajevi “progona” iz zajednice – u Engleskoj je majka koja je hranila bebu na flašicu nedavno izbačena iz “kafea za dojenje” kao besprizorna, a jedna poznata starleta žigosana je od strane brojnih organizacija kao “užasna i neodgovorna majka” jer se za neki časopis fotografisala hraneći svoju bebu mlečnom formulom. U Americi su ostrašćeni zagovornici dojenja čak dobili i svoje ime: “militantni laktivisti”. A da radi nešto nemoralno i krajnje opasno, ubrzo će saznati i svaka majka u Srbiji koja se maši flašice. Svaki put kad se bude pojavila sa bebom na nekom pregledu ili savetovanju, dočekaće je salve prekora i optužbi, a zaprepašćeni lekari i sestre iskolačenih očiju će joj peniti o tome kako ubija svoje dete (što je i autorka ovog teksta iskusila na svojoj koži). Čak se i majkama koje ne uspevaju sa dojenjem iz raznih fizioloških razloga i kojima mlečna formula prosto dođe kao “dar s neba” nabija popriličan osećaj krivice, jer se flašica, nekadašnji simbol progresa i ženske emancipacije, sve više izjednačava sa “zlostavljanjem deteta”. Otkada je hranjenje bebe adaptiranim mlekom postalo zločin i razlog za moralnu paniku, pitate se svi vi koji ste odrastali na Humani i Similaku, a vaši roditelji vam pritom ni najmanje ne liče na sadiste, niti vi na žrtve? Jeste, mlečna formula nije “najsavršenija” hrana za novorođenče, ali je sasvim pristojna zamena za majčino mleko i teško da se može nazvati “štetnom” po dete. Činjenica je da ovom planetom hodaju milioni ljudi koji su sasvim fino porasli bez kapi majčinog mleka. Uprkos svemu tome, vaš stav o hranjenju sopstvenog deteta, poput mnogih aspekata roditeljstva, danas je postao svačija briga, predmet polarizacije i ostrašćenog moralisanja dušebrižnika. Dojenje je samo jedna od tema koja je iz domena privatne sfere danas izvučena i pretvorena u društveni problem prve vrste, rame uz rame sa pušenjem, recikliranjem, abortusom, zdravom ishranom, gojaznošću itd. Novi konformizam koji obeležava početak milenijuma zahvata u sfere života u koji se prethodni nisu usuđivali da privire, a moralnost se sve više izjednačava sa “naci” ideologijom zdravog tela i higijenskog duha. Samim tim, iako nauka samo špekuliše o tome da li i koliko dojenje poboljšava inteligenciju ili imunitet, savremene majke već su po kratkom postupku proizvedene u isturena odeljenja ministarstva zdravlja, fabrike antitela i IQ bilderke, kao da su rumeni obrazi i brzina u slaganju mađarske kocke jedini smisao života. Da se opšta politizacija životnih stilova koja je zavladala posebno grubo obračunava sa ženama koje su pored svojih javnih funkcija ujedno i majke, vrlo dobro se moglo uvideti i iz trenutne predsedničke kampanje u SAD. Kada je prvi put objavljeno da je Sara Pejlin republikanski kandidat za podpredsednicu, njeni kontroverzni politički stavovi danima nisu bili ni na puškomet od naslovnica. Jedno što je zanimalo Ameriku bila je pikantna priča o njenoj petoj bebi (“zaboga, šta će joj tolika deca?”), etičnost prikrivanja trudnoće za vreme vršenja dužnosti (“sme li guverner da bude trudan?”), a naveliko se zgražavalo nad činjenicom da je samo tri dana nakon porođaja nastavila svoje poslovne obaveze, kao da je u pitanju izbor za najbolju američku mamu a ne za potencijalnog vođu države. Medijsko bičevanje istrpele su i mnoge druge slavne žene koje nisu uspele da odgovore iskušenjima materinstva na “podoban” način. Nad legendarnim slučajem Britni Spirs koja je pred paparacima zamalo ispustila svoju bebu naslađivali su se milioni roditelja kojima se to “nikada ne bi desilo”, dok trenutno aktuelni trač o Šeron Stoun i njenoj navodnoj nameri da ubrizga svome sinu botoks u noge kako bi rešila problem njihovog smrada, već polako prerasta u arhetip o okrutnoj i samoživoj bezdušnici iz šoubiznisa, koja “ne zaslužuje da bude majka”. Nesrećna mama male Medi, devojčice koja je ukradena dok je spavala u hotelskoj sobi kada su njeni roditelji izašli da jedu, od gnevnih građana i roditelja kojima to “nikada ne bi moglo da se dogodi” dobijala je na hiljade optužujućih i pretećih pisama. Kako se desilo da se među moralnim krstašima uvek spremnim da raščereče “problematične” majke našlo toliko žena? Sva je prilika da “loše majke” nikome ne smetaju tako mnogo kao “dobrim majkama”, kojima se takve stvari “nikada ne dešavaju”, a da se materinstvo odjednom pretvorilo u nemilosrdno takmičenje na kome se “gubitnice” koje nisu uspele da zadovolje propisane standarde, bacaju lavovima. Pored već pomenutog sindroma urušavanja privatne sfere praćenog sve većom invazijom institucija na porodični život, uzroke ovom fenomenu treba tražiti u činjenici da je “biti mama”, posle nekoliko nenaklonjenih decenija, opet postalo “in”. Najnovija moda posebno je zahvatila one društvene grupe žena koje su majčinstvo ranije najviše odbacivale – uspešne poslovne žene i intelektualke. Razlozi za ovaj povratak materinstva na velika vrata kompleksni su, ali jedan od važnijih sigurno je i ambicija savremene žene da za života postigne sve što se postići može. Dakle, karijera uz decu pride, u toj računici je duplo veće ostvarenje nego sama karijera. Za slavne mame još postoji i bonus, tj. dodatna medijska pažnja koja sleduje povodom bebe, sa kulminacijom u vidu fotografisanja za naslovnicu sa svojim novorođenim princom ili princezom unikatnog imena. A kada je nešto trend, onda i obrične smrtnice lakše zaboravljaju na strije i neprospavane noći – najzad, ako može Anđelina, što ne bi mogle i one? Naravno, novopečene “ostvarene” majke, navikle da u svemu budu izvanredne, morale su uz svoj novi životni stil da stvore i jedan sasvim novi materinski identitet, kako bi sebi i drugima što manje ličile na omraženi arhetip tradicionalne majke i domaćice, koja je rađala jer nije imala izbora, a decu je podizala kako je znala i umela, raščupana i sluđena. Ne, moderna mama morala je da postane nešto drugo – super mama, koja je svoje poslovne veštine iz kancelarije prenela pravo u dečju sobu. Super mama vraća svoju devojačku liniju nedelju dana posle porođaja, kupuje samo provereno najkvalitetniju bebi-opremu, šampion je u dojenju, upoznata je sa svim najnovijim naučnim otkrićima, zaobilazi Mekdonalds i supu iz kesice u širokom luku, a njeno zlato ne bulji po ceo dan u tv već strane jezike počinje da uči pre nego što prohoda. Naravno, uz malu pomoć današnjeg društva koje ima sklonost da od roditeljstva pravi spektakl, super mama polako svoj život počinje da živi kroz svoju decu. Budući da su stavovi i odluke o stilu roditeljstva postale tako važan deo njenog identiteta, svaku odluku i izbor ona doživljava kao pitanje života ili smrti, a svaki različit stav o ovim pitanjima – kao ugrožavajući. Kada joj se s vremena na vreme učini da se svo to mleko, trud i energija uloženi u projekat dete ne vraćaju u vidu očekivanih rezultata, tj. savršenog zdravlja, superiorne inteligencije i kraljevskih manira njenog čeda, ona taj “neuspeh” doživljava kao tragediju i podbačaj. Ipak, kada je sustigne nesigurnost, super mama ima super izlaz – zaviriće u dečju sobu druge, manje savršene mame, i naći dovoljno razloga da se oseća superiorno. Jer druga mama ne doji, ne ume dobro da drži bebu, ima čudne ideje o lečenju nožnog smrada. A budući da se to što vidi toliko kosi sa njenim načelima roditeljstva, super mama moraće nešto i da preduzme. Na primer, čim uključi tv i ugleda Britni kako okreće volan sa detetom u krilu, da pohita po grančice za potpalu.. Dobro, od sada, zahvaljujući Karleuši, i srpske super mame i ostali super ljudi kojima se to “nikada ne bi desilo” imaju srpsku Britni. Imaćemo uskoro i svoju Šeron, čim paparaci uhvate neku vi-aj-pi kevu kako prljavim rukama maže bebi pavlovićevu po guzi, vozi je na suvozačevom sedištu, ili joj kupuje zvečku od kancerogene plastike.. I šta će onda ta sirota grešnica, prezrena od svoje izneverene publike i nemilosrdnih medija nego da se pokaje, postane i sama jedna od super mama, priključi se nekoj super organizaciji i počne svima da nam soli pamet o tome šta znači biti dobar roditelj. |
Od istog autora
- Iz arhive NSPM - Ceca: skarednost bez zaštite
- Generacija tužnih smajlija - zašto su nam deca sve nezrelija i nepripremljenija za život
- Zašto žene ne mogu imati sve?
- Antigona – srpska tragedija vaspitanja
- Glasam za Pe-De-Ve
- Svi smo mi Ponjiger?
- "Divlje horde" iz srpskih klupa
- Britanski vaspitni raj
- Dvadeset hiljada razloga da se odreknete batina
- Čelzi Hendler - "nož u srcu" Srbije
- Dan Evroze, ili "računajte na nas"
- Royal britishness – od “bedne sprdačine” do Diznijeve bajke
- Striptizeta u „bebi korpi“
- Hleb od juče
- Investiciono održavanje opštinskih džepova
Ostali članci u rubrici
- Kriza holivudske priče kao simptom krize zapadne civilizacije
- Holivudska satanizacija Srba
- Bajaga kao "srpski imperijalni projekat". Pozitivna geografija i meka moć
- Kako je propao Holivud - visoka cena „političke korektnosti“ i krstaškog rata protiv filmskog „patrijarhata“
- Jezik kao plen. O rodnim zakonima, jezičkoj policiji i danima "neslovenske nepismenosti""
- Predstava „Knjiga o Milutinu“ – katarza i izlazak iz mraka autošovinizma
- Srpska istoriografija je u slobodnom padu, ali se naziru znaci obnove
- I posle Latinke Latinka ili o "samoviktimizaciji i žrtvenom narativu srpskog naroda"
- Ko neće da živi u Hristovom svetu, živeće u Homerovom ili zašto je podela na "moderne" i "primitivne" kroz istoriju obično bila uvod u masovne zločine i dehumanizaciju
- „Dan primirja“, ili „Dan pobede“ – kultura sećanja i zaboravljeni potpis Živojina Mišića
Anketa
Republika Srpska: Stanje i perspektive
