Najkontroverznija fotografija 11. septembra

(Gardijen, 2. 9. 2011)

Fotografija Tomasa Hepkera, koja prikazuje Njujorčane koji se – po svemu sudeći – relaksiraju dok u pozadini gore kule bliznakinje, mnogo govori o istoriji i pamćenju.

Na fotografiji Tomasa Hepkera koja je slikana 11. septembra 2001, grupa Njujorčana sedi i ćaska sunčajući se u bruklinskom parku. Iza njih, sa druge strane blistavo plave vode, preko modrog neba, diže se užasan oblak dima i prašine sa donjeg Menhetna, sa mesta gde su dva tornja istog tog jutra pogođena i srušena otetim avionima, pri čemu je od vatre, dima, pada, skoka ili urušavanja zgrada prilikom njihovog konačnog pada, stradalo skoro 3.000 ljudi.

Deset godina kasnije, to postaje jedna od ikoničnih fotografija 11. septembra, iako je njena istorija čudna i krivudava. Hepker, dugogodišnji član fotografskog udruženja Magnum, odlučio je da sliku ne objavi 2001. godine, niti da je uključi u Magnumovu knjigu fotografija o tom jezivom danu bez premca. Tek na petu godišnjicu napada, 2006. godine, ova fotografija se pojavila u knjizi, i odmah izazvala kontroverzu. Kritičar i kolumnista Frenk Rič o njoj je pisao u Njujork Tajmsu. U ovoj nesumnjivo problematicnoj slici on je video alegoriju neuspeha Amerike da iz ovog tragičnog dana izvuče bilo kakve ozbiljnije pouke, da se promeni i reformiše kao nacija “Mladi ljudi na fotografiji g. Hepkera nisu neminovno bezosećajni. Oni su samo Amerikanci”

Drugim rečima, nacija koja veruje da uvek treba nastaviti dalje – već je nastavila dalje, uživajući u suncu uprkos sceni masovog pokolja koja kvari divan dan. Zaista, ne mogu se oteti utisku da pet naizgled nedirnutih Njujorčana podseća na likove poznate komedije iz devedesetih “Sajnfild”, koji su u poslednjoj epizodi serije po zakonu Dobrih Samarićana osuđeni zbog nedostatka brige za druge.

Ričovo viđenje fotografije odmah je stavljeno pod udar kritike. Volter Sipser, koji se prepoznao kao momak sa naočarima za sunce na desnoj strani slike, rekao je da su on i njegova devojka, koja izgleda kao da se sunča na zidu, u stvari bili “u dubokom stanju šoka i neverice”. Hepker ih je fotografisao bez dozvole, i na način koji je pogrešno prikazao njihova osećanja i ponašanje.

Pa, ne možeš fotografisati osećanje. Međutim, još pet godina nakon što se pojavila 2006, deluje besmisleno raspravljati o moralnosti ljudi na slici, ili fotografa, ili njegove odluke da sliku ne objavi. Danas, ona važi za jednu od fotografija koja definiše taj dan, i Obzerver rivju ju je ovog avgusta, uoči desetogodišnjice uništenja Svetskog trgovinskog centra, ponovo objavio kao glavnu fotografiju 11. septembra.

To je jedina fotografija tog dana na kojoj je vidljiv umetnički pristup fotografa. Među stotinama užasavajućih slika, što napravljenih od strane amatera, što od profesionalaca, koje nas zastrašuju zato što beleže detalje zločina koji prevazilazi maštu – čak se i Osama bin Laden nije usuđivao da očekuje takav rezultat – ona iskače kao najironičniji, najizmeštniji i samim tim i najumetničkiji prizor. Možda je pravi razlog što je Hepker ovu fotografiju svojevremeno stavio sa strane upravo taj što bi bilo egoistično od njega da naglašava svoju umetničku veštinu u trenutku masovnog pokolja.

Danas ova fotografija više uopšte ne predstavlja osuđivanje pojedinaca. Ona je postala slika o istoriji i sećanju. Kao slika jednog kataklizmičnog istorijskog trenutka, ona je uhvatila nešto istinito što karakteriše sve istorijske trenutke. Život ne staje zbog bitke, ili terorističkog čina koji se dešava u blizini. Ovu istinu nam umetnici i pisci govore odvajkada. Renesansni slikar Piter Brojgel, na svojoj slici “Pad Ikara” prikazuje seljaka koji ore dok u pozadini dečak pada i umire u moru, što je vrlo nalik Hepkerovom pogledu na stvari. U svojoj pesmi “Muza lepih umetnosti”, posvećenoj ovoj slici, V.H. Oden ima stihove koji savršeno dobro mogu da opišu fotografiju: “Uzmimo Brojgelovog Ikara: o kako se svet, tako lako, udaljava od nesreće…”  

I Stendal, na sličan način, ovekovečuje nesklad istorije u svom romanu “Parmski kartuzijanski manastir”. Mladić se dobrovoljno javlja da se bori za Napoleona kod Vaterloa, ali, umesto da iskusi velike i hrabre trenutke, jedino što doživi su besmislene i nevažne dogodovštine na marginama događaja tog velikog dana.

Istorija nije herojska priča, niti mermerni blok sećanja u koji su urezane neizbrisive reči tuge i besa. Kako je o ovom danu u svojoj knjizi “Putovanje” rekao Toni Bler (koji je i sam svojom reakcijom na ovaj čin neljudske okrutnosti izazvao tolike istorijske posledice) “Neverovatno je kojom brzinom se apsorbuje šok i ponovo uspostavlja prirodni ritam ljudskog duha…Sećamo se, ali ne onako kako smo se osećali u tom trenutku”

Lično, savršeno se sećam šoka u tom trenutku. Imam košmare o tome, što je čudno, budući da nisam Amerikanac i da sam sve pratio preko televizije, iz Haknija u Londonu. Ali sam Njujork duboko zavoleo i osećao sam se kao da je napadnuto sve što mi je drago. Ipak, tumačenje značenja i reakcija na ovaj čin nasilja ogromnih razmera započeli su odmah. Za sve strašno što se desilo tog dana uzvraćeno je istim takvim strahotama, direkno ili posredno, pod okriljem “rata protiv terorizma” koji je rezulturao sa 12.000 žrtava napada bombaša samoubica u Iraku.

Deset godina kasnije, značenje ove fotografije jeste da sećanja brzo blede. Ljudi u prvom planu smo mi. Mi smo ti čiji su se životi nastavili, dotaknuti ili ne, odvojeni od srca tragedije plavom rekom zaborava, koja je postala još šira i teža za prelaženje. Događaj od pre deset godina pripada istoriji, a ne sadašnjosti. Da bi danas mogli da se saživite sa tugom koju je izazvao, morate da pogledate neki dokumentarac – a onda ćete okrenuti na nešto veselije, bilo zato što je bolno jasno da je isuviše krvi na ovom svetu prolivveno u ime ove katastrofe, ili prosto zato što je menjanje programa ono što ljudi rade. Ljudi na ovoj fotografiji ne mogu da ne nastave da budu živi, i da to ne pokažu.

(Prevod NSPM)