Naša moralna otupelost

Kao da se više niko ne seća i ne pominje stid, tu prezrenu reč kao prvu branu pred sve razornijom navalom prostaštva. Moralna otupelost i gotovo neverovatna ravnodušnost pred gotovo svakodnevnim slikama nasilja i brutalnog maltretiranja učenika u našim školama postaju alarmantni. Ova pojava je posebno došla do izražaja u Novom Sadu i Pirotu u reakcijama roditelja dece koja su učestvovala u maltretiranju školskih drugova. Čak se mogao čuti stav nekih roditelja, koji su bili veoma uzdržani u osudi ponašanja svoje dece, da se nasilje nije ni dogodilo u školskom dvorištu, kao da to menja suštinu događaja i izmešta ih iz zone moralne i zakonske odgovornosti.

Jedina burna reakcija roditelja bila je zato što su ovi brutalni primeri nasilja dospeli u javnost i zato što njihova nestašna deca neće moći da se pojave u punom sjaju na proslavi male mature. Izuzetak je majka devojčice iz Pirota, koja je imala dovoljno građanske hrabrosti i morala da osudi nedolično ponašanje pre svega svoje ćerke, pa onda i svih ostalih aktera ovih sramnih dešavanja.

Prosto je neverovatno da u burnim reagovanjima roditelja nije bilo nijedne reči saosećanja za žrtve maltretiranja, nijedne reči prekora za neprilične postupke njihove dece. Ovakvo ponašanje samo svedoči o tome da se u našem društvu već prešla ona granica moralnih obzira i sledi raspad moralnog ustrojstva, na kojem i počiva svako stabilno društvo. Međutim, ovi gotovo svakodnevni slučajevi nasilja govore nam o tome da su već poodmakli procesi razgradnje moralnih uzora i normi, da nestaje osećanje pristojnosti i solidarnosti, i da se društvo kreće u pravcu neke vrste prirodnog stanja u kome važi zakon jačeg i bezobzirnijeg.

Ako roditelji ne osećaju odgovornost i stid zbog ovakvih postupaka njihove dece, šta možemo očekivati u budućnosti kada su već sad izgubili osećaj za moralne principe? Ovakvo ophođenje se sasvim uklapa u dominantnu medijsku sliku u kojoj je prevagu odavno odnelo tabloidno veličanje nasilja i brutalizacija svakodnevnog života. Pojedini mladi ljudi se uklapaju u ovako ponuđenu sliku sveta, koja podrazumeva nasilje kao sastavni deo prilika u kojima živimo. Nasilje je inače u percepciji savremene slike sveta postalo normalno i poželjno, budući da se neprestano glorifikuje i predstavlja kao obrazac prihvatljivog ponašanja i ulaznica za surovi svet odraslih, u kome nema mesta za razumno rešavanje čak i slučajnih konflikata.

Jedno od veoma važnih pitanja je i ko su danas aktuelni uzori za naše mlade ljude, ideali u koje veruju i koji ih inspirišu. Estradizacija i banalizacija našeg društvenog i političkog života doveli su do toga da se uzori danas traže u fabrikovanim medijskim junacima, koji su oličenje ispraznosti, primitivizma i odsustva elementarne kulture i pristojnosti. U današnjem društvu ne funkcionišu toliko potrebni racionalni autoriteti. Zato i ne možemo da se moralizatorski iščuđavamo što se pojavljaju okrutni i bezosećajni mladi ljudi.

Sigurno je da ne treba uopšteno govoriti o stasavanju čitave generacije koja se priklanja glorifikaciji nasilja jer bi to bila još jedna od politikantskih mistifikacija, u čemu ne oskudeva naš javni i društveni prostor. Ovi slučajevi su dovoljan povod da se zapitamo kada će naše društvo preduzeti efikasne mere da bi se promenio ovaj sve dominantniji „kulturni“ obrazac. Da li jedno društvo može da funkcioniše i opstane ako smo ostali bez duše i ne marimo za tuđu patnju, kako kaže pisac Vidosav Stevanović. Još jednom se potvrdilo staro pravilo da ko seje vetar, taj žanje oluju.

22. maj 2008. godine