Nastići i Orvel

Slučaj porodice Nastić, koji je moja koleginica Jovana Papan odlično razjasnila i analizirala[1], zaslužuje još nekoliko napomena. Naime, zaista deluje neverovatno činjenica da se roditeljima oduzimaju deca zato što su na fotografijama koje su načinili, ta deca gola. Ali to neverovatno oduzimanje dece, koje bismo, da smo malo hrabriji nego što jesmo, mogli čak nazvati i ludilom, samo prividno izgleda kao nešto što je van svake pameti. Nije tu u pitanju samo “pedofilizacija” savremenog društva, odnosno stav po kome je svaki muškarac pedofil dok se ne dokaže suprotno (a ne može da se dokaže, jer je pedofil), već je takva pedofilizacija uključena u mnogo krupnije promene društva nego što se to na prvi pogled može pretpostaviti.

Padom Berlinskog zida u opticaj ulazi termin globalizacija koji na planu ideja opravdava i legitimiše još aktivnije dislociranje proizvodnih pogona iz zemalja Zapada ka Istoku.

Padom Berlinskog zida u opticaj ulazi termin globalizacija koji na planu ideja opravdava i legitimiše još aktivnije dislociranje proizvodnih pogona iz zemalja Zapada ka Istoku. O tome kakva su prava radnika u tim dislociranim pogonima na istoku, ne govori se puno, jer to nije tema za raspravu, ali to možemo da naslutimo. Sa druge strane, kod kuće, famozni tercijalni sektor (usluge) ne može da apsorbuje sve veću količinu nezaposlenih ljudi, dok se novootvorena radna mesta značajno razlikuju po stepenu zaštićenosti u odnosu na ona koja su ranije postojala. Sa padom Berlinskog zida ukinuta je, naime, opasnost od alternativne ideologije i kapitalizam je mogao da se okrene onome što mu je oduvek i jedino bilo na pameti: stvaranju profita, što većeg to boljeg. Pridodajmo tome i tzv. SEK-u i postaće jasno da je stepen sigurnosti i zaštićenosti prosečnog stanovnika Zapada sve manji i manji. Taj momenat nezaštićenosti implicira pitanje o smislu sistema, o tome čemu on služi i koja je korist od poštovanja pravila sistema, ukoliko on nudi zauzvrat sve manje toga. Sa druge strane elementi zaštite pojedinca koji su postojali u vremenu pre globalizacije danas postaju neizvodljivi, jer ukidanjem, ograničavanjem i smanjivanjem tih sistema zaštite (vezanih za sigurnost radnog mesta, za zdravstvenu zaštitu itd.) kompanije stvaraju profit. Stoga preostaje samo da se do ludila insistira na onim sistemima zaštite koji ne mogu biti pretvoreni u realni profit (ali, kao što ćemo videti, mogu biti pretvorena u simbolički profit): takav je sistem zaštite dece od roditelja odnosno učenika od nastavnika.

Neko će reći da postoje slučajevi zlostavljanja u porodici i da postoje slučajevi neodgovarajućeg ponašanja nastavnika prema učenicima. To je tačno. Ali tačno je i to da su postojali i zakoni koji su regulisali takve slučajeve. To što se ti zakoni danas čine nedovoljnim jeste posledica spinovanja opasnosti od pedofilije ili od nasilja nastavnika nad učenicima. Jednostavno, svakom takvom slučaju posvetite ogromnu medijsku pažnju, sa neizostavnim ekspert-papigama koji će u svojim šarenim kravaticama do iznemoglosti ponavljati naučeni tekst. Ukoliko bi za tim bilo potrebe, jednim sinhronizovanim medijskim udarom moguće bi bilo pedofiliju učiniti najvećim društvenim problemom čak i u Srbiji, ovakvoj kakva je, i bilo bi moguće na taj način opravdati i takve akcije kao što je kastracija svakog muškarca koji dobije ćerkicu. Zvuči li vam to sumanuto? A zašto bi bilo? Jer kada sigurnost i zaštićenost dece postanu fiks-ideja (koja treba da prikrije sve manju zaštićenost odrasle većine), onda ona nalaže “ofanzivniji” pristup problemu. Najpre, ukidanje pretpostavke da je neko nevin dok se ne dokaže da je kriv. Umesto toga, svako je kriv dok se ne dokaže da je nevin, a ima li boljeg dokaza nevinosti muškarca od njegove kastracije.

Neko će reći da postoje slučajevi zlostavljanja u porodici i da postoje slučajevi neodgovarajućeg ponašanja nastavnika prema učenicima. To je tačno. Ali tačno je i to da su postojali i zakoni koji su regulisali takve slučajeve. To što se ti zakoni danas čine nedovoljnim jeste posledica spinovanja opasnosti od pedofilije ili od nasilja nastavnika nad učenicima.

Taj ofanzivni, a zapravo kafkijanski pristup krivici po kome je svako kriv i to oduvek, ima i svoj epohalni a ne samo religiozni kontekst: Frojd u svom poznatom tekstu Nelagodnost u kulturi, tvrdi “Ako kultura predstavlja nužni put razvoja od porodice ka čovečanstvu onda je sa njom neraskidivo povezano stalno jačanje osećanja krivice, možda do razmera koje će pojedinac teško moći da podnosi”[2] Dakle, što je veća društvena tvorevina u pitanju, to će osećanje krivice biti uvećavano. Kako je krivica rezultat nekog prekršaja onda, jasno, ceo život pojedinca treba premrežiti još gušćim i još restriktivnim odredbama u takvoj meri da pojedinac ili bude potpuno disciplinovan, tačnije dresiran, tačnije bezopasan, ili da postane krivac, te da ga sistem, usled toga, sa osećanjem apsolutne moralne superiornosti, može isključiti ili žigosati. Tako smo došli do onih na prvi pogled potpuno besmislenih zabrana: nastavnici danas ne mogu da razvade rukama decu koja se tuku, jer će ih tako dotaknuti, što je odličan razlog da roditelji tuže školu i traže...šta? Da se nastavnik ili nastavnica otpusti sa posla? Zašto? Zato što on ili ona nema prava da ih dotakne. Ili možda da im škola plati odštetu? (Što se u jednom slučaju zbilja i dogodilo).

Primera zabrana radi zabrana ima na hiljade i svi oni na prvi pogled doprinose nečijoj zaštiti, nekakvom “boljitku”, a zapravo doprinose ili povećanju osećanja krivice, što za konsekvencu ima jednu vrstu društvene ukočenosti, paralizovanosti i straha, jer onaj ko se oseća krivim oseća takođe da nema pravo ni na šta, osim da bude kažnjen. Istovremeno, povećava se takozvanog moralni kredibilitet koje društvo samo sebi pripisuje. Zaista, kada je stepen zaštite deteta takav da i slika golog deteta koje napravi roditelj ne može da se toleriše, onda se to projektuje u izvestan moralni standard, moralni ISO 9004 ili već kako, u moralnu superiornost naspram koje sve ostale kulture predstavljaju divljačka plemena, koja se moraju, zarad njih samih, “civilizovati”.

Početkom prošlog veka, ta moralna superiornost bila je pripisana rasi/narodu i evo jednog bisera koji bi mogao da nas u tom smislu nasmeje (kiselo doduše):

“Kao princip i kao polazna tačka mora se usvojiti činjenica o hijerarhiji rasa i civilizacija, mora se prihvatili činjenica da mi pripadamo superiornoj rasi i civilizaciji, i mora se zapaziti da superiornost, iako pruža izvesna prava, za uzvrat nameće veoma stroge obaveze. Osnovno opravdanje za porobljavanje domorodačkog stanovništva ne leži samo u uverenju da smo superiorni u tehnološkom, ekonomskom i vojnom, već i u moralnom pogledu. Naše dostojanstvo počiva na ovom svojstvu i ono je u osnovi našeg prava da upravljamo ostatkom čovečanstva. Materijalna moć samo je sredstvo za ostvarenje tog cilja” (Žil Arman, 1910. godina).[3]

Kada je stepen zaštite deteta takav da i slika golog deteta koje napravi roditelj ne može da se toleriše, onda se to projektuje u izvestan moralni standard, moralni ISO 9004 ili već kako, u moralnu superiornost naspram koje sve ostale kulture predstavljaju divljačka plemena, koja se moraju, zarad njih samih, “civilizovati”.

Danas se ta moralna superiornost gradi na borbi protiv duvana koji je opasniji od osiromašenog uranijuma, na zaštiti dece od poludelih roditelji koji su želeli da ih imaju samo zato da bi imali koga da siluju, ili od nastavnika koji pervezno žude da tu decu dotaknu. Da je ovo sklop vrednosti nekog plemena u Amazoniji za koje deca predstavljaju male bogove koji ne smeju da se dodirnu dok ne napune 18 godina, mi bismo se smejali njihovoj zaluđenosti i primitivnosti. Ali mnogi su danas i ovde, u Srbiji, spremni da opravdaju ovakvo ludilo oko zaštite dece, jer podsvesno znaju da to nije puko ludilo, nego rad jedne moći koja preoblikuje društvene odnose; a uvek postoje ljudi za koje je pravda uvek tamo gde je i moć i koji, dakle, svemu što moć učini mogu da nađu neko lepo “etičko” opravdanje. Uključujući i represiju nad onima koji ne misle kao oni.

Jer, zaboga, oni su divljaci, zar ne?