.jpg)
| Kulturna politika | |||
Ne traži se znanje, već papir |
 |
 |
 |
| četvrtak, 16. oktobar 2008. | |
 Različite države u tranziciji doživele su različitu sudbinu odnosa privatnih i državnih univerziteta. U Slovačkoj je, na primer, početkom 90-ih bilo preko 300 privatnih univerziteta, da bi do danas opstala samo četiri! U Bugarskoj, gde je visoko obrazovanje preživelo oštru lustraciju, privatni univerziteti su se održali i postali više nego ozbiljna konkurencija državnim. U Hrvatskoj, zakon uopšte ne dozvoljava postojanje privatnih univerziteta. Ustav i Zakon o visokom obrazovanju (ZVO) u Srbiji predviđaju potpunu ravnopravnost privatnih i državnih univerziteta. No, veliko je pitanje da li ta ravnopravnost istinski postoji u praksi. Osnovni regulator opstanka (privatnih) univerziteta je, naravno, tržište znanja. Onog trenutka kada kupac (student ili njegov roditelj) prepozna da roba ima vrednost u smislu potonje prodaje (zapošljavanja i primene kupljenih znanja u praksi), istog trenutka tržište reguliše opstanak prodavaca (u našem slučaju univerziteta). Nažalost, siromašne zemlje imaju problem nerazvijenog tržišta s ogromnom nezaposlenošću, te tako u Srbiji princip tržišne regulative ne funkcioniše (i još dugo neće funkcionisati). Zapošljavanje najčešće ide po političko-rođačko-zemljačkoj liniji i jedino što se traži je diploma. Na tržištu visokog obrazovanja u Srbiji tražena roba još uvek nije znanje, većpapir, kao što je to bilo godinama u vreme samoupravnog socijalizma. Budući da znanje nije tražena roba, nije tražena roba ni onaj koji to znanje nudi na najkvalitetniji način. No, to nije i jedini hendikep državnih univerziteta. Apsolutno najveći problem državnih univerziteta je njihova konfederalna struktura. Novi ZVO - koji je nesumnjivo ogroman pomak prema Bolonjskoj deklaraciji - ostao je nedorečen baš u tom segmentu. Čak i ono što je ZVO omogućavao, fakulteti koji bi integracijom izgubili vlast i kontrolu finansija su u procesu donošenja Statuta na skoro svim državnim univerzitetima minirali ove integracione procese. Zašto je neintegrisanost problem? Pre svega iz istog razloga zbog kojeg se evropsko visoko obrazovanje transformiše i integriše (Francuska u ovom trenutku sprovodi novi zakon po kome će se 83 postojeća univerziteta ujediniti u samo 10 velikih) - razbijenost kao posledicu ima razvodnjenost i neekonomičnost korišćenja resursa, što znači finansijsku nemoć. To, opet, znači nemogućnost većih ulaganja u istraživačku opremu koja omogućava prestižne naučne rezultate (iza kojih, naravno, stoje i finansijski rezultati). Analiza tzv. Šangajske liste najboljih univerziteta u svetu pokazuje da svi univerziteti među prvih 100 imaju najmanje 1.000 profesora i budžet od najmanje milijardu dolara. Nepostojanje integrisanog univerziteta sa departmanskom strukturom onemogućava koncentraciju po liniji matičnosti i ima za posledicu dupliranje kapaciteta (na primer, nastava matematike ili menadžmenta na različitim fakultetima) i nešto mnogo destruktivnije - opstajanje malih „prćija“ u kojima se ne forsira pozitivna selekcija kadra, a opstaje nepotizam i reprodukcija mediokritetstva. Ideja o „nasleđenim“ privilegijama dovodi do potpunog apsurda da na istom univerzitetu neki fakulteti imaju višak prostora, a drugi se guše; da na pravnom i ekonomskom fakultetu (što je posledica broja studenata) profesori imaju po pet-šest puta veća primanja od profesora na matematici ili filozofiji. Štaviše, javljaju se još veći apsurdi: da međunarodna aktivnost (koja je u ingerenciji univerziteta, tj. rektorata) biva minirana od dekana fakulteta na kojem ta aktivnost treba da bude implementirana - iz čiste surevnjivosti, uskosti ili spremnosti da se opšti interes zanemari zarad partikularnog. Ako se cenjenom čitaocu čini da preterujem, reći ću da na mom fakultetu osam meseci stoji neraspakovana oprema od 40.000 evra dobijena međunarodnim projektom, a zbog nespremnosti rukovodstva da se pronađe prostorija i uz obrazloženje da su međunarodni projekti „stvar rektora“. Državni univerziteti su tromi, nefleksibilni i nespremni na inovacije. Najbolji dokaz za to je da je većina državnih univerziteta (ali nijedan privatni!) prilikom prelaska na bačelor-master program zadržala strukturu 4+1, umesto preporučene i logične 3+2. Lakše je bilo samo dodati jednu godnu na većpostojeći program nego se mučiti s transformacijom. Interdisciplinarni programi gotovo da ne postoje, a kada se pokrenu, to izaziva niz komplikacija (ko je „matičan“, čiji je kadar, ko to finansira, itd.) koje su još iskomplikovane i akreditacionim standardima koji tu vrstu programa nisu predvideli. Uvođenje novih programa zahteva dugotrajnu proceduru, da ne pominjemo neophodno prethodno lobiranje. Najveći problem je ideja o „stečenim“ pravima, kako fakulteta (koje smo ranije pomenuli) tako i nastavnika, koji nikako ne mogu da se priviknu na ideju evaluacije i kompeticije. Naviknuti da je jedino važno dobiti posao na fakultetu, a da se kasnije sve odvija po inerciji, naši profesori se užasavaju ideje o Citatnom indeksu ili oceni od strane studenata kao merilu njihove stvarne vrednosti. Budžet Republike Srbije odvaja za prosvetu taman toliko da pokrije plate nastavnika i grejanje ustanova. U SAD država izdvaja 2,5 odsto BNP za visoko obrazovanje, što čini 25.000 dolara (16.000 evra) po studentu, u V. Britaniji 8.000 eura po studentu (prosek za EU je nešto manji), a u Srbiji je ta cifra manja od 1.000 eura. U SAD ima gotovo 60 miliona studenata (što čini 17 odsto populacije!), u EU je taj procenat znatno manji (3,8) i to se (uz „brain drain“) navodi kao glavni razlog zaostajanja Evrope u tzv. inteligentnom biznisu (IT, genetski inžinjering, i sl.), a što bi se našim rečnikom reklo - u prodaji pameti. U Srbiji studenti čine oko 2,5 odsto populacije. Ako uzmemo u obzir da se u Evropi nauka smatra neodvojivom od univerziteta, onda je i ta komparacija važna: u EU ima 5,2 istraživača na 1.000 radno aktivnih stanovnika, a u Srbiji 2,1. Poučan primer je Finska sa čak 13,8 istraživača. Jer, pre nego što su postali bogata zemlja, pre nego što su napravili „Nokiu“, Finci su usmerili u nauku dvostruko veći procenat budžeta nego što ga je u tom trenutku izdvajala EU! I tako postali bogati. No, pored mizernog finansiranja, problem je i način distribucije prosvetnog dinara. Zašto se finansiraju potpuno jednako oni koji, zahvaljujući velikom broju studenata, mogu da opstanu i bez budžeta, kao i oni koji imaju mali broj studenata, ali su kao disciplina neophodni za društvo (na primer matematika, fizika, i dr.)? Zašto se godinama podilazi lošim studentima i spuštaju kriterijumi za „budžetske studente“, umesto da se stipendiraju najbolji i time obavežu za ostanak u zemlji? Zašto se budžetom visokog obrazovanja uopšte ne predviđa finansiranje doktorskih studija koje upisuje cvet svake generacije?? Ima još jedan apsurd: državni univerziteti su formirani kao ustanove i za njih važi pravilo „platnog razreda“ (limitiranog budžetskim propisima), a privatni kao preduzeća u kojima plate nemaju ograničenja. Dakle, ako bi privatni univerzitet hteo da kupi nekog kvalitetnog profesora, on bi jednostavno mogao da mu ponudi veću platu, a državni tome ne bi mogao da se suprotstavi - jer ne može da mu ponudi veću platu! Srećom po državne univerzitete, a nesrećom po društvo, naši privatni univerziteti još uvek su strašno daleko od privatnih univerziteta poput Harvarda i Stanforda. Nema ni traga od ozbiljnijih investicija u nauku, pa čak ni u studijske programe koji više koštaju. I to nije samo ekonomski interes: zainteresovanost studenata, na primer, postoji i za farmaciju, a ne samo za menadžment, pa taj studij ipak niko od privatnika ne nudi. Nema ni nagoveštaja od „transfera“ kvalitetnih profesora - privatni univerziteti zadovoljavaju se penzionerima i onim što zatiču na tržištu rada. Sve se svodi na ono balkansko - „mazni lovu i beži“. Ali, to tako neće uvek biti. Onog trenutka kad tržište profunkcioniše, privatni univerziteti će početi drugačije da se ponašaju. A, da li će državni univerziteti imati odgovor na to? Da bi se oduprli konkurenciji, državni univerziteti moraju se integrisati, moraju se orijentisati na profitabilnu nauku i napraviti finansijski održive centre izvrsnosti, moraju uvesti ozbiljnu kontrolu kvaliteta i moraju se drugačije finansirati. A, da bi se sve to desilo, mora se i država drugačije postaviti prema visokom obrazovanju. Autor je profesor Univerziteta u Novom Sadu i član Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje Srbije
Danas, 16. oktobar 2008. |
Od istog autora
Ostali članci u rubrici
- Kriza holivudske priče kao simptom krize zapadne civilizacije
- Holivudska satanizacija Srba
- Bajaga kao "srpski imperijalni projekat". Pozitivna geografija i meka moć
- Kako je propao Holivud - visoka cena „političke korektnosti“ i krstaškog rata protiv filmskog „patrijarhata“
- Jezik kao plen. O rodnim zakonima, jezičkoj policiji i danima "neslovenske nepismenosti""
- Predstava „Knjiga o Milutinu“ – katarza i izlazak iz mraka autošovinizma
- Srpska istoriografija je u slobodnom padu, ali se naziru znaci obnove
- I posle Latinke Latinka ili o "samoviktimizaciji i žrtvenom narativu srpskog naroda"
- Ko neće da živi u Hristovom svetu, živeće u Homerovom ili zašto je podela na "moderne" i "primitivne" kroz istoriju obično bila uvod u masovne zločine i dehumanizaciju
- „Dan primirja“, ili „Dan pobede“ – kultura sećanja i zaboravljeni potpis Živojina Mišića
Anketa
Republika Srpska: Stanje i perspektive
