NIN: šminkanje mrtvaca

Da NIN neće preživeti najnoviju „medijsku reformu“ bilo je jasno odmah pošto je, 29. jula 2009, njegov novi vlasnik, švajcarska kompanija Ringijer (Ringier), smenila dotadašnjeg glavnog urednika Slobodana Reljića. Na njegovo mesto postavljen je Srđan Radulović, zamenik glavnog urednika Blica, dnevnog lista čiji je vlasnik takođe Ringijer i koji je danas u Srbiji sinonim za politički pristrasno (“evroreformsko“) i površno („tabloidno“) novinarstvo.

Smrt NIN-a nekako je nastupila vrlo brzo, već sa trećim brojem koji je Radulović potpisao. Naime, na naslovnoj stranici br. 3060, od 20. avgusta, iznad slike srpske vlade u zasedanju, stajalo je „Zezaju krizu“. To prostačko „Zezaju krizu“, bilo je ne samo simbolički kraj NIN–ove poluvekovne tradicije ozbiljnog i analitičkog novinarstva. To je bilo i jasan znak da nova uprava najdublje prezire i tu tradiciju – koja je postala suština načina na koji se u NIN-u pisalo, i sve stare novinare NIN-a, i svu njegovu dotadašnju čitalačku publiku. Uličarsko-adolescentska naslovnica NIN-a - „Zezaju krizu“, za mnoge je označila simbolički kraj odgovornog, ozbiljnog i kritičkog novinarstva u Srbiji, i konačnu pobedu pijačarskog („ekonomskog“, „marketinškog“), tabloidnog i infantilnog („urbanog“, „sve što vole mladi“) žurnalizma u ovoj zemlji.

Starim NIN-ovim novinarima izgleda da je neočekivano lako polomljena kičma zahvaljujući tome što su pristali na poznate japijevsko-menadžerske mantre: „Novi vlasnik – nova pravila“ i „Tražili ste kapitalizam – gledajte“. Ove mantre su na stare novinare imale tim veće dejstvo jer je redakcija, odmah po preuzimanju lista, preseljena iz Cetinjske ulice, gde se godinama nalazila, u prostorije Blica (Ulica 27. marta). Iščupani iz dotadašnjeg novinarskog ambijenta (iz tzv. beogradskog trougla, koji su činili redakcije Politike u Makedonskoj, NIN-a u Cetinjskoj i Radio Beograda u Hilandarskoj), NIN-ovci su se obreli u radnoj sredini sa drugačijom, ali već ustaljenom hijerarhijom moći, koju su morali ili da prihvate, ili da je odmah odbace.

Ali, ono što je trebalo da bude njihova pobuna ispalo je prilično neobično. Gotovo sav otpor koji su novinari NIN-a pružili novim upravljačima sastojao u gunđanju po hodnicima i pisanju anonimnih pisama protesta novom vlasniku. Prvo takvo pismo zabrinulo je upravu jer je nagoveštavalo mogući skandal. U pismu se, naime, negodovalo zbog „brzometnog izbora na mesto glavnog urednika relativnog anonimusa iz dnevnog lista, dakle osobe bez ikakvog iskustva u uređivanju nedeljnog lista“. Protestovalo se zbog „ponašanja novog urednika i njegovih pomoćnika“ za koje se tvrdilo da u saobraćanju sa kolegama „iskazuju aroganciju, pa čak i nepristojnost u manirima“. Tvrdilo se da se „već posle svega nekoliko brojeva kvalitet NIN-a srozao na najniži nivo u poslednjih nekoliko decenija“. „Teme su loše odabrane, novinarima se nameću liste obaveznih sagovornika, ne razaznaje se nikakva uređivačka koncepcija“. „Smenite nekompetentne urednike“, zahtevalo se u pismu, „postavite na urednička mesta kadrove iz redakcije NIN-a, pozovite nas sebi u goste ili dođite kod nas da napravimo strategiju razvoja koja će poboljšati kvalitet(...). Ako to ne učinite, preti opasnost da ostanete zapamćeni kao čovek koji je doprineo da se uništi jedna fascinantna novinska tradicija u Srbiji“, stajalo je na kraju pisma koje su novinari NIN-a uputili Mihaelu Ringijeru, novom vlasniku ovog nedeljnika[1].

Upravu je ovo pismo uistinu bacilo u brigu. Javna pobuna NIN-ovih novinara mogla je da naruši idilu „medijskih reformi“ i „tržišnog prilagođavanja“ u kojoj se, u tišini i bez otpora, od uravnoteženih i ozbiljnih novina pravio agitpropovski tabloid jedne stranke i jedne politike. Ali, posle trećeg protestnog pisma, koje je takođe ostalo nepotpisano, uprava je mogla da odahne. Bilo je jasno da je strah za egzistenciju kod većine novinara NIN-a nadvladao želju da se pruži otpor, što je značilo da se „reforma“ NIN-a može još više ubrzati.

Konačno, u poslednjem broju NIN-a (3072, od 12. novembra 2009), izvršena je promena dizajna lista i time na simbolički način završen proces njegove „transformacije“. Kako je stari, dobri NIN već davno pre toga bio udavljen uređivačkim diletantizmom, za mnoge je ovo redizajniranje bilo samo „šminkanje mrtvaca“. Ali, novi dizajn nije bio samo to. Namesto uglednog pokojnika, ovo preoblikovanje izgleda lista simbolički nam je donelo rađanje jednog novog, žurnalističkog stvorenja, jednog novinskog bića koje je na najbolji mogući način simbolizovalo novu vladajuću klasu, novu vladajuću ideologiju i njenu novu „organsku inteligenciju“.

I zaista, možete li da verujete da u novom, reformisanom NIN-u, nedeljniku koji hoće da se bavi političkim pitanjima, uopšte ne postoji opozicija?! Da, ona ne postoji u onom najbukvalnijem, egzistencijalnom smislu. Opozicije jednostavno nema ni u jednom obliku, čak ni u elementarnim tragovima. Svi intervjui, sve slike, sve izjave, svi članci gostujućih autora pripadaju političarima koji dolaze iz vladajućeg bloka stranaka. Tu su intervjui ministarke Diane Dragutinović i DS-ovog koalicionog partnera, Nenada Čanka, tu je autorski tekst visokog DS funkcionera Dragana Đilasa, tu su izjave (sa obaveznim slikama) ministara Jeremića, Dinkića i Jasne Matić, tu je izjava predsednice Skupštine Slavice Đukić-Dejanović, tu su izjave državnog sekretara Homena, guvernera NB Jelačića, SPS direktora Dušana Bajatovića, koalicionog poslanika Dragana Markovića-Palme...

Svi su oni najviši predstavnici dominantnog političkog bloka i svakako da zaslužuju pažnju. Ali, u „redizajniranom“ NIN-u nije bilo mesta ni za jedan članak, ni za jedan intervju, čak ni za jednu jedinu sličicu makar nekog iz parlamentarne opozicije, makar nekog iz DSS, SRS ili SNS... Objavljena je samo jedna izjava Velimira Ilića (u dva reda), naravno bez slike. I to je sve. Štaviše, uredništvo „redizajniranog“ NIN-a učinilo je nadljudski napor i uspelo da čak ni jednom jedinom rečju, ni jednom jedinom skraćenicom ne pomene makar neku od tri najveće opozicione stranke u Srbiji. U nedelji u kojoj je politička javnost Srbije proključala zbog usvajanja nove verzije vojvođanskog Statuta, u nedelji u kojoj su DSS, SNS i SRS izdavali najuzrujanija saopštenja, njihovi lideri pisali autorske članke po novinama, a njihovi aktivisti organizovali protestne skupove, u toj, dakle, nedelji, Srđan Radulović je uspeo da sastavi čitav broj ovog političkog nedeljnika, a da ni jednom jedinom rečju ne pomene da u Srbiji uopšte postoje opozicione političke stranke!

Zaista hvale vredan uspeh, na kojem bi Raduloviću mogli da pozavide i najozloglašeniji urednici iz doba Miloševićevog autoritarizma. Jer, tada je, ipak, na RTS-a ili u Politici, bilo opozicije, ona je, istina, potcenjivana, njoj se izrugivalo, o njoj se lagalo... Ali, ona je ipak postojala, njena egzistencija je na simbolički način priznavana, makar kroz to ruganje, makar kroz to potcenjivanje i laganje. U redizajniranom NIN-u, međutim, kao idealnom tipu reformisanih, modernizovanih, „drugosrbijanizovanih“ novina, opozicije nema čak ni u tragovima. Da vam je neko, 5. oktobra 2000, rekao da će u Srbiji, 12. novembra 2009, biti moguće praviti politički nedeljnik u kome će pisati samo političari iz vladajućeg bloka, o političarima iz vladajućeg bloka i u prilog političarima iz vladajućeg bloka, da li biste mu verovali? Da vam je neko, 5. oktobra 2000, rekao da će u Srbiji 2009. postojati politički nedeljnik u kome jednostavno NEMA opozicije, i da će taj politički nedeljnik biti upravo NIN - da li biste mu verovali?

Ja ne bih. Kao što ne bih mogao da verujem ni da je moguća uređivačka koncepcija NIN-a u kojoj je ekonomija, „dakle ono od čega se živi“, kako u svom uvodniku lepo napisa Radulović, nesrazmerno važnija od politike, kulture i nauke uzete zajedno. I bar da je u pitanju kritička ekonomska analiza, bar da su u pitanju neutralne informacije o svetskim i domaćim privrednim kretanjima. Ne, ako uzmete ovaj broj NIN-a i pogledate šta sve piše u njegovim hipertrofiranima ekonomskim rubrikama, videćete da je reč samo o najobičnijoj neoliberalnoj lakirovki, i to činovnički pritupoj i dosadnoj. U toj lakirovki sve naše probleme rešava samo stopostotna privatizacija i stopostotno slobodno tržište, u toj lakirovki nam se po ko zna koji put objašnjava da jedini naši jadi dolaze od toga što još nismo dovoljno brzo privatizovali naš EPS i naš Telekom, naše škole i naše bolnice, naše ćerke i naše sinove (pošto „zapadni turisti rado posećuju Beograd zbog prelepih devojaka, a u poslednje vreme i mladića“)...

Taj novi ekonomski pristup „oslobođenog“ NIN-a vidi se i po izboru sagovornika. „Jednom mesečno NIN-u će se `ispovedati o svom poslu, porodici i životu najbogatiji Srbi“, najavljuje Radulović u svom uvodniku. Do sada su se u NIN-u ispovedali najumniji, najpronicljiviji i najkulturniji Srbi, vreme je da to budu i oni najbogatiji. Treba gledati „ono od čega se živi“, pa je u ovom broju „najbogatiji Srbin“ Filip Cepter. Odlično, sigurno će NIN svašta da ga pita, i o prvom milionu koji je zaradio u Srbiji, i o prvoj desetini miliona koju je zaradio u Srbiji, i o prvoj stotini miliona, i o prvoj milijardi... I o tome kako je jeftino kupovao firme i još jeftinije otpuštao radnike. Ali, gle, ništa od toga. „S kim igrate tenis?“, pitao ga je novi NIN, „kada ste prvi put osetili da ćete se baviti biznisom?“, „kako ste upoznali Madlenu?“, „imam jednu fotografiju gde vi stojite sa papom Vojtilom, znači li to da dobro stojite u Vatikanu?“... A sve garniramo slikama napravljenim po najboljem obrascu „Glorije“: Cepter, u nekakvom raskošnom foajeu, naslonjen na koncertni klavir, Cepter sa Madlenom, Cepter sa Silvesterom Staloneom, Cepter sa Muhamedom Alijem, Cepter sa Zoranom Đinđićem... Sve raskošno, moderno, džetsetovski, onako kako i treba u konačno reformisanim novinama jedne konačno reformisane zemlje...

I pošto je tako shvaćena ekonomija sabila politiku i kulturu, naravno da u NIN-u više nije bilo mesta za ono na šta su stari čitaoci NIN-a navikli. U protekloj nedelji jesu bili izbori u SANU, jeste izabrano 59 novih akademika, među njima se doista nalaze i sjajna imena naše nauke i kulture, i NIN jeste o tome uvek pisao... Ali ne, to je ipak bilo pre reforme, pre redizajna, pre pobede evropskih vrednosti... Mi o tome nećemo pisati, za nas je važniji svetskoistorijski sukob dvojice književnih divova – Ređepa Ćosje i Ismaila Kadarea, za nas je važnije da pišemo o aktuelnim izazovima „jezične politike u Hrvatskoj“ (sa gorućim lingvističkim problemom – da li se „neću“ ima pisati zajedno ili odvojeno), mi ćemo uvek pametno pisati i još pametnije prećutkivati, sve dok naši ljudi konačno ne shvate kulturni značaj Zagreba i Tirane, se dok konačno ne prestane to besmisleno interesovanje za nacionaliste iz SANU-a i sa Univerziteta...

No ovaj broj NIN-a od 12. novembra ne označava samo sumrak ovog velikog lista i njegove škole novinarstva. To je istovremeno i sumrak jednog važnog dela profesije, sumrak jednog osobenog tipa novinarskog poziva koji smo do sada znali i kojeg smo svi cenili. Ta bezglasna smrt NIN-a, bez reči negodovanja iznutra i bez reči protesta spolja, sve to mirenje sa sudbinom a da se nije vodila makar poslednja bitka, da se nije pružio makar simbolički otpor, nekako su predstavljali tužan kraj čitavog jednog tipa profesionalaca.

Jer, zapitajmo se samo, da li bi i jedan urednik NIN-a iz celokupne njegove istorije, od 1951. do danas, napravio broj u kome ni jednom slikom, ni jednim člankom, čak ni jednom rečju, ne spominje opoziciju, ni onu političku, niti onu intelektualnu? Da li bi i jedan urednik starog, dobrog NIN-a, u istom broju u kome je sproveo takvo političko i ideološko glajhšaltovanje, napisao i objavio programski uvodnik u kome bi, ne primećujući nesklad sa onim što sledi, rekao: „NIN neće pristajati na kompromise u ime interesa političke ili finansijske oligarhije, niti će demokratsku orijentaciju vezivati za bilo koju stranku ili ideologiju“? Da li bi i jedan urednik NIN-a, posle takvog broja i posle takvog uvodnika, kao da ništa nije bilo, kao da ništa pogrešno nije uradio, smeo da se pojavi u svojoj redakciji, da se pojavi u obližnjoj kafani, da prođe ulicom, da se pozdravi s ljudima...?

Ne. Jer, takav urednik bi sam primetio da nešto nije uredu, on bi sam primetio koliko je loše to što je napravio (inače ne bi ni dospeo do tog mesta). A ako i ne bi sam primetio, neko bi mu ipak rekao – njegov kolega iz redakcije, urednik drugih beogradskih novina, doajen novinarstva s kojim pije kafu... Ali, naš urednik ne samo da sam više ništa ne vidi (pa ne može ni da ga bude stid), njemu više niko ne može ni da kaže da nešto nije u redu. Jer, njegov gazda, Švajcarac, i ne čita njegove novine, njegov svet više nisu kolege urednici i novinari već upravo oni politički i ekonomski oligarsi o kojima tako afirmativno piše, sa kojima izlazi na ručkove, na koje želi da liči... Jedine ljude iz struke koje će naš urednik uopšte sresti biće urednici istih takvih novina, ostriganih i jednoumnih, koji će mu samo čestitati na „dobro izvedenim reformama“. I tako će on mirno živeti u udobnom svetu laži i zloupotreba, ne videći da su mu novine sve lošije, i čudeći se zašto ih čitaoci sve manje kupuju.

Ali, da bi takav svet nastao, jedan drugi svet je morao nestati. Morao je nestati onaj svet u kome su novinari smeli da kažu urednicima koliko greše, u kome su urednici pazili na svoje ime i profesionalne standarde, u kome su se novinari pitali šta će o njihovim napisima misliti najkritičniji i najugledniji deo čitalačke publike, a ne neki političar ili neki oligarh. I upravo se u toj promeni nosećeg sistema vrednosti žurnalističke elite oslikava stvaranje novog tipa „organske inteligencije“ kod nas. "Svaka društvena grupa“, pisao je Gramši, „stvara sebi istovremeno, organski, jedan ili više slojeva intelektualaca koji joj pružaju homogenost i svest o sopstvenoj funkciji, ne samo na ekonomskom, nego i na društveno političkom polju"[2]. Zemljišna aristokratija, po Gramšiju, stvara kler, a industrijska buržoazija tehničku inteligenciju. Politička klasa u socijalizmu, moglo bi se na Gramšija nadovezati, pored sloja partijskih ideologa, stvarala je i sloj javne inteligencije – novinara, naučnika, umetnika, univerzitetskih profesora... Njihovo osnovno usmerenje, u skladu sa tadašnjim ideološkim primatom zajednice nad pojedincem, bila je briga o javnom dobru, insistiranje na jasnim i opštim kriterijumima kojih se treba držati da bi društvo napredovalo.

Novinari su bili deo takve organske inteligencije. Oni su verovali da rade za javnost, da su njihove osnovne dužnosti da služe javnom dobru – ne ovom ili onom političaru, ne ovom ili onom gazdi, pa čak ne ni ovom ili onom delu čitalačke publike. Naravno, i tada je bilo urednika ili novinara koji su, radi lične koristi, gazili profesiju i služili moćnicima. Ali, glavnina struke je takvo ponašanje osuđivala, takvi novinari su ipak bili izloženi preziru i struke i čitalaca.

Danas je, međutim, na delu jedan sasvim drugi tip „organskog intelektualca“, tip koji izrasta iz novonastale društvene strukture. Tu strukturu čini ekonomska i politička oligarhija, koja je prigrabila gotovo sve javne resurse. Ona je proglasila da je kapitalizam neograničena vladavina partikularnog interesa – ličnog u ekonomiji, a stranačkog u politici. „Sve mora da ima svog gazdu“, glasi noseća parola novog sistema, „svako neka služi nekom konkretnom interesu“, a „nevidljiva ruka ekonomske i političke utakmice će sve to da uskladi i izravna“. Organska inteligencija koja je iz takvog društvenog tla izrasla zato je cela partikularistička, batlerovska, čičatominska... Novinar više ne služi javnosti, on se više ne rukovodi ni opštim kriterijumima, ni javnim interesom, već samo onim što od njega očekuje njegovo političko i biznis okruženje. On radi za menadžment koji je „u shemi“ sa vlasnicima kompanije, a ovi su, opet, „u shemi“ sa pojedinim političarima... Pošto su svi „u shemi“, novinaru ostaje samo da se i sam što bolje „ušemi“. Ili da digne ruke od profesije i krene da se bavi nekim drugim zanimanjem.

NIN je, pre privatizacije, bio možda poslednje uporište novinarske inteligencije staroga tipa kod nas. Njegovi urednici i novinari iskreno su se trudili da, kroz političku uravnoteženost, objektivnost i bolje razumevanje društvenih tokova, služe javnom interesu. Sa novim gazdama i novim urednicima NIN-a nastupio je, međutim, jedan novi tip novinarske inteligencije. To je tip urednika i novinara koji nisu „opterećeni“ starim, objektivističkim kriterijumima i koji kao potpuno prirodne doživljavaju komercijalizaciju, trivijalizaciju i uniformizaciju svojih novina. Čak i stariji novinari, koji uviđaju slom gotovo svih svojih ranijih profesionalnih ideala, ne pružaju više otpor srozavanju struke i diletantskom upropašćivanju jednih velikih novina i jedne značajne intelektualne tradicije.

I ovde, kao i u dugim stvarima, odgovornost prvenstveno leži na eliti – političkoj i medijskoj. Ako je ovo smrt NIN-a kakvim smo ga znali, zaista je neobično da zbog te smrti niko ne zaplače. Tri anonimna pisma i članak jednog ekscentričnog profesora – nije li to ipak premala cena za nestanak jedne kulturne institucije i čitavog jednog sloja profesionalaca i delatnika javne reči?