Његош и етос слободе

„Упитам га: ’Господару, виђу да ћете умријет, него што ћу ја сад?’ А он се усправи и сједне на постељу, па ми почне говорит: ’Ја ти сад не могу помоћ ништа, но ти ове најпосљедње ријечи од мене: моли се Богу и држ се Русије.’“ [1]

Није необично што је један владика (Петар I Петровић Његош)[2] на самрти саветовао свом наследнику (Петар II Петровић Његош) да се моли богу. Интересантан је други део савета - да се у својој владавини ослони на Русију. Речи Петра I изражавале су, са једне стране, постојање државотворне свести, иако Црна Гора у то време није била држава и сматрана је у међународним односима делом турске територије, а са друге стране, пут којим треба ићи у отелотворењу те свести. Петар II се целог живота држао тог савета. Показао је то већ две године касније у одговору Мехмеду Решид-Паши на његов захтев да призна турску власт и да се не узда у помоћ Русије: „Ако ли пак дигосте војску, то знадите добро да Русија [] неће нас тако оставити... И ако Ви на нас нападнете, ми ћемо принуђени бити бранити нашу слободу и независимост коју су и наши прађедови бранили и млоги жртвом постали.“[3]

Остварење слободе био је основни циљ Његошеве државотворне политике. У том смислу деловао је на просвећивању народа и унутрашњој административној организацији. Владика Раде био је световни и духовни владар, али истовремено и велики песник и филозоф романтичарског духа. О том романтичaрском духу сведоче и стихови из Луче микрокозма:

Ако исток сунце св'јетло рађа, 
ако биће ври у луче сјајне, 
ако земља привиђење није, 
душа људска јесте бесамртна, 
ми смо искра у смртну прашину, 
ми смо луча тамом обузета.

Свет је једна велика позорница на којој се одвија историјска драма у којој људи играју своје животе, не знајући ко је писац и ко је публика. Његош је као платоновски краљ-филозоф разумевао ту драму и у њој одиграо активну улогу.

Као и рани немачки романтичари, понесен бесконачним и тајанственим, био је сасвим у овом времену и овој стварности. Тако у Лучи каже:

Сном је човјек успаван тешкијем,

у ком види страшна привидјења,

и једва се опред'јелит може

да му биће у њима не спада.

Али нешто касније додаје:

            Ја од тебе јоште много иштем:

            да поставиш у пламтеће врсте

            пред очима Српства и Славјанства

            Обилића, Ђорђа и Душана,

            и јошт кога српскога хероја;

            да прогрмиш хулом страховитом

            на Вујицу, Вука, Вукашина,

            богомрске Српства отпаднике:

            злоћа њима мрачи име Срба,

            тартар им је наказа малена!

Рани немачки романтизам појављује се крајем 18. века, дакле непосредно пре Његоша. Био је то својеврстан отпор просветитељској глорификацији, али и теификацији разума, односно просветитељском покрету као процесу замене мрака светлошћу који је поставио разум и науку у средиште сазнања и људског напретка и француским филозофима 18. века који су и сами говорили за себе да су les homes d’éclaircissement, док је цела епоха означавана као le siècle des lumieres.

Велики теоретичар романтизма Фридрих Шлегел сматрао је да је романтична поезија универзална поезија. Њен циљ није само да доведе у додир поезију са филозофијом, она жели да поезију учини живом и друштвеном, а живот и друштво поетичним. Романтичарска ангажованост присутна је и код Августа Вилхелма Шлегела, старијег Фридриховог брата, који је 1806. године под утиском Наполеонових освајања написао и следеће:“Наше време болује..., од млитавости, неопредељености, распарчавања живота у сићушне, скучене разоноде и од неспособности да осети велике потребе, од општег пливања низ воду, без обзира на то у какве мочваре беде и срамоте може да однесе водена струја. Није нам, дакле, потребна нека сањарска, већ будна, непосредна, енергична и нарочито, једна родољубива поезија. Ово је насилничко време, које ставља на тешке пробе, време одређено или да из дуге, неизрециве несреће извуче и створи нов облик ствари или пак да целокупну европску културу уништи, наметнувши јој једноличан јарам. Можда би требало да поезија код нас потпуно узмакне испред речитости, докле год су наша национална самосталност, штавише, и сам опстанак немачког имена тако непосредно угрожени...“ Насилничко време, једноличан европски јарам и угроженост националне самосталности о којима старији Шлегел пише превладавају његово време и лако се могу пренети у евроунијску једноличну садашњост.

Његош је у Горском вијенцу досегао романтичарски захтев за универзалношћу – сјединивши филозофију и поезију, учинио је поезију животном, а филозофију ангажованом у пракси чија је највећа вредност слобода насупрот ропству. Из тог разлога важно је истаћи да би Горски вијенац, велики спев о слободи, било погрешно одредити само као књижевно дело. Кључни делови у којима се артикулишу идеје о етосу имају филозофску вредност. У питању је идеја слободе и њено остварење.

Ове године навршава се 200 година од Његошевог рођења, али то се не обележава на прави начин. У питању је аутоцензура, као да је процењено да Његош и етос слободе нису евро-унијско-интеграцијске вредности. И нису, насупрот, али то не значи да нису вредности за које се треба залагати.