Kulturna politika | |||
Novi heroji tabloidne kulture |
petak, 12. jun 2009. | |
Poslednjih godina, slavni i bogati ovoga sveta postajali su još slavniji i još bogatiji, zahvaljujući činjenici da je interesovanje javnosti za njih neprestano i vrtoglavo raslo. Tabloidi, tv-emisije, proizvodi inspirisani zvezdama – sve se prodavalo da bolje ne može biti. A onda je došla ekonomska kriza. Za one koji žive od slavnih, stvari najednom više nisu bile tako bajne. Prodaja žute štampe drastično je opala ove zime, dovodeći u pitanje opstanak nekih od najpoznatijih američkih tabloida. Rasipni životni stilovi sirotih malih bogatašica poput Paris Hilton ili Lidzi Lohen, u atmosferi opšteg osiromašenja, jednostavno su postali aut. Šoping-orgije, raskalašne žurke, frizure od 50.000 dolara i slične zgode i nezgode iz života holivudske aristokratije sve više se dočekuju sa skepticizmom i apatijom. Jedini koji su još u stanju da prodaju tiraž su njihova veličanstva Bred Pit i Anđelina DŽoli, što objašnjava zašto su iz nedelje u nedelju na naslovnim stranama.
Komentatori porede krizu savremene „selebriti“ kulture sa onom koja je zavladala nakon bajkovitih dvadesetih i tridesetih godina HH veka. I ona vremena imala su svoje Paris Hilton i društvo, decu aristokrata i bogatih industrijalaca, poznatih samo po tome što su poznati. I oni su pravili najluđe žurke, najveće skandale, punili stupce žute štampe i prodavali tiraže. Međutim, kada je izbio rat, njihovi bezbrižni životi nikoga više nisu zanimali, i mnogi od njih su skončali u alkoholizmu i narkomaniji. Dobro, možda su opet naišla teška vremena za Paris i ekipu, ali tabloidi su ipak odlučili da se ne predaju bez borbe. Ako se poznati loše kotiraju ovih dana, šta je sa nepoznatima? Munjevitom brzinom, lepe, bogate i razmažene pripadnike džet-seta na naslovnim stranicama zamenili su ne tako lepi, bogati ni razmaženi „obični“ ljudi. Ili makar nešto što podseća na njih. Naravno, skandali i prljavštine iz privatnih života i dalje su najtraženija medijska roba, jedino su se promenili protagonisti. Umesto najnovijeg nervnog sloma Lindzi Lohen, ovih dana glavna vest u svetu je živčani sunovrat Suzan Bojl, sredovečne domaćice iz Škotske, koja pre par meseci iznenada postala globalna senzacija nakon nastupa u britanskom takmičenju talenata, kada je zapanjila žiri i publiku svojim glasom. Uprkos (tačnije, zahvaljujući) tome što u sebi nema ni trunke onog glamura koji karakteriše tipične zvezde, Bojlova je trenutno verovatno najpoznatija osoba na svetu, a njene nastupe je preko interneta odgledalo na stotine miliona ljudi. Zapravo, delirijum u koji su mediji upali kada je u pitanju Bojlova jedan je od glavnih uzroka njene „emotivne iscrpljenosti“ zbog koje je ovih dana završila na psihijatrijskoj klinici. Osim Suzan Bojl i njenog putovanja od trnja do zvezda i natrag, naslovnice ovih dana zaposedaju još uglavnom protagonisti raznih rijaliti šou programa sa svojim ne tako glamuroznim životnim problemima, romansama, svađama, peripetijama sa decom, razvodima, tragedijama. U nastojanju da do kraja ogole živote običnih ljudi, tabloidi su počeli sve više da liče na ključaonicu koja gleda na komšijski stan. Ruku na srce, fenomen rijaliti programa baziranih na eksponiranju običnih ljudi i hranjenju voajerskih sklonosti gledališta nije od juče, već je praktično obeležio čitavu poslednju deceniju. Međutim, zauzevši naslovne strane na juriš, „smrtnici“ poput Suzan Bojl ili čuvene samohrane majke osmorki Nađe Sulejman, sve ozbiljnije zasenjuju sjaj „božanstava“ poput Britni, Paris ili Anđeline. Mada je ekonomska kriza definitivno kumovala krizi „selebriti“ kulture, neki društveni kritičari smatraju da klasične glamurozne zvezde nisu postale baš toliko „nemoralne“ i politički nekorektne za današnje prilike, koliko zapravo dosadne. Uprkos stalnom insistiranju na tome da su i oni „normalne osobe“, koje muče isti problemi koji muče i obične smrtnike, bogovi sa naslovnica u isto vreme čine sve kako bi što manje ličili na te iste obične smrtnike. Zahvaljujući stalnom napretku tehnologije masovnih komunikacija, njihovi životi postali su apsolutno izloženi i medijski pokriveni, ali zato sve manje stvarni i zanimljivi. Okruženi stilistima i ličnim joga instruktorima, nutricionistima, čupačima obrva, uvek potpomognuti čudesima fotošopa bez koga se ne pojavljuju na naslovnicama, oni danas isuviše „glume“ sebe i svoje božanske živote 24 dnevno. Njihove do savršenstva konstruisane javne persone jednostavno su postale preterano izglancane, sterilne i izveštačene. Ko još želi da zaviri u fantastično dizajniranu i luksuzno opremljenu kuhinju Toma Kruza, kada je očigledno da u kojoj niko nikada ni jaje nije ispržio? Kao što i njihove kuhinje izgledaju kao mrtve prirode iz kataloga, tako i životi zvezda sve više liče na neke vašarske igrokaze pune stereotipnih zapleta i obrta, od neprestanog podmlađivanja i propagiranja zdravih životnih stilova, preko okretanja egzotičnim religijama i sumnjivim sektama, pa do pompeznog usvajanja dečurlije iz zemalja trećeg sveta. Naravno, sakriveni ispod „maski“ od botoksa koje ih sprečavaju da se smeju ili plaču, i oni sami sve manje liče na ljudska bića. S druge strane, kada su (ne)poznati u pitanju, njihovi životi pružaju barem privid stvarnosti – oni, bar u početku, nisu toliko vešti u poziranju, glumljenju sebe i skrivanju svojih pravih lica, pa njihove ljudske osobine uspevaju da provire na površinu. Štaviše, kako bi se dočepali svojih 15 minuta slave, spremni su da odbace dostojanstvo i samopoštovanje i svoju intimu isporuče na tacni svakome ko je spreman za nju da plati. A za ovaj vrhunski proizvod tabloidne kulture kupac će se uvek naći, jer nema ničeg primamljivijeg za publiku od zavirivanja u tamne odaje ljudske prirode. Naravno, (ne)poznati i (ne)obični, kada jednom dospeju u fokus javnosti, po pravilu vrlo brzo prestanu to da budu, jer se njihova običnost pod svetlošću reflektora istopi zajedno sa njihovim siromaštvom i ostalim manama običnih smrtnika. Za tren oka, uz pomoć milionskih ugovora, savetnika za imidž i paparaca, i oni postaju bogati, lepi i dosadni. U međuvremenu, dok njihova sirova i nebrušena harizma običnosti još donosi profite, industrija slave ima vremena da smisli nešto novo. Najzad, već vekovima joj to polazi za rukom. |