O polupanoj ploči i javnoj imovini

Priča ide ovako - naš prijatelj, ruski producent Filip Kudrjašov svake godine u duhovnoj prestonici Srpstva Kruševcu organizuje Festival pravoslavnog filma „Snažni duhom“. Publike je malo, razumevanja lokalnih vlasti još manje, ali svake godine se uspeva, i evo, već pet godina zaredom taj festival živi svoj život u tom gradu.

U okviru festivala, gostujuće filmadžije svake godine u lokalnom parku sade drveće, što se obeležava prigodnim spomen-pločama. Ali između dvaju festivala, o parku niko ne vodi računa, i kad god se vrate, naši prijatelji po pravilu zateknu park zarastao, zapušten, a ovih dana je ustanovljeno i da su neki dobri ljudi razlupali jednu od ploča, čiji ostaci leže razbacani naokolo.

To je veoma upečatljiva slika kulture u Srbiji. Nekome nije teško da svake godine iz Moskve i drugih gradova Rusije (i Srbije) ide u Kruševac i tamo prikazuje filmove koji se direktno tiču onoga što nas i Ruse u najvećoj meri ujedinjuje — naše zajedničke pravoslavne vere. A nekome nije teško da uloži trud i rad da u javnom parku razlupa kamenu ploču na kojoj piše „Snažni duhom“, što nije tako lak zadatak.

Nemojte ovo pogrešno da shvatite: ovo nije jedna od onih „eto kakav smo narod“ jadikovki. Narod smo SVAKAKAV. Neko voli filmove o pravoslavlju, neko voli da pije u parku, možda neko voli oboje, ali svakako nije sve za svakoga. Naravno da nije.

Ne, kada gledamo ovu i mnoštvo sličnih slika (setimo se samo bronzane skulpture Sv. Georgija Pobedonosca koje je sa spomenika srpskim i ruskim borcima na Kalemegdanu (!) ukrala „bakarna mafija“ i odnela bestragom), važno je da znamo šta gledamo. A gledamo, pre svega, apsolutni nemar građana prema javnoj površini i javnoj imovini. Nemar koji se sistematski podstiče i sistematski ohrabruje, jer kako bismo inače svi kolektivno odahnuli kada se pojavi „privatni investitor“ da to ruglo od javne površine pretvori u „luksuzni poslovno-stambeni objekat“ (obrađen i sa privatnim obezbeđenjem). Upravo to se na naše oči događa u beogradskoj Savamali, gde privatni investitor na javnom prostoru diže kičasti i razmetljivi Smaragdni Grad po uzoru na Dubai, DŽakartu, ili Manilu, pravdajući se kako su na tom mestu pre njega decenijama trulili vagoni, gnjileli vodeni šlepovi, zaudarala divlja deponija koju je okruživalo karton naselje, što je, ruku na srce, sasvim tačno.

Nije problem u narodu, problem je u državi

Ali nemojte da vas iko ubedi da Srbi nemaju poštovanja za javnu imovinu! Srbi nemaju poštovanja za sopstvenu državu (odnosno sopstvene države), koja ove javne površine održava i drži pod svojom zaštitom. Njihov nemar prema parku samo je odraz njihovog odnosa prema državi, ali i odnosa države prema njima.

Uporedite bilo koji park u Srbiji koji nije pod direktnim nadzorom patrola komunalne milicije sa dvorištem bilo koje crkve ili manastira u zemlji. Oko crkava nećete naići na razbacano smeće, prazne flaše, razgaženo cveće i raskopanu travu. I jedno i drugo je javno dobro, samo jednim upravlja Crkva, a drugim Država. I Crkva više vodi računa o javnom dobru kojim upravlja, nego Država. A građani vode računa kako se ponašaju na javnom dobru kojim upravlja Crkva, dok ne vode računa o javnom dobru kojim upravlja Država. Nema u tome nikakve ideologije, to vam je prosto stanje stvari.

Ali ono što ova ilustracija definitivno potvrđuje jeste da nisu građani, niti narod, ti koji su „nepopravljivo primitivni/nekulturni/neodgovorni“, jer oni očigledno znaju šta treba, a šta ne treba da rade (kako u porti hrama, tako i u poseti drugim zemljama gde se o javnom dobru više vodi računa). Problem je što je javno dobro, ponavljam tu reč, sistemski zapostavljeno.

Poštovanje je, kako kažu Amerikanci, dvosmerna ulica. Ako država hoće poštovanje građana za javno dobro, mora prvo sama početi da brine o javnom dobru, uključujući tu, dakako, i kažnjavanje građana koji javnom dobru nanose štetu — počev od sitnih vandala koji lupaju spomen-ploče, preko sitnih kriminalaca koji kradu bakarne statue, do krupnih kriminalaca koji nelegalno zidaju građevinske komplekse vredne stotine miliona evra.

Odbrana svetinja i kuvanje žabe

Kada Država kao krovna Javna Institucija našeg naroda počne time da se bavi, iznenadiće se koliko podrške će dobiti od građana. Uostalom, pogledajte situaciju u Crnoj Gori — ista takva štetočinska Država kao što je naša nakon štetočinskog upravljanja gradskim parkovima, kulturnim spomenicima, zaštićenim rezervatima prirode, i javnim plažama, pružila je pipke da crkvenu imovinu pretvori u isto takvo „državno dobro“ koje može po kratkom postupku džentrifikovati i privatizovati. I šta se desilo? Narod, običan narod — kako oni koji vole pravoslavne filmove, tako i oni koji vole da piju u parku, kako oni koji sebe smatraju za Srbe, tako i oni drugi — ustali su kao jedan da nepokolebljivo i dostojanstveno brane crkvenu imovinu od otimanja u najimpresivnijoj građanskoj pobuni koji smo videli za poslednjih 30 godina. Jer ne daju na javno dobro, jer imaju poverenja u onoga ko tim javnim dobrom upravlja, i jer nemaju poverenja u onoga ko to javno dobro uzurpira.

Kad biste vodili računa o parkovima, građani bi i njih isto tako branili. Kad biste vodili računa o Državi, građani bi i nju isto tako branili. Ali vas – vlastodršce i vlastoljupce, male i velike tirane, državne i lokalne šerife i spahije — nije briga ni za parkove, ni za Državu, jer je sve to za vas „dedin plac koji može da se proda, doduše jeftino, ali hej, pare za dž“. Posle se za sve mogu okriviti đilkoši iz parka, Cigani, migranti, Šiptari, ili ko već ne. Samo ne oni koji primaju plate od građana da bi vodili računa da se ovakve stvari ne dešavaju.

Lokalnih spahija ima svakakvih, pa neko pohlepno i bahato dirne u nešto što narod nije spreman da mu prepusti, pa se opeče poput režima u Crnoj Gori, a neko polako „kuva žabu“ i dovodi javno dobro – bili to parkovi, fabrike, zdravstvo, ili obrazovni sistem — do takvog žalosnog stanja da ni sami građani ne vide šta drugo tu može da se uradi, nego da se stvar prepusti u ruke „privatne inicijative“ koja utrčava sa spremnim novcem i spremnim planom za modernizaciju/džentrifikaciju/valorizaciju. I možda nikada nećemo biti dovoljno „kuvani“ da im prepustimo Ostrog i Moraču, ili Dečane i Gračanicu, ali će nam zato oteti i otuđiti sve ostalo što je jednako naše, zajedničko.

Kako razbiti začarani krug

A tu već ne pomažu krupne parole i masovni skupovi. Ako cela zemlja može i hoće da ustane zbog Ostroga ili Gračanice, neće zbog jednog parkića u Kruševcu, neće čak ni zbog Savamale. Da bi se spasavalo ono što se još spasti može od javne imovine, potrebna je istinska promena paradigmi, i dugoročna, strpljiva promena javnih i političkih praksi. A to pre svega znači da moramo prestati da obaramo pogled dok neko baca smeće na ulicu, ili dok lupa kamene ploče po parku. A pošto ne možemo da pravimo lokalne oružane milicije koje će štititi javne površine oko nas, moramo naterati javne organe – uključujući tu i omraženi Komunalnu miliciju, ali i inspektorate i opštinske službe – da rade posao za koji ih plaćamo.

Mora se razbiti orvelijanski začarani krug, koja podrazumeva da „građani neće početi da vode računa o javnoj imovini dok država ne počne da ih kažnjava, a država neće početi da ih kažnjava dok je građani ne nateraju da to radi“. Neko mora da počne. Nekako mora da se počne.

A možemo početi i tako što ćemo se javno zahvaliti Filipu Kudrjašovu i njegovim prijateljima za trud koji su uložili u kulturu Srbije, u kulturni život Kruševca, i u njegovo gradsko zelenilo. Možda već to bude dovoljno da se oni koji su njihove darove svom gradu zapustili i vandalizovali postide. To i ne bi bio loš početak.