O psiholozima u politici

U Kraljevini Jugoslaviji profesija psiholog se tek nazirala, pa psihologa nije ni bilo u političkom životu. Prvi razlog, i to mučan, za susret psihologa s politikom u FNR Jugoslaviji bio je Informbiro 1948. godine. Psiholozi koji su osuđivani zbog toga su bili: Jovan Mitić (završio psihologiju posle robije), Velimir Filipović (pre rata završio kraljevsku vojnu akademiju, a psihologiju posle robije), Galib Sulejmanović (na robiju otišao kao student, jedan tih i po naravi blagorodan čovek koji je, izgleda, do kraja života verovao u neku svoju sliku o Sovjetskom savezu kao u neku utopiju), i naposletku Nikola Bogdanović iz Crne Gore.

Studentske demonstracije 1968. bile su „proslava” dvadesetogodišnjice Četrdeset osme, u kojoj su, kao članovi Saveza Komunista Jugoslavije, učestvovali Ivan Ivić, Radojica Bojanović, Bora Kuzmanović, pa i Žarko Korać..

Devedesetih godina prošlog veka, uz višestranački život dolazi i nova generacija psihologa koji se angažuju u politici kao opozicionari. Neki osnivaju ili učestvuju u osnivanju novih stranaka (Korać – Socijaldemokratska unija, Žarko Trebješanin – Srpska liberalna stranka, Kuzmanović – Demokratski centar). Neki su samo članovi stranaka, s nižim ili višim partijskim funkcijama (Mila Alečković Nikolić, Tinde Kovač Cerović član GO DS), s kraćim partijskim stažom (Alečković, Trebješanin) ili dužim partijskim stažom (Boris Tadić, Aleksandra Janković, Korać, Kuzmanović). Neki ili neke biće na državnim funkcijama a da pri tom nisu ni u jednoj stranci (Mirjana Vasović – pomoćnik ministra za obrazovanje i kulturu SRJ, Ljiljana Baćević – ambasadorka Srbije u Grčkoj).

Boris Tadić, kao ministar odbrane, pa zatim i dugogodišnji predsednik Srbije, ali istovremeno i Demokratske stranke, i Žarko Korać, kao jednodnevni vršilac dužnosti premijera (17 – 18. mart 2003) i dugogodišnji pomoćnik premijera Srbije učinili su Srbiju, koliko je meni poznato, jedinstvenom državom na svetu, jer su joj se „desili” psiholozi na najvišim državnim funkcijama.

Šta javnost misli o našim političarima, pa i psiholozima među njima, uglavnom znamo. Učinila mi se vrednom ideja da saznamo šta psiholozi misle o kolegama koji su politički angažovani, pa smo počeli mini anketu (neposredno pre drugog kruga izbora), sa samo dva pitanja koja se tiču razloga i motiva uključivanja psihologa u politički život i ocene kvaliteta njihovog političkog rada (šta su dobro, šta loše, a šta nedovoljno dobro uradili kao političari).

Aleksandra Janković, Mila Alečković, Mirjana Vasović, Žarko Trebješanin i Bora Kuzmanović bili su zahvalni i kompetentni sagovornici u ovoj priči. Do Borisa Tadića se, jednostavno, nije moglo doći, Tinde Kovač Cerović nije ni odgovorila na moj poziv.

Mirjana Vasović postavlja osnovno pitanje da li je postotak psihologa koji su angažovani u politici u nas znatno veći od postotka drugih profesija (ekonomista, pravnika, sociologa i slično), a Trebješanin kaže:

„Psihologa u politici ima malo u odnosu na njihov broj u Srbiji, i svi su u različitim strankama. Ako u Srbiji ima dve do tri hiljade psihologa, a svaki hiljaditi je nešto poznatiji u politici. U odnosu na druge profesije, to je veoma malo. U Skupštini ima daleko više pravnika, ekonomista, lekara. Nekad članovi opozicionih stranaka, od 2.000 su na vlasti, ili u strankama pri vlasti.”

Međutim, ako se u obzir uzmu i lokalni nivo i ranija vremena, Bora Kuzmanović smatra da je znatan broj psihologa angažovan u politici i kaže:

„Nisam siguran da ima mnogo zajedničkog među njima. Svi smo mi posebne individualnosti, često i s različitim ideološkim uverenjima. Možda smo osetljiviji na ljudske probleme, i možda smo malo tolerantniji, ali i tu ima izuzetaka. Nisam siguran da je preterano uopštavanje opravdano.”

Motivacija pojedinca za političko angažovanje i aktivizam, kako navodi Mirjana Vasović, različita je i podrazumeva kako lične osobine i vrednosti (težnja za moći, ugledom i društvenim prestižom, aktivizam, ambicioznost, kompetitivnost), tako i instrumentalnu vrednost određenih političkih stavova u današnjim društvenim okolnostima, kada živimo u „ekonomiji oskudice“, a istovremeno se „vlast valja ulicom“ (to podrazumeva prostu korist, lukrativnost, funkcionalnost za postizanje „opipljivih“ društvenih nagrada).

Navodeći razloge ulaska psihologa u politiku, Žarko Trebješanin ne misli da su u politiku ulazili iz prizemnih razloga, zbog privilegija, već zato što sama profesija, slično sociolozima i socijalnim radnicima, ne ostavlja ljude ravnodušnim prema nekim pitanjima od opšteg interesa. Socijalna psihologija, kao grana psihologije koja se najbrže razvija i ima najinteresantnija dostignuća, dobra je osnova za bavljenje politikom. Trebješanin naglašava sledeće:

„Bora Kuzmanović je, kao socijalni psiholog, trebalo da ima tu potrebu da se aktivno uključi u politiku. To mi je s te strane razumljivo, pa bih očekivao čak i više psihologa u politici nego što ih ima.”

Trebješanin se u politici kratko zadržao, „uvidevši”, kako sam kaže, „da to nije za njega”, i vratio se na fakultet.

Mila Alečković iznosi svoje mišljenje:

„Psiholozi, pod uslovom da nisu korumpirani ljudi, imaju prirodnu prednost u bavljenju politikom, jer poznaju zakone ljudske psihe i zakone moguće manipulacije, što je vrlo važno budući da je današnja svetska politika (mislim na tzv. isključivo finansijske demokratije u kojima je narodni referendum ukinut), nažalost, gotovo uvek čista manipulacija (to jest čista psihologija, ili psihopatologija), u kojoj nekadašnje odrednice levo-desno više ne znače ništa...Ako pod politikom ne smatramo upotrebe i zloupotrebe društvenih položaja, onda mogu reći da se politikom bavim od vremena studentskih dana.”

Mila Alečković  bila je u politici nepunih godinu dana kao član DS-a, uoči raspada SFRJ, i onda se vratila akademskom pozivu.

Aleksandra Janković počela je aktivno da se bavi politikom još 1991. godine, što obrazlaže na sledeći način:

„Nemam prava da ostanem po strani, da pametujem iz fotelje i izigravam 'negovanog' disidenta. Moglo bi se reći da sam u politiku ušla kada je politika ušla u život svakog od nas. Na pitanje zašto sam, kao psiholog, ušla u politiku, odgovor je jednostavan: po prirodi svoga posla i opredeljenju da sagledaju ljudske probleme i pomognu da se promeni nezadovoljavajuće stanje, psiholozi prirodno nalaze i svoje mesto u politici... Psiholozi uče komunikacione tehnike i prolaze edukaciju koja im omogućava da pažljivije saslušaju drugog, pokažu strpljenje i razumevanje za njegov problem, uz spremnost da pomognu onoliko koliko je u njihovoj moći.”

Bora Kuzmanović počeo je da se bavi politikom još kao student.

„Većina nas bila je levičarski orijentisana – tragala je za nekom varijantom humanijeg, autentičnog socijalizma, 'socijalizma sa ljudskim likom', kako se u to vreme govorilo. U tom traganju i kritikama, prvi ozbiljniji sukob između studenata i vlasti izbio je 1966. godine, pošto je na Filološkom fakultetu održan protest protiv rata u Vijetnamu... U tzv. studentskim događajima 1968. učestvovao sam već od 2. juna uveče, kada smo se sukobili s policijom – najpre kod Radničkog univerziteta, a potom, u mračnoj noći, kod podvožnjaka, gde je na nas pucano. Kao posledica takvog opredeljenja usledile su kazne – Ivić, Bojanović i ja su isključeni smo iz SK.”

Student levičar se kasnije, kao profesor, okrenuo demokratskim strankama, čak je pokušao da osnuje Jugoslovenski demokratski centar, u čemu ga je sprečio Zoran Đinđić. Bio je poslanik DS u Skupštini Srbije i član Izvršnog i Glavnog odbora DS. U sastavu DOS-a bio  je poslanik u Skupštini SRJ. Kao član Socijaldemokratije, bezuspešno je pokušao da ujedini stranku sa SDU kolege Žarka Koraća. Nije se kajao ni zbog odlaska iz politike, ni zbog učešća u njoj. Kaže da je to bilo značajno iskustvo za njega kao socijalnog psihologa:

„Video sam kako stvari izgledaju iznutra. O tim više tamnim nego svetlim stranama mogla bi se ispričati posebna priča. Kada me pitaju zašto sam menjao stranke, odgovaram: da one ne bi promenile mene, da sačuvam svoja uverenja i neka moralna načela. Stranke često pragmatično menjaju svoju politiku, ali ne tako retko i najtemeljnije principe.“

Ako postavimo pitanje šta karakteriše i kakav uticaj ima političko angažovanje psihologa u našem političkom kontekstu, dobijemo odgovore koji dosežu raznoliko do dubokih nivoa upotrebe i, nažalost još više, zloupotrebe psihologije i psiholoških znanja u našem političkom životu.

Budući da se kratko bavio politikom, Žarko Trebješanin je na tu temu, a posebno o Borisu Tadiću i Žarku Koraću, rekao sledeće:

„Boris Tadić je baš imao prilike da se pokaže kao političar. Mislim da je poboljšao sliku o Srbiji u svetu koristeći i diplomatske i psihološke veštine. Doprineo je da se zapate demokratske vrednosti u nas. Čovek koji se zalaže za demokratiju i sam mora da bude dovoljno tolerantan... S druge strane, Tadić je mnoge stvari mogao da uradi bolje i nadam se da je i on shvatio da će njegova stranka morati da se menja“.

Trebješanin nastavlja:

„U mnogim stvarima ne mogu da se složim s kolegom Koraćem. Bio mi je mnogo bliži dok je pripadao opoziciji. Ja uopšte ne znam ko je u toj stranci. Ne znam, iskreno, nijednog čoveka. Mogu, kao kolega, da budem zadovoljan što je bio potpredsednik Vlade, ali njegovu stranku ne samo da ne poznajem, nego se bojim da malo ko uopšte poznaje tu stranku, njen program, kolika je njena snaga, da li uopšte ima Glavni odbor. Mi znamo njegovo mišljenje i ničije više, tako da na neki način može da se stavi znak jednakosti između stranke i njega.“

 Mila Alečković je, živeći u Francuskoj, učestvovala u kampanji Segolen Rojal i bila član kluba prijatelja Dominika de Vilpena. Pripadnik je antiglobalističke orijentacije od samih njenih početaka. Na prethodnim izborima u Rusiji bila je slobodni posmatrač predsednika Putina, okupivši politički angažovane nezavisne evropske intelektualce. Radila je na „povezivanju srpskog rasejanja s najobrazovanijim ljudima u svetu i sa svetskim geopolitičarima, boreći se protiv nostalgičnog provincijalizma, a za političko obrazovanje naše dijaspore po modelu Jermenskog, Grčkog ili Kineskog kongresa.

„Preko pokreta žena 'Anti-Nato Ženes', kao predsednica, povezala sam se sa svim antinato pokretima u svetu. U Srbiji nikad nisam učestvovala ni u jednoj vlasti”, ističe Mila Alečković.

Ipak, ona misli da je najbolje što je uradila u politici to što je napisala stotine tekstova o odnosu politike i psihologije na svim svetskim sajtovima i na mnoštvu jezika. Komentarišući politički rad kolega psihologa, kaže:

„Iako cenim majku dosadašnjeg predsednika Srbije, upravo kao osobu iz našeg zanata, o njegovom radu u politici mislim sve najgore. Ja inače u politici ne verujem ljudima koji pre toga nisu imali bilo kakvo delo.”

Govoreći o svom radu u politici, Aleksandra Janković ističe:

„Bila sam poslanik u dva mandata, od kojih je jedan bio 'skraćen', od 1992. do 1993, a drugi do 1996, kada sam, zbog izvesnih razmimoilaženja u stavovima, napustila i stranku (SPO) i politiku. Dvehiljadite sam ušla u Novu Srbiju… Posle mesec dana boravka u parlamentu, shvatila sam da je moj ponovni ulazak u politiku bio tek trijumf nade nad iskustvom, te sam se vratila na psihijatriju, za koju sam smatrala da predstavlja značajno zdraviju atmosferu od skupštinske. No kada se politika na najdrastičniji način ponovo umešala u moj život, tako što sam posao autora i voditelja emisije 'Sabornik' izgubila po političkoj proceni vrhuške RTS-a, opet sam ušla u frontalnu borbu kao poslanik Nove Srbije od 2008. do 2012.

Mislim da je ono što sam dobro uradila vezano za podizanje svesti o važnosti ispravnog definisanja našeg nacionalnog i duhovnog bića. Iskreno verujem da su Srbi veliki narod, ogromnih potencijala, i zaista sam nepopravljivo zaljubljena u Srbiju. Žao mi je što nisam mogla više da pomognem i što sam i sama morala da se povučem pred okoštalim mediokritetskim političkim strukturama. Što se drugih kolega tiče, njihov rad nisam pratila dovoljno da bih mogla da ga procenim. Sa izuzetkom, naravno, Borisa Tadića, o kome sam sasvim dovoljno govorila u svakoj prilici. Da sam na njegovom mestu, tim pre što sam psiholog, samu bih sebe poslala u istoriju, kako bi Srbija imala budućnost.”

O Tadiću je u jednoj prilici rekla:

„On je čovek projekat, koga su izabrali svetski moćnici, a podržali domaći tajkuni. On, jednostavno, odgovara prototipu modernog političara. Pre svega ima fizičke predispozicije, lepo izgleda, pa se dopada domaćicama. Čak je i Đinđić svojevremeno govorio da mu liči na barbiku, a Berluskoni ga je nazvao DŽordžom Klunijem… Najveća holivudska zvezda u Srbiji upravo je njen predsednik Boris Tadić.”

Bora Kuzmanović o kolegama i Tadiću kaže sledeće:

„Uspešnost psihologa u politici je različita, zavisi i od pojedinca i od nekog spleta okolnosti, ali i od kriterijuma uspešnosti. U prvom periodu angažovanja radio sam ono što sam želeo, sa uverenjem u ispravnost svoga delovanja i sa spremnošću da trpim posledice, što se i desilo. U drugom periodu bio sam užasno nezadovoljan ne samo stanjem u društvu nego još i više odnosima u strankama, gde nije bilo ni drugarstva ni unutarstranačke demokratije, o čemu se vrlo malo priča, nije bilo ni solidarnosti. Susretao sam se s većom sebičnošću nego ranije, s beskrupuloznom borbom za moć i privilegije, s hipokrizijom. Shvatio sam da te stvari idu uz profesionalnu politiku, da se ja tu ne osećam ugodno, a ipak snosim deo odgovornosti za loše društvene tokove, da svojim prisustvom pokrivam nečije loše i štetne poteze i – povukao sam se. U pogledu pragmatične politike, nisam bio uspešan. Svakako da je u toj pragmatičnoj politici najuspešniji Boris Tadić. Počeo je takoreći ni od čega, iz nekog drugog ešalona DS, i ostvario to što je ostvario. Takva pragmatična politika podrazumeva i razne ljudske i moralne cene.”

Tinde Kovač-Cerović, državni sekretar u Ministarstvu prosvete, samozadovoljni je nosilac posla oko realizacije strategije reforme školstva, za koju Trebješanin kaže da je u celosti dobra, ali i da tu ima ima mnogo stvari koje mu se ne dopadaju.

Ako odemo malo dalje od esnafske teme, čućemo kako je prof. dr Mijat Damjanović, bivši dekan FPN-a u Beogradu, svojevremeno izgovorio tešku i proročku rečenicu:

„Činjenica je da nijedna reforma obrazovanja u ovoj zemlji nije uspela.”

Prof. dr Aleksandar Lipkovski, bivši prorektor Beogradskog univerziteta i pomoćnik ministra prosvete za visoko obrazovanje, tvrdi da je reforma prosvete posle Petog oktobra bila politička reforma i da uvoz reforme prosvete dolazi iz više centara Zapada, ali da u stvari potiče iz mondijalističkog kruga čiji je izvršilac za istočnu Evropu DŽordž Soroš. Aleksandar Lipkovski direktno optužuje Tinde Kovač za skandalozne promene koje će konačno upropastiti i srednje i visoke škole u Srbiji.

Mirjana Vasović sumira temu sledećim rečima:

„Psihologe, u nas, kao branšu, karakteriše neka vrsta 'ekspertskog elitizma' (kao što je to slučaj i s lekarima), koji se često manifestuje u mistifikaciji ovog poziva. Bilo da to potiče od samih psihologa, ili ih ljudi tako doživljavaju, vlada opšte mišljenje da oni imaju odgovore na sva pitanja. Taj 'psihološki redukcionizam' postaje delotvoran posebno u situaciji kada ni obični ljudi, a ni politički eksperti i analitičari, ne mogu da objasne složene i veoma konfuzne (a po društvo pogubne) stvari i događaje koji se odigravaju na političkoj sceni (takvih je u nas podosta). Tada se, umesto analize političkih procesa i institucija, poseže za tumačenjima iz oblasti individualne psihologije; objašnjenja se traže u ličnim karakteristikama, motivima i, najčešće, u  individualnoj patologiji političkih aktera. Uzroci stanja u društvu ne pripisuju se političkim, istorijskim, ekonomskim i drugim okolnostima i uticajima, već se u celosti pripisuju ličnim osobinama političara, pre svega negativnim. Tu je jedan broj naših psihologa našao dobru inspiraciju za političko delovanje i ne manje dobro uhlebljenje. Naime, ovakva individualistička interpretacija politike najčešće služi u svrhu političke propagande – pre svega u svrhu satanizacije političkih rivala i protivnika.

Neki psiholozi koristi stručno obrazovanje na taj način da svoje 'političke analize' temelje na kliničkoj, psihijatrijskoj argumentaciji. Umesto primene važećih modela iz oblasti socijalne i političke psihologije, koje bi trebalo da znaju i kojima je moguće tumačiti neke fenomene političkog opredeljivanja i ponašanja(naindividualnom ikolektivnom makronivou), oni daju tumačenja političkih procesa postavljajući dijagnoze 'na daljinu', bez ikakvog stvarnog uvida u individualne motive i psihološka stanja analiziranih političkih aktera. To znači da politička opredeljenja političara ili neke njihove političke odluke ne procenjuju sa stanovišta korisnosti ili štetnosti po društvo i državu (za takvo nešto oni nisu ni kvalifikovani), već ih, zloupotrebljavajući struku, pripisuju individualnoj patologiji i poremećajima karaktera. Pri tom, jasno manifestuju svoje stranačko opredeljenje (partijnost, pristrasnost, navijanje za jednu – pre svega vlastodržačku stranu, tj. zagovaranje oficijelne politike), što je u suprotnosti sa zahtevima profesionalizma. Takođe, oni koji su angažovani kao eksperti u ministarstvima često podređuju kriterijume stručnosti političkim kriterijumima, kriterijumima 'političke korektnosti', tj. onome što je u datom trenutku politički poželjno i oportuno. Proizvod toga je da svako tumačenje i predlog za rešenje problema koji se odnose na svakodnevnu, praktičnu politiku podižu na ideološki nivo. Stručno i naučno znanje pretvaraju u dogmu. Na taj način psiholozi zloupotrebljavaju svoju ekspertsku moć, pokušavajući da je pretoče u političku. I stoga, psihologizacija politike koju je moguće razumeti i oprostiti kada je reč o običnom čoveku, u slučaju psihološke branše, traži jasan etički sud i osudu.“

REGISTAR IMENA:

- Prof. dr Mirjana Vasović, Fakultet političkih nauka, Beograd, predmet: socijalna i politička psihologija;

- Prof. dr Mila Alečković Nikolić, Akademija za diplomatiju i bezbednost, predmet opšta psihologija;

- Doc. dr Tinde Kovač-Cerović, Filozofski fakultet, Beograd, predmet: pedagoška psihologija;

- Dr Ljiljana Baćević, Institut društvenih nauka – Centar za politikološka istraživanja i javno mnjenje, Beograd;

- Aleksandra Janković, psiholog, završila Filozofski fakultet u Beogradu, radila u zdravstvu;

- Prof. dr Ivan Ivić, Filozofski fakultet, Beograd, predmet: razvojna psihologija;

-Prof. dr Radojica Bojanović, Filozofski fakultet Beograd, predmet: psihologija međuljudskih odnosa;

- Prof. dr Bora Kuzmanović, Filozofski fakultet Beograd, predmet: socijalna psihologija;

- Prof. dr Žarko Trebješanin, Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, Beograd, predmet: opšta psihologija sa psihologijom ličnosti;

- Doc. dr Žarko Korać, Filozofski fakultet, Beograd, predmet: psihološke škole i pravci,

- Boris Tadić, psiholog, završio Filozofski fakultet u Beogradu, magistar, profesor psihologije u Prvoj beogradskoj gimnaziji.