Od američkog sna do noćne more

(Politika, 07.09.2009.)

Venecija, Lido - U konkurenciji za nagrade 66. Venecijanskog festivala, juče je viđen i novi dugometražni dokumentarni film vrsnog dokumentariste, višestrukog kanskog laureata– Majkla Mora, svakako jednog od najprovokativnijeg, najhrabrijeg i najdirektnijeg američkog filmskog stvaraoca današnjice.

Posle filmova kakvi su bili „Rodžer i ja”, „Kuglanje za Kolambajn”, „Farnehajt 9/11” i „Siko”, u kojima je temeljno istraživao pogubni uticaj političko-korporativne dominacije na svakodnevni život Amerikanaca ali i na ostatak sveta, u novom filmu „Kapitalizam: ljubavna priča”, Majkl Mor (Flint, Mičigen, 1954) grabi i veliki korak dalje.

Argumentovano, otvoreno, smelo, a filmskim jezikom duhovito, dinamično i višeslojno, iznosi istinu o uzrocima teške ekonomske krize koja se sručila na pleća Amerikanaca i njihovu potrošačku psihologiju.

Uz to, Mor imenom, slikom i tonom ukazuje i na glavne krivce, ukazuje i dokazuje njihovu korumpiranost. Među prozvanima su i mnoga poznata vašingtonska lica (među njima je, gle čuda, i Ričard Holbruk), i republikanska i demokratska.

Zajedno sa preplaćenim rukovodiocima poznatih kompanija i banaka, koji i dalje sebi dozvoljavaju luksuz ogromnih bonusa dok ostatak Amerike tone u blato, o čemu je bilo reči i u Morovom razgovoru za „Politiku”.

Iz Vašeg filma vidimo da u Vašingtonu gotovo nikom ruke nisu čiste?

Na svetu ne postoji dovoljno sredstava za dezinfekciju ruku da bi se dezinfikovao Vašington.

Ovaj film bez straha i bez ikakve ljubaznosti, imenuje svako pojedinačno ime koje je učestvovalo i učestvuje u izgradnji i opstanku nemilosrdnog i koruptivnog tržišnog kapitalizma.

Svako ime, bez obzira da li oni pripadaju liberalima ili konzervativcima, demokratama ili republikancima. Iako se oni međusobno optužuju, i jedni i drugi permanentno izbegavaju da na dnevni red debata u Kongresu, stave i pitanja suštine sistema koji dozvoljava, i što je najvažnije, garantuje korupciju čelnih ljudi velikih kompanija, političara i samih kongresmena.

I jedni i drugi kriju glave u pesku pred katastrofalnim posledicama ekonomske krize?

I jedni i drugi žele da sačuvaju moć i poslednja stvar koji bi želeli da učine, jeste da zaljuljaju brod.

Poznato je da Vi podržavate demokrate?

Da, ali to ne znači da treba da zatvaram oči pred suštinskim problemima Amerike.

Tačno. Do tada je u američkom potrošačkom društvu još uvek važilo pravilo da čoveka ceniš po tome šta je uradio, a ne po tome koliko čega ima. Od Regana, država Amerika počinje da funkcioniše kao velika korporacija. Iz decenije u deceniju sve nemilosrdnija. U Bušovoj eri, stvari su samo kulminirale, balon je postao prenaduvan i morao je da pukne.

Ja ih samo ljubazno molim da mi odgovore na pitanje kolika je cena koju Amerika plaća za svoju ljubav prema kapitalizmu? Godinama unazad ta ljubav se činila nevinom, da bi se danas američki san pretvorio u američku noćnu moru. Došlo je vreme za naplatu i cenu te ljubavi čitave porodice danas plaćaju svojim poslom, kućama, svojom ušteđevinom.

Trenutno u Americi dnevno bez posla ostaje 14 hiljada ljudi.

Mnoge od njih vidimo očajne i besne pred finansijskim kolapsom, ali se stiče utisak da ne znaju tačno koga treba da krive?

Ne mislim da je ikakva misterija ko stoji iza finansijskog kolapsa. Mnogo besa usmereno je na banke i finansijske institucije koje ucenjuju našu ekonomiju sa kojom se i kockaju. Ali, i na političare koji su dozvolili da se to događa.

Film „Kapitalizam: ljubavna priča” počeli ste da snimate pre nego što se desio ekonomski kolaps. Predvideli ste ga?

Još od filma „Rodžer i ja”, a snimio sam ga još pre 20 godina, počeo sam da istražujem razarajući uticaj korporativne dominacije nad svakodnevnim životom Amerikanaca, ali i po pravilu– i na ostatak sveta.

Dakle, za mene to nije ništa novo i nepoznato. Ovaj film sam počeo da snimam 2008. godine i on je u početku značio samo kontinuitet mojih istraživanja, da bi se na kraju ispostavilo da predstavlja kulminaciju. Mesto „zločina” je mnogo obimnije i veće od „DŽeneral motorsa” ili finansijskog epicentra na Menhetnu u Vol stritu.

U mojoj zemlji decenijama su nas učili da je kapitalizam loš sistem, a trenutno nam političari dokazuju da je tržišna, liberalna ekonomija, naša budućnost. Da im pokažemo ovaj Vaš film?

Obavezno, ali učinite to na vreme. Naravno, mnogo je važnije da ljudi, da društvo zna na koju adresu treba da usmeri sva svoja pitanja i svo svoje nezadovoljstvo. Političari po pravilu ništa sami ne žele da menjaju. Za njih nema smisla da budu hrabri, jer je to suviše riskantno za poziciju koju imaju.

Nije ni na umetnicima, muzičarima, filmskim stvaraocima, da usmeravaju masu, već je na ljudima da traže od političara promene, da traže istinu o ceni koju treba da plate za život u sistemu u kojem samo neki imaju sve, a svi drugi ništa.

Mislite li da će ovaj film imati dobru gledanost i izvan Amerike, čijem je osvešćenju prevashodno i namenjen?

Nažalost, sve što se događa u Americi posredno ili neposredno pogađa i ostatak sveta i u tom kontekstu je moguće očekivati gledanost filma u bioskopima Evrope ili Azije. Unapred ne mogu ništa da znam, niti da tvrdim. Ali, u svakom slučaju, niko neće braniti gledaocima da posle projekcije filma ponesu samo prazne kesice kokica...

(Razgovorala Dubravka Lakić)