Od tretiranja do maltretiranja

Kao što i svaka druga vest brzo postane zaboravljena, tako je i slučaj nesrećne devojčice iz Pirota, koju su četiri drugarice monstruozno maltretirale sa namerom da postanu nove internet zvezde amaterskog filma, ubrzo postao stara i isceđena priča, potisnuta pod naletom novih, još interesantnijih i strašnijih priča koje nam mediji svakodnevno plasiraju. U međuvremenu smo mogli da se naslušamo nebrojenih komentara stručnjaka iz različitih sfera, koji su ovaj događaj analizirali pre svega u kontekstu tranzicije, trauma iz devedesetih koje su dovele do raspada sistema vrednosti, zatim nasilja u porodici, video igrica... Niko, međutim, nije pomenuo neke vrlo akutne bolesti savremene ere – narcizam, želju za slavom, i sa druge strane – trend prezaštićivanja, koji onu manje snalažljivu decu lako pretvara u instant žrtve.

Zapravo, ovaj strašni događaj više nego bilo šta drugo, svedoči zapravo o modernosti našeg društva – ovakva vrsta zlostavljanja vršnjaka trenutno je veliki hit među tinejdžerima u razvijenom svetu. Fenomen poznat kao sajber-maltretiranje (cyber-bullying) obuhvata sve vrste zlostavljanja putem interneta, od slanja uznemirujućih i pretećih imejl poruka, pa do postavljanja snimaka premlaćivanja školskih drugova i drugarica na portale kao što su MySpace i YouTube. Budući da u ovakvim akcijama tinejdžerke pokazuju više inicijative od svojih muških vršnjaka, fenomen je još poznat i pod nazivom „sindrom zlih devojčica“. Sa druge strane, i najčešće žrtve su, opet, devojčice.

Primera dečje surovosti prepuni su svetski mediji. Marta ove godine, šest devojčica sa Floride napalo je svoju drugaricu nakon što su je namamile u kuću jedne od njih. Udarale su njenom glavom u zid, tukle je dok se nije onesvestila, da bi premlaćivanje nastavile kada je opet došla svesti. Video snimak ovog „performansa“ devojčice su zatim postavile na sajt YouTube. Motivacija za čitavu stvar, osim osvete zbog zajedljivog komentara koji je premlaćena devojčica izrekla na račun jedne od njih, bila je, navodi se, i želja za popularnošću. Slične snimke napravile su i tinejdžerke sa Long Ajlanda, kao i one iz Baltimora. U Njujorškom metrou grupa maskiranih klinki napala je usamljenog putnika, udarajući ga flašom i pesnicama, i dajući mu pritom mogućnost da bira po kom delu tela želi prvo da ga odvale. Snimak torture zatim su okačile na YouTube, hvaleći se zatim svojim podvigom u društvu.

Ne mora uvek biti u pitanju direktno fizičko nasilje – u upotrebi su i neke suptilnije metode - putem elektronske poste, ili mobilnog telefona. Da ovakve torture ne moraju biti uopšte naivne, pokazuju i sve češći slučajevi samoubistava dece koja su bila žrtve kinjenja. Trinaestogodišnje devojčica iz Misurija obesila se nakon što je primila imejl neprijatnog sadržaja od strane jednog sajber prijatelja, a iza čijeg identiteta su se zapravo krile njene školske drugarice, pa čak i jedna majka. Petnaestogodišnji dečak iz Liverpula u Britaniji ubio se nakon što je primio nebrojene anonimne pozive sa spuštanjem slušalice, koje su mu upućivali drugovi iz odeljenja. Jedna engleska tinejdžerka otkrila je da na mreži postoji čitav sajt posvećen njenom vređanju i zastrašivanju. Na sajtu je čak bio naveden i planirani dan njene smrti.

Maltretiranje među vršnjacima oduvek je postojalo. Nove tehnologije, sa kojima su današnji tinejdžeri na dobar dan, otvaraju, međutim, neke potpuno nove dimenzije siledžijstva. U sajber svetu nije potrebna ni fizička snaga niti smelost, pa se sebi može dozvoliti mnogo više nego kada je u pitanju sukob licem u lice. Sigurnost koja se nalazi u anonimnosti, daje kuraži i onima koji se u stvarnom svetu ne bi usudili da „napadnu“. A kada ste sakriveni iza ekrana, ne možete odmah uvideti ni reakcije žrtve, niti posledice sopstvenih dela. Kontrola od strane odraslih takođe je ograničena – sajber kinjenje može se odvijati upravo dok boravite na metar od vašeg deteta, koje sedi za računarom. Slično je i u školi – zvono za početak časa više ne označava kraj runde školskog terora – mobilni skriven ispod klupe sasvim je dovoljan da naokolo pošaljete fotografije drugarice spuštenih gaća koju ste upravo na kvarno snimili dok je bila u wc-u, što je i jedan od najraširenijih načina maltretiranja. Privatnost je – u društvu u kome svaki sedmogodišnjak šeta okolo sa kompletnim multimedijalnim centrom spakovanim u telefon težak 50 grama – pretvorena u prah.

Dakle, sa jedne strane, danas imamo globalno raspojasano društvo, u kome su „klasične“ vrednosti potpuno deplasirane, celokupno vaspitavanje dece svodi se na kupovinu statusnih simbola i podilaženje egu, a etika je nešto čime odavno ne vladaju ni odrasli. Obrazovni sistem, sa druge strane, brine samo o tome kako da deci razvija „kreativnost“ „samopouzdanje“ i „političku korektnost“, ili kako da opremi škole sa što više kompjutera, kako se bi se učenici kasnije što bolje kotirali na tržištu „ljudskih resursa“. U takvom sistemu stasavaju moderna deca, vrlo tehnološki napredna, „kreativna“ „samopouzdana“ i žedna slave, ali bez ikakvih plemenitih ciljeva i sa krajnje zakržljalom sposobnošću empatije – najzad, svako od njih raslo je u uverenju da je važno jedino šta ono želi, oseća ili misli – što sve zajedno rezultira neshvatljivom surovošću. Naravno, nisu sva deca ni jednako surova niti egoistična – kao i uvek, pored školskih „kabadahija“ ima i onih manje samoinicijativnih – međutim, takvima će želja da se dopadnu i pripadaju grupi često biti dovoljan podsticaj da se zlostavljanjima pridruže. No ipak, i pored opravdavanja od strane roditelja („moje dete to nije započelo“) teško da njihova odgovornost može biti manja. Današnji a priori , da je „uvek kriv neko drugi“ postao je toliko ukorenjen, da je majka jedne od devojčica sa početka priče, koja je za svoju ćerku rekla „kriva je i treba da bude kažnjena“, odmah osuđena od strane eksperata, zato što „odbacuje“ svoje dete.

Šta roditelji uopšte mogu da učine kako bi zaštitili svoju decu? Inicijative kakve se preduzimaju u svetu, u zemljama koje su ranije nego mi počele da se susreću sa ovakvim problemima, kreću se od zabrane mobilnih telefona sa kamerama u školama, preko uvođenja raznih režima kontrole u sajber prostor, pa do politike nulte tolerancije prema nasilju. Na žalost, navedene mere, ukoliko nisu potpuno jalove i beskorisne, uglavnom se pokazuju isto toliko štetnim koliko i korisnim. U pokušaju da kontrolišu odnose među vršnjacima i zaštite one „slabije“ od onih agresivnih, institucije su stigle dotle da u vršnjačko maltretiranje svrstavaju i „odbijanje druženja sa detetom koje veruje da mu je to prijatelj“ ili „preteći pogled, ton ili mimiku“. Naravno, kako kontrolisati mrke poglede, nego tako što se interakcija među decom svede na minimum, a nivo nadzora svih kontakata podigne na maksimum, što je najlakše ako, na primer, decu načisto lišite slobodnih aktivnosti – u Engleskoj je upravo iz tih razloga nedavno podignuta velika državna škola sasvim bez igrališta. Pa da, nije na školi da uči decu kako da se ponašaju i rešavaju sukobe, već da svako ponašanje saseče u korenu.

Kao rezultat ovakvih mera, danas imamo generacije koje rastu pod totalnim nadzorom, i biće sposobna jedino za to da žive pod totalnim nadzorom, budući da im nikada nije data prilika da nauče da se zauzmu za sebe – najzad, uvek je to radio sistem kome su naučeni da trče i da se žale, ili koji će se sam umešati kad god odluči da je potrebno. Samo, tu postoji jedan problem - koliko god sistem stezao obruč, neke stvari se neminovno istrgnu kontroli – a onda se dešava da se deca samoubijaju zato što im neko kaže nešto ružno, ili bespomoćno sede i trpe dok se drugarice seksualno iživaljavaju nad njima. Ali, to nije vaša ili moja krivica. Ne, ne morate zamarati glavu svakog bogovetnog dana razmišljajući da li ste učinili dovoljno da svoje dete osposobite i „naoružate“ za opstanak u jednom surovom svetu punom iskušenja, kakav je, ruku na srce, oduvek i bio. Samo nam je potrebno više nadzora, ograničenja, kamera, propisa - i sve će biti sjajno... Ko će u međuvremenu biti kriv? Ne, to neće biti deca koja teraju drugu decu da pasu travu, niti oni koji su zakazali u vaspitanju, dozvolivši da se klinci pretvaraju u monstrume ili u jagnjad za klanje, već samo oni koji nisu nadzirali dovoljno. U to ime, povodom slučaja u Pirotu, iako se zlostavljanje desilo kod kuće, prvi je otkazom platio direktor škole. Pravda je zadovoljena, sada svi mogu da odahnu...