Odgovor Jovani Papan - Ponjiger možemo biti mi

(Reakcija na tekst Jovane Papan „Svi smo mi Ponjiger?“)

Jovana Papan je autorka koja svojim stavovima i stilom pisanja daje značajan doprinos svežini i potrebnoj provokativnosti sajta Nove srpske političke misli. Sa većinom njenih tekstova i komentara uglavnom se slažem i smatram ih vrlo originalnim i inspirativnim. Ovaj tekst po svoj prilici je prvi povodom kojeg moram da izrazim duboko neslaganje. Tema je bolna i fundamentalna; ona govori o tragičnom kraju jednog čoveka i jedne porodice koji je simptom temeljnog ustrojstva današnjeg društva.

Kami je svojevremeno rekao: "Postoji samo jedan ozbiljan filozofski problem - samoubistvo". Ipak, umesto da se zapita pred ovim složenim problemom ili bar dublje protumači konkretni čin koji komentariše (samoubistvo jednog čoveka i tragediju jedne porodice), Papan vrlo brzo, bez mnogo premišljanja, donosi presudu i izriče tešku moralnu osudu. Ponjiger je prosto „ludak“ koji nimalo ne zaslužuje ni razumevanje ni opravdanje. Na prvom mestu, olako diskvalifikovanje određenih ljudi kao "ludaka" uvredljiv je i diskriminatorski gest prema ovom delu populacije. I ludi su ljudi. Pre nego što ih etiketiramo i degradiramo, treba da ih razumemo.

Ali, Papan ne želi da razume, a ne samo da ne želi da opravda (što ne mora biti toliko sporno). Stvari su, po njoj, sasvim jasne i nepobitne. Ako su je neki komentari povodom ovog tragičnog događaja (s pravom) iziritirali, ne znači da treba da ode u sasvim drugu krajnost i preuzme ulogu onog nepravednog sudije koji izriče nekome najtežu kaznu uprkos postojanju niza olakšavajućih okolnosti (ovaj donosi smrtnu kaznu u pogledu prava, a Papan, moralno ubijajući Ponjigera, u pogledu morala). Jer, okolnosti u kojima ogroman broj ljudi unutar našeg društva živi su takve da skoro da sasvim važi da ko ovde nije poludeo, taj nije normalan. Iako ovo može biti duhovita ironija, ova tvrdnja, kao i svaka druga ironija, sadrži u sebi gorku, štaviše mučnu istinu. Okolnosti su za mnoge zaista ludačke i pod njihovim teretom dešava se da ljudi neminovno i očekivano pucaju. Gordo je i bezosećajno zahtevati od njih da ih po svaku cenu podnose. Kao što je krajnje banalizujuće, pa i vulgarno, porediti pitanje samoubistva, odnosno života i smrti, sa (ne)dobijanjem nekakve stipendije ili laktanjem, psovanjem i kukanjem. Oni koji se odlučuju na samoubistvo, bar u tom trenutku, više se ne laktaju, ne psuju i ne kukaju. Oni zaćute i umiruju se. Oni se postavljaju u odnos sa samim životom koji ima karakter svetosti, i preduzimaju čin koji se tiče te svetosti. U ime svetosti života, oni odlučuju da sebi oduzmu život. Da im život ionako ništa ne znači, ne bi ga sebi ni oduzeli. Zato je taj čin izuzetno složen i ponoran. Da bi se došlo do njegovog dna (temelja) treba nam duboko razmišljanje i suosećanje, a ne prizemno profanisanje i pljuvanje.

Na prvom mestu, olako diskvalifikovanje određenih ljudi kao "ludaka" uvredljiv je i diskriminatorski gest prema ovom delu populacije.

Za autorku postoje samo „ludaci“, a nikako ne i ludačke okolnosti. Kao da se oni rađaju već ludi ili postaju ludima u nekom bezvazdušnom prostoru, onako sami od sebe. I kao da još Frojd nije govorio da bolestan pojedinac ukazuje na bolesno društvo. A kod nas i drugde reč je upravo o bolesnom društvu koje nužno proizvodi okolnosti toliko strahotne i beznad(ež)ne za život određenih ljudi da pitanje da li uopšte možemo da ih razumemo ako ih nismo istinski dotakli i proživeli. Između ostalog, da li je autorka ikada bila u tom „hotelu“? Ja jesam pošto mi tamo živi sestra sa detetom. Ona (još) nije skočila, ali zato ima drugih ozbiljnih problema. Lično za sebe ne bih mogao da dam garanciju da u tom životnom prostoru ne bih nikako mogao da poludim i ne učinim nešto slično Ponjigeru. Može li tu garanciju samouvereno da da autorka ako tamo nikad nije bila i osetila šta znači živeti sa čitavom porodicom u sobici tri sa tri?

Da ne bude zabune. Nije reč (samo) o kvadraturi. Neljudskost uslova proističe iz celine društvenih okolnosti i konteksta. A kontekst je takav da je autorkino poređenje sa nekadašnjim vremenima u kojima su ljudi takođe živeli u teškim materijalnim uslovima, sasvim pogrešno. Društveni okvir bio je bitno drugačiji. Tada je za te ljude ipak postojao neki Smisao koji im je omogućavao da svoju materijalnu bedu i patnju (lakše) podnesu. Da veruju u bolje sutra na onom ili ovom svetu. U velikoj meri taj Smisao imao je osnovu u ideologiji tadašnjeg društva (pre rata hrišćanska religioznost, a nakon rata socijalistički humanizam). Zato se, uprkos svemu, bar malo moglo verovati u (određene) ljude i njihovu solidarnost, u dostizanje onozemaljske ili ovozemaljske pravde. Pojedinac ipak nije bio sasvim napušten i odbačen. (Ovde ne dovodim u pitanje marksističku kritiku religije kao „opijuma za narod“. Samo tvrdim da je taj opijat, kao svaki drugi, bar dok deluje, sprečavao da ljudi potonu u potpuno psihičko beznađe koje rezultira samoubistvom ili ubistvom).

Okolnosti su za mnoge zaista ludačke i pod njihovim teretom dešava se da ljudi neminovno i očekivano pucaju.

Sasvim suprotno tome, ovaj današnji neljudski, do srži truli kapitalistički sistem razulareno razgrađuje svaki smisao ljudskosti i solidarnosti. On svojim žrtvama, za razliku od predratnog, religijom prožetog (polu)kapitalističkog sistema, ne nudi ništa zbog čega bi trebalo da trpe (stvarni uticaj religije u društvu je minoran;  puko obeležavanje verskih praznika i rituala je forma, a ne suština). On je potpuno lišen altruizma ne samo na nivou društvene stvarnosti, već i na nivou svoje ideologije. Dok je onaj predratni sistem omamljivao, uljuljkivao i uspavljivao potlačene u religioznom snu, ovaj današnji ih prepušta čistoj, košmarnoj stvarnosti u kojoj je svaki san o nekoj boljoj i lepšoj budućnosti sahranjen (priča o EU kao „obećanoj zemlji“ ne samo da je izlizana i potrošena, već i ne može imati ulogu humanizmom i egalitarizmom nadahnute Utopije). On jednu skučenu sobicu zaista pretvara u problem ne toliko prostih stambenih kvadrata, koliko u kvadraturu kruga, u koncentracioni logor koji zamračuje svaki horizont nade, spasa i slobode. Ručak na stolu, kojeg su uostalom imali i Jevreji u Aušvicu, nije dovoljan ako Smisao izostane (kako reče Dostojevski, nije važno samo da se (pre)živi, već i zašto se živi). A Ponjiger je na neki način bio u težoj situaciji čak i od zatočenih Jevreja. Jer, za razliku od njih čija je religija nudila Smisao i bila živa i aktivna, i koji su se kao velika i čvrsta zajednica našli u zatočeništvu, on je živeo u društvu koje je efektivno iskorenilo religiju, i koje ljude lišava zajedništva, da bi ih na kraju kao bespomoćne pojedince prognalo u ništavilo.

Zato je Ponjigera i njegovu porodicu gurnuo u smrt ne toliko on sam, koliko vladajući kapitalistički sistem. Sistem koji je surov, nemilosrdan, izopačen. Koji je na prvom mestu patološki, da bi zatim, kao takav, logično proizvodio „patološke slučajeve“. I zbog te mračne istine u prvi plan treba istaći beskompromisnu osudu pomahnitalog i zločinačkog sistema, a ne „ludaka“ i „zločinca“ Ponjigera. U najgorem slučaju, Ponjiger je samo saučesnik u svom „ludilu“ i „zločinu“. Stoga autorkin stav, koji teret odgovornosti u celini premešta sa tlačiteljskog i slamajućeg sistema na potlačenog i slomljenog pojedinca, objektivno ide u korist samo tom sistemu i njegovom daljem održavanju. Ako ništa drugo, mogla je da tvrdi da je bolje pobuniti se i pokušati ubiti sistem, nego čekati da vas on (samo)ubije. Ali, nikako ne da je bolje doveka trpeti njegovu neljudskost i nepravdu, nego ubiti se. U nekim situacijama, nažalost, bolje grob nego rob.

Dok je onaj predratni sistem omamljivao, uljuljkivao i uspavljivao potlačene u religioznom snu, ovaj današnji ih prepušta čistoj, košmarnoj stvarnosti u kojoj je svaki san o nekoj boljoj i lepšoj budućnosti sahranjen (priča o EU kao „obećanoj zemlji“ ne samo da je izlizana i potrošena, već i ne može imati ulogu humanizmom i egalitarizmom nadahnute Utopije).

Ponjiger nije imao snage da se do kraja bori protiv neljudskog sistema iako je dugo vremena to činio. Puki pojedinac uostalom, sam i napušten, protiv sistema teško može da se bori, a još teže izbori. Zato, ako Ponjiger tu snagu nije imao niti kao pojedinac  mogao da ima, mi moramo imati snage da razumemo ovu tragediju i iz nje izvučemo pravu pouku, bitno drugačiju od autorkine. I snosimo odgovornost za svoju i sudbinu svojih sunarodnika u budućnosti, kao što danas ćuteći i trpeći pred ovakvim i sličnim zločinima sistema postajemo saučesnici u njima (umesto da zatrpavamo Ponjigera drvljem i kamenjem, časnije je i odgovornije postaviti pitanje šta i koliko smo mi učinili da do takvih tragedija ne dođe). Moramo na vreme, dok još nije kasno, pružiti kolektivni otpor sistemu čija logika gura ljude u sunovrat, ludilo i (samo)ubistvo. U ovakvom društvu većina nas može postati Ponjiger i završiti kao Ponjiger. I toga moramo sasvim biti svesni. Zato se protiv današnjeg sistema valja pobuniti i boriti se. Treba ubiti ubilački sistem, pre nego što on (samo)ubije nas. Kada nam se jednog dana sasvim smrkne pred očima, kada nam ni ručak na stolu, ni žena, ni dete, više ne mogu pružiti nadu i utehu, možda je već kasno...

Ponjiger svakako nije nesumnjivi heroj. On se herojski borio, da bi na kraju počinio delo koje nije herojsko. Ako je već odlučio da nekog ubije, trebalo je da izabere drugu metu i u tom sukobu možda i herojski pogine. Ali, kao bespomoćne žrtve jednog retrogradnog i bolesnog društvenog poretka, on i njegova porodica zaslužuju spomenik u nekom budućem društvu pravde i ljudskosti. Kao i milioni drugih, bezimenih i nepoznatih, koje taj poredak svakim danom uništava i ubija.