Odlazak Novinara

(NIN, 22.01.2009)

Karijera Bogdana Tirnanića pala je između dva poimanja novinarstva: između ustreptalih entuzijasta koji su verovali da će “pisana reč” edukovati narod i jednom zauvek promeniti svet (nabolje, dakako!) i industrije medija – gde je svako pitanje sem onog “koliko to košta” sasvim izlišno; i gde nikakva cenzura više nije potrebna, jer privatno vlasništvo nad medijima i njegove veze sa drugim privatnim vlasništvima isključuje svaku mogućnost subverzije, i u pokušaju.

Bogdan Tirnanić je počeo kao mladi buntovnik protiv dosade komunističke proizvodnje dobrih vesti za dobro naroda. Više je verovao sopstvenim očima nego u priče kako se Raj može spustiti na Zemlju. Društvo koje je slobodu doživljavalo kao virus za koji nije pronađen siguran lek, on je draškao drugačijim pogledima na svet za koje je “ideološke osnove” nalazio na “neprijateljskoj strani”.

Tirnanić nije samo čitao strane novine i knjige, nego je i javljao svima čemu se čudio dok je čitao: niko kao Tirke nije znao da objasni zašto je po Makluanu televizija “hladni medij” iako se televizor-lampaš toliko greje dok prenosi poruke, a štampa – “topli medij”. Dok su ozbiljni ljudi citirali Lenjina, Marksa, Tita i druga Plavog, on je odnekud izvlačio misli Hjua Hafnera, Yona Vejna, Vitgeštajna, Vima Vendersa, Henrija Milera, Habermasa, Burdijea. Radio je mnogo da svi zajedno, s njim, razumevamo šta je masovna kultura, građansko društvo, a i da “ima nešto u ljudskom biću što ga vuče prema kiču”.

Bio je već u ozbiljnim godinama kad je stiglo ono “za šta se borio”. Onda je polako zauzimao gard čoveka koji zna da ni ovi drugi ne mogu – spustiti Raj na Zemlju. Opet je bio u “opoziciji”, na način na koji su to ljudi koji ne vole da budu deo gomile ma za šta se gomila zauzela. Superioran u svom talentu, naoružan znanjem, svestan prolaznosti Svakoga i Svega – on je jezdio kroz našu javnost kao čovek slobodan da na svoj način uvek kaže ono što misli.

Bogdan Tirnanić je pripadao najboljim izdancima novinarstva shvaćenog kao “opozicija” svakom establišmentu. Tirketova dijalektika podrazumevala je moral u kojem je taj stav sadržan. Iako se pri kraju karijere, kao istinska legenda i veliki autoritet za gotovo sve naše vladaoce i nove kapitaliste, svakako mogao skrasiti kao “hagiografski pisac” koga ne bi mimoišle velike apanaže i nacionalne penzije, on je ipak radije živeo u skladu s moralom za koji novo društvo drži da je suvišan. Pisao je kao i pre trideset godina: prirodno, s naporom koji se nije dao videti, s nekim dubokim zadovoljstvom koje nose ljudi koji su imali sreće da Čitav Život rade posao za koji su se rodili. Kad neko piše kao što se diše.

Sad kad je otišao, desilo se da je označio i kraj jedne ere novinarstva. Biće i dalje individua koje će se odlučivati da “pišu uz vetar”, to nema sumnje, ali u vremenu koje nam je za vratom takvi “buntovnici bez razloga” nikome neće biti uzor. Mladi novinari će se čuditi zašto uludo rasipaju energiju, insistiraju na stilu i bogatom rečniku, a poslodavci, kojima se oni zalome, gledaće ih kao krave koje svaki čas mogu da prospu mleko koje su dale. “Najbolji” novinari, uzori svih, danas nastupaju u falangama – najbolji su na čelu falangi – i kao neupitni ratnici dobra “masivno šire istinu” kao Kristijan Amanpur, na primer. Jer kome bi uzor mogla biti “večita sumnjala” poput Roberta Fiska, recimo. Zato smo i stigli do naslova “Smrt štampe” i “Dan kad su umrle novine”. Veliki mit o hrabrom “psu čuvaru” najboljih demokratskih i moralnih vrednosti je potrošen. Na samrti je.

Drugačija vremena tražiće druge heroje.