Ono kao glupost

(I to je originalan od samog početka – uvodna špica je besmisleno beskrajna, verovatno najduža u istoriji humorističkih serija.)

Do sada smo imali priliku da vidimo dve od 20 snimljenih epizoda. Prva je predstavila glavne junake, svrstane u tri para, od kojih je jedan bračni, drugi je nevenčani ali stabilni, a treći će tek da nastane, mada mi gledaoci u ovom trenutku to kao ne znamo nego samo naslućujemo. Upadljivo je da su, od tri ženska lika, dva nepodnošljiva: Nađa (Bojana Stefanović) je histerična, iskompleksirana i paranoična glupača krajnje primitivnih gledišta, a Mimi (Nataša Marković) je blazirani snob koji zarađuje pare kao "životni trener" (ako su svi takvi, onda mi je drago što sam do sada živeo bez trenera). Treća žena je Milica (Sonja Kolačarić), koja je još i najsimpatičnija, iako je nabeđeni japi – u uspešnom sitkomu, takav lik bio bi glavni "negativac", ali u opisanoj raspodeli to je jedina dama iz serije s kojom bi potpisnik ovih redova uopšte pristao da popije piće.

Iskreno, ne želim ni da zamislim šta bi sve Frojd zaključio o scenaristkinji koja je osmislila ovakve ženske likove...

Prema muškarcima je Tatjana Ilić pokazala više milosti, dodajući im određenu nonšalanciju. Nađin momak Srđan (Nikola Kojo) je besposleni glumac koji, pored devojke sa manjkom inteligencije, ima i kafić sa manjkom posetilaca. DŽoni (Sergej Trifunović) je dobroćudni gubitnik koji radi kao šanker i konobar u Srđanovom kafiću, maštajući o karijeri slavnog muzičara, kao i o vezi sa otresitom Milicom, koju će kasnije i osvojiti, mada mi gledaoci u ovom trenutku to kao ne znamo... A Mimin suprug Braco (Ljubomir Bandović) je brbljivi Bosanac iz Brčkog koji najviše podseća na stereotipe o Balkancima: lomi jezik na latinske reči i izraze, lud je za fudbalom, posesivan je u odnosu na ženu i zver je u krevetu.

Sve u svemu, u "Ono kao ljubav" imamo posla sa tri skoro pa negledljive žene i njihovim jedva nešto zanimljivijim partnerima, šest likova koje je verovatno nemoguće dovesti u situacije u kojima će se publika poistovetiti sa njima i podeliti njihova oduševljenja, razočarenja, nadanja i strahove. Pri tom, da bi se shvatile razmere ovog autorskog promašaja, trebalo bi imati u vidu da je izgradnja likova jedan od lakših zadataka u sitkomu. Uzmite, na primer, DŽoija iz "Prijatelja", koji je opravdano važio za ubedljivo najglupljeg junaka tog serijala, negde na granici retardiranosti, ali ipak nisu bile retke ni situacije u kojima je on ispadao najpametniji ili najlukaviji u društvu. Takvu nepostojanost njegovog karaktera većina dramskih formi ne bi mogla da istrpi – Dejvid Čejs, autor "Sopranosa", verovatno bi izvršio harakiri kada bi se nekom od junaka njegove maestralne serije potkrala tolika nedoslednost. Ali, u sitkomima sve prolazi.

Odnosno, ne baš sve, kako pokazuje "Ono kao ljubav", jedan od retkih sitkoma koji ima problema sa osmišljavanjem glavnih junaka.

Manekenke u štrajku!

Pošto su neuspešno odradili prvi zadatak – postavljanje nosećih likova – autori serije "Ono kao ljubav" pristupili su sledećem: pravljenju ne previše komplikovanih zapleta, koji će kasnije, najdalje do kraja epizode, nagraditi publiku urnebesnim raspletima. Na tom polju doživeli su još veći poraz, jer su zapleti u "Ono kao ljubav" čak isprazniji nego glavni junaci. Primera radi, pozabavimo se razvojem odnosa između DŽonija i Milice u prvoj epizodi. DŽoni, koji, kako saznajemo od njegovih prijatelja, već izvesno vreme pokušava da zavede Milicu, redovnu gošću kafića, poziva je na žurku koju u istom kafiću te večeri organizuje lokalna srednjoškolka; Milica ga grubo odbija, stavljajući mu do znanja da nije zainteresovana za muškarca njegovog profila, koji mu pak saspe u lice kao da je doktorirala psihoanalizu; uveče se, međutim, Milica predomisli, pa naprečac dođe na žurku... U trenutku kada je zakoračila u najzad pun kafić, pomislio sam da su autori pribegli izanđalom klišeu, odnosno, da će Milica zateći DŽonija u strasnom zagrljaju sa nekom klinkom. Ali, svaki dosadan sitkom dosadan je na svoj način, te je kliše izbegnut još besmislenijim raspletom: DŽoni zbog gužve i galame ni ne primeti Milicu, pa se ona, pošto se nekoliko sekundi vrzma oko šanka ne bi li mu upala u "vidno polje", pokupi i ode nazad kući! I to je kraj te priče! Više se ni ne pomenu žurka!

Zaista ne mogu da naslutim šta je pisac želeo time da kaže. Osim ako namera nije bila da: 1) saznamo da DŽoni ima slabo periferno zapažanje, što je potpuno nebitno za seriju; 2) shvatimo da je Milica ipak negde zainteresovana za DŽonija, što smo inače shvatili još u njihovom prethodnom razgovoru; 3) vidimo kako razmažena Milica ne podnosi kad nije u centru pažnje, što je, za sada, takođe potpuno nebitno za seriju, ali presudno za moj odnos prema Milici, tako da više ni sa njom ne bih izašao na piće... Šta god da je bila namera autora, gledaoci su ostali bez nagrade u priči koja je ostala bez poente.

Ništa sadržajniji nisu bili ni ostali zapleti u toj epizodi, od kojih je posebno nesnošljiv bio onaj u kojem Nađa umišlja kako je Braco serijski ubica, zato što iz njegovog stana čuje uzdahe!

(Uzdasi su, inače, poticali od seksualnog odnosa supružnika, pa sad vi zamislite koliko je bezgranična Nađina ograničenost i probajte da naterate sebe da ne promenite kanal čim se ona pojavi na ekranu. Isto tako, zamislite i koliko je loša zvučna izolacija zgrade u koju je smeštena radnja serije, pošto Braco i Mimi vode ljubav u sobi koja je najudaljenija od Srđanovog i Nađinog stana, a ova ih ipak sve čuje.)

Radnja druge epizode bila je još nesrećnija, pošto je budalu Nađinog tipa odigrao Braco, jedini lik koji je do tada bio sačuvao išta od kakvog-takvog televizijskog integriteta: sada je on pobrkao uzdahe koje njegova žena ispušta na terapiji sa onima koje ispušta u seksualnom zanosu, pa se izglupirao u patetično predvidivom ispadu ljubomore. Na drugoj strani, Nađa je posle nekoliko napada bulimije i anoreksije pokušala je da organizuje štrajk manekenki, koje su se okupile u njenom stanu – pazite sada: sa sve transparentima! Ali, taman kada sam pomislio da će se u ovoj seriji najzad desiti i nešto stvarno zanimljivo – jer, priznaćete, manekenke koje iz protesta obustavljaju rad jesu neka vrsta socijalnog fenomena – dragocena prilika propala je u samom začetku, pošto se Nađa predomislila pre nego što je štrajk i počeo, čim joj je agent javio da će učestvovati na nekoj reviji.

A DŽoni i Milica, jedino dvoje čiji odnos može da napreduje u smislu u kojem je dat i naziv serije? Šta su DŽoni i Milica radili u drugoj epizodi? Pa, ništa jedno s drugim, njihovo zbližavanje ostavljeno je za "srećnija vremena", tj. naredne epizode. Ali, zato smo naveliko gledali DŽonijevo zbližavanje sa Miličinim bratom od tetke Gordanom Kičićem, koji glumi samog sebe i sa kojim je DŽoni imao ničim izazvanu muzičku tačku, u kojoj su njih dvojica svirali hitove "Pink flojda".

"Urban sam, majke mi!"

Aha, "Pink flojd", tu smo... Ovo je, dakle, URBANA serija! Znači, zato imamo isprazne dijaloge, zatupaste zaplete i odbojne glavne junake: zato što je sve to tako urbano! A "Pink flojd" je urban, pa je onda logično što urbani DŽoni i urbani Kičić sviraju njihove pesme.

Osim što nije logično. Kao neko ko vrlo redovno posećuje beogradske noćne klubove sa živom svirkom – urbanom, rok i pop svirkom – usudiću se da kažem da DŽonijev i Kičićev muzički trenutak nije bio nikakav poseban ugođaj u strogo zanatskom smislu (mnogo više bi mi prijalo da sam slušao pesmu u originalu, ili u izvođenju nekog od poznatijih beogradskih klupskih bendova). A tek mi je dramaturška opravdanost te scene ostala misterija.

Jedina svrha tog dosadnog prizora bila je da nam pokaže urbanost tih likova, tog scenarija, te serije! Strašno!

Mislim, nije strašno što neko hoće da napravi urbanu seriju. Štaviše, to je odlična, čak i plemenita ideja, od koje su autori i pošli. Pa su ukapirali da nije dovoljno samo smisliti naslov u kojem se ne pominju baba, selo i češalj, već da bi serija trebalo da ima i urban sadržaj. Nevolja je, međutim, što u "Ono kao ljubav" nema ni traga ičemu smislenom, pa ni urbanom, te su autori prinuđeni da nam svako malo viču: "Juhu, mi smo urbani!" Odnosno, u ovom slučaju ne da viču, nego da sviraju. DŽoni i Kičić.

Ne znam za ostale gledaoce, ali meni nije bilo ništa lakše kada su mi autori nacrtali (odsvirali, je l` te) koliko je njihova serija urbana. Ali mi je zato sažetak najbitnijih dešavanja iz prethodne epizode nemerljivo olakšao praćenje druge epizode...

Šalim se, naravno. Sažetak prethodnih epizoda?! U sitkomu?! Stvarno?! Najstvarnije! Gorčin Stojanović je, izgleda, zaista ubeđen da je sitkom koji on režira toliko kompleksan da ne može da se prati bez osvrta na pretohna dešavanja, koja nam upakuje na početak epizode. Tolika briga za gledaoce bila bi dirljiva, kada ne bi bila apsolutno suvišna, a samim tim i vrlo indikativna po pitanju autorove nadmenosti. Znate, odgledao sam cele "Sopranose", svih 86 epizoda, i ni u jednoj nije bilo osvrta na ranija dešavanja, pa sam ipak uspevao da pratim radnju fabule. Odgledao sam nedavno i briljantnu američku seriju "Žica", koju mnogi ugledni kritičari smatraju najboljim televizijskim proizvodom svih vremena – ni tamo nisam naleteo na išta slično pregledu ranijih događaja, a opet mi je pošlo za rukom da pohvatam konce. Nisam najpametniji gledalac na svetu, ali uspeo sam ispratim "Žicu" i "Sopranose" bez pomoći tipa "gledali ste u prethodnim epizodama", iako se u tim serijama za pet minuta desi neuporedivo više stvari nego u cele dve epizode "Onoga kao ljubav". Što i nije neko poređenje, jer se u "Ono kao ljubav" ne događa ništa, ili skoro ništa. Pa ipak, Stojanović nam ponosito prepričava dotadašnju "radnju" njegove serije.

Iskreno, ne želim ni da zamislim šta bi sve Frojd zaključio o reditelju koji nas u sitkomu podseća šta smo gledali u ranijim epizodama...

(U istoj liniji sa ovim sažecima je i nedavni Stojanovićev intervju "Blicu"[1], u kojem je autor "skromno" priznao da se smeje sopstvenoj humorističkoj seriji, ali i najavio da tek slede njemu omiljene epizode – što me je, posle iskustva sa prva dav sata "Onoga kao ljubav", malo uplašilo, moram priznati.)

Reklama je iz "pasaža" izašla

Stojanović je sažetke mogao da prepiše iz mnogih serija u kojima je njihovo postojanje opravdano. Ali, nije mogao da ih vidi u američkim sitkomima, iz kojih obilato prepisuje, jer ih tamo nema.

Zato tamo ima nečega što je Stojanović probao da prekopira, ali da ipak ne izgleda kao kopija, nego kao njegova UMETNIČKA dorada onoga što su drugi smislili. Reč je o izmontiranim prizorima beogradskih eksterijera, koji se emituju između igranih scena – takozvani "pasaži", ili "prelazi". Amerikanci ih koriste u mnogim serijama, pokušavajući njima da dočaraju gledaocima grad u koji je smeštena radnja, pošto su ostale scene snimljene u enterijerima. Avaj, Stojanović je ovaj proces morao da "apgrejduje", pa je beogradske ulice provukao kroz tamnožute filtere i zamračio do neprepoznatljivosti. Od nečega što je jednostavno, i što najbolje funkcioniše upravo kada je jednostavno, Gorčin Stojanović napravio je bespotrebnu komplikaciju koja je obesmislila prvobitnu namenu.

U tim pasažima, jedino su prepoznatljivi prodajni objekti trgovinskog lanca "Idea", koji je komotno zaslužio da bude potpisan na uvodnoj špici kao jedan od glavnih glumaca, toliko se često pojavljuje. Čini mi se da nikada nisam video besramnije plasiranje proizvoda, tzv. "produkt plejsment" (product placement), iako je to uobičajen vid saradnje između sponzora i TV serija. Živo me zanima da li je RTS propisno naplatio "Idei" tako nametljivo reklamiranje, a ako jeste, na šta su onda potrošena ta sredstva...

Za razliku od "Idee", glumci nisu miljenici Stojanovića, pošto mu kamere beže od njihovih lica. U sitkomima, krupni prizori lica glavnih junaka jednostavno su neizostavni. Zato je, na primer, Bil Kozbi voleo da nam se beči sa ekrana, a nesrećni Met Le Blan u "Prijateljima" facijalnim grčevima dočaravao tok misli lika koji igra (pošto je to bio pomenuti DŽoi, posao mu je bio nešto olakšan). Ali, Stojanović svoje junake snima sa "bezbedne" udaljenosti, što je takođe vrlo zbunjujuća odluka. Ako imate neubedljive karikature od likova i dosadan scenario, ali zato vešte glumce – a Kojo, Trifunović i naročito Bandović zaista su majstori svog zanata – onda bi bilo logično da eventualni spas za seriju potražite u njihovim ekspresijama, zar ne?! Ali, Stojanović se toga setio tek u pomenutom intervjuu "Blicu", kada je smelo izjavio "glumci su početak i kraj svega".

Dosta! Mogao bih još da kritikujem "Ono kao ljubav", ali upravo sam shvatio da sam slupao više od 12.000 slovnih znakova na nešto što mi se nimalo ne sviđa i od čega mi je, za dva sata, bio simpatičan samo jedan dijalog (DŽoni euforično saopštava Srđanu da će sa svojim bendom svirati u Boljevcima, a Srđan se naruga njegovom oduševljenju tako što ga ironično pita: "Ozbiljno?! Baš u Boljevcima, ili u okolini?") Ova serija svetlosnim godinama zaostaje za legendarnim "Pozorištem u kući" (mislim na staru, originalnu verziju) i savremenim američkim sitkomima koje pokušava da imitira. Oni koji su gledali prve dve epizode, samo neka pokušaju da zamisle na šta bi im sve to ličilo da je serija, ovakva kakva je, sa ovim scenariom i ovakvom režijom, bila urađena na engleskom jeziku, sa američkim glumcima, i postavljena u nekom američkom gradu. Verujem da to niko pod milim bogom ne bi gledao, a da RTS takvu dosadu sigurno ne bi otkupio. Zato mi je zapanjujuća popustljivost prema ovom sitkomu, samo zato što je "naš"! Upravo zato što je "naš", posebno sam razočaran. Jer, da su Gorčin Stojanović i Tatjana Ilić pokušali da naprave naučno-fantastičnu seriju, pa omanuli, imao bih razumevanja, jer su naučno-fantastične serije skupe, a kriza je. Ali, ako neko u zemlji Srbiji ne može da napravi gledljiv sitkom – za šta je dovoljno nešto duhovitosti i kreativnosti – onda je već vreme da se kolektivno zabrinemo za srpsku i beogradsku urbanu kulturu.

Ukratko, serija "Ono kao ljubav" nije uspela da kod mene izazove ono kao smeh, već ovo kao pitanje: zbog čega je nacionalni servis odobrio i finansirao takav kao projekat?