Paradoksi ljudskih prava

Jedan od najboljih savremenih poznavalaca filozofije prava profesor Kostas Duzinas, koji predaje na Londonskom univerzitetu, održaće u Beogradu predavanje o temi Paradoksi ljudskih prava (Kolaračeva zadužbina, četvrtak 21. januar, mala sala 19:30). Ovo predavanje organizovali su Službeni glasnik i Albatros plus, izdavači poslednje Duzinasove knjige "Ljudska prava i imperija", koja upravo izlazi iz štampe. Objavljujemo deo Duzinasovog predavanja.

Anglosaksonski model kapitalizma, deregulisan, pohlepan, utemeljen na slobodnom tržištu i finansijskom hazardiranju, jeftinim kreditima i neobaziranju na ikakve druge vrednosti osim profita, udario je o zid tokom prethodne godine. Finansijsko spasavanje kompanija, nacionalizacija i regulacija zadale su težak udarac idolatriji slobodnog tržišta. Uprkos tome, vrlo se malo govorilo o dubljim afinitetima tih institucionalih politika (policies) prema juridičkim i političkim strategijama, ili o širim reperkusijama propasti neoliberalizma.

Uspon neoliberalnog kapitalizma poklopio se s pojavom dva važna trenda: humanitarizma-kosmopolitizma i postpolitičkog obrta. Postoji li veza između novije moralističke ideologije, pohlepnih ekonomskih institucionalnih politika i biopolitičkog guvernmentaliteta? Moj odgovor je nedvosmisleno potvrdan. Kada je reč o nacionalnoj ravni, biopolitička forma moći je uvećala nadzor, disciplinovanje i kontrolu nad životom. Moralnost (i prava) su oduvek pripadali dominantnom poretku, pošto su u uskoj vezi s oblicima moći koji su odlikovali određene epohe. Odnedavno su, međutim, prava mutirala: ako su ranije predstavljala neku vrstu odbrane od moći, danas su modalitet njenog funkcionisanja. Ako prava izražavaju, promovišu i legalizuju individualnu želju, ona su postala kontaminirana nihilizmom želje. Na internacionalnom nivou pak, modernističko zdanje je postalo podriveno kada je okončanje procesa dekolonizacije i relativno uvećanje moći sveta u razvoju dovelo do stvaranja perspektive uspešne odbrane sopstvenih interesa. Zapadna hegemonija je pokušala ponovo da se nametne naturanjem ekonomskih, kulturnih, pravnih i vojnih polisa.

U ekonomskom smislu, kada je postalo jasno da se ne može nadmetati u manufakturnoj proizvodnji zbog troškova rada, Zapad se okrenuo finansijskim tržištima i najjeftinijem načinu pravljenja novca: nudi pozajmice koje nisu namenjene ulaganju nego samim potrošačima. Svetska trgovinska organizacija i MMF su nametnule „vašingtonski model“ na globalnom nivou: izvršile su pritisak na države da otvore svoj finansijski sektor smanjujući istovremeno troškove za socijalnu pomoć. Na to se nadovezuje potrošački bum širom sveta koji je proizveo ultrabogate elite koje podrivaju razvoj. Jaz između severa i juga i bogatih i siromašnih nikada nije bio veći. Oxfam je prošle godine izvestio da više od jedne milijarde ljudi nema dovoljno sredstava za hranu i živi u stanju krajnjeg siromaštva. Na severu Evrope očekivani životni vek iznosi 80 godina, dok u podsaharskoj Africi on ne premašuje 33 godine. Godišnji dohodak per capita jednog Palestinca iznosi 680$, a jednog Izraelca čak 26 000$.

Ako se može reći da je globalizovani kapitalizam ekonomski ujedinio svet, političke, pravne i ekonomske strategije su konstruisale zajednički simbolički, ideološki i institucionalni okvir. Taj trend ubrzava ponovno isticanje značaja međunarodnog prava i institucija, lokalnih i međunarodnih nevladinih organizacija i globalnog civilnog društva. Ljudska prava su sudbina postmodernosti, ideologija posle kraja, poraz ideologijà. Ona ujedinjuju, makar na površini, (delove) levice i desnice, sever i jug, crkvu i državu, ministra i pobunjenika.

U odsustvu političkog plana za tu novu ekonomsku, društvenu i političku konfiguraciju, kosmopolitizam, antička filozofska ideja, mutirala je u kosmopolitiku koja se promoviše kao kantovsko obećanje večnog mira. Kosmopolitski kapitalizam predstavlja se kao globalizacija s ljudskim likom: kosmopolitizam humanizuje kapitalizam, ublažava neželjene efekte globalizacije, ograničava tlačiteljske i totalitarne režime.

Uprkos tome, time nisu otklonjene mnoge sumnje. Ako smo prihvatili neki zajednički svetonazor, da li time prestaju klasni, ideološki i nacionalni sukobi? Očigledno ne: to znači da ljudska prva nemaju opšte značenje ili da taj termin opisuje radikalno različite fenomene. No, ima u tome još nečeg: ljudska prava su možda najvažnija liberalna institucija. S druge strane, liberalna pravna i politička filozofija doživela je prilično velik neuspeh. Dve stotine godina društvene teorije i tri glavna „kontinenta“ misli uopšte ne ulaze u anale zakonodavstva: Hegel, Marks i dijalektika borbe; Niče, Fuko i moć; psihoanaliza i subjektivnost. Shodno tome, napredno zakonodavstvo vraća se XVIII veku, modernizujući društveni ugovor „izvornim pozicijama“, kategorički imperativ „idealnim govorom“, pravim odgovorima i individuama koje imaju punu kontrolu nad sobom.

Kriza ekonomskog modela pruža nam jedinstvenu priliku da ispitamo totalitet aranžmana nastalog posle 1989. godine. Najbolje vreme za demistifikaciju ideologije nastupa onda kad ona upadne u krizu. U toj tački ona se uzima zdravo za gotovo, kao nešto prirodno, a njene nevidljive premise izlaze na površinu i postaju opredmećene i prvi put se mogu razumeti samo kao ideološki konstrukti. Svaka od glavnih tema teorije ljudskih prava mora se ponovo razmotriti. U tom smislu, izneću aksiom i sedam teza, koje na drugačiji način opisuju ortodoksnu teoriju prava.

Aksiom ljudskih prava. Cilj ljudskih prava je otpor javnoj i privatnoj dominaciji i tlačenju. Ona gube taj cilj kada postanu politička ideologija ili idolatrija neoliberalnog kapitalizma ili savremene verzije civilizujuće misije.

1. Čovečnost nije svojstvo koje delimo. Ona nema fiksirano značenje i ne može poslužiti kao izvor moralnih ili pravnih pravila. Istorijski posmatrano, ideja „čovečnosti“ korišćena je kao strategija ontološke klasifikacije onog potpuno ljudskog, manje ljudskog i neljudskog.

2. Moć i moralnost, imperija i kosmopolitizam, suverenost i prava, zakon i želja nisu fatalni neprijatelji. Umesto toga, istorijski specifičan amalgam moći i moralnosti formira strukturni poredak svake pojedinačne epohe i društva. 

3. Poredak nastao posle 1989. godine kombinuje ekonomski sistem koji generiše ogromne strukturne nejednakosti i tlačenje s juridičko-političkom ideologijom koja obećava dostojanstvo i jednakost. Ta temeljna nestabilnost vodi ga njegovoj propasti.

4. Umesto da se univerzalizam i komunitarizam suprotstavljaju, njih treba posmatrati kao dva tipa humanizma koji zavise jedan od drugog. Njima se suprotstavlja ontologija singularne jednakosti. 

5. U naprednim kapitalističkim društvima, ljudska prava se koriste da bi se depolitizovala politika i da bi postala strategija za objavu i legalizaciju (nihilističke i neutoljive) individualne želje.

6. Biopolitički obrt pretvara ljudska prava u oruđe za kontrolu uz obećanje slobode.

7. Suprotno kosmopolitizmu neoliberalizma i imperije, kosmopolitizam koji dolazi nudi poznomoderni princip pravde.

Ako je čovečnost normativan izvor moralnih načela i pravnih pravila, možemo li reći da znamo šta je čovečnost? Ovde ćemo na brzinu pregledati istoriju čovečanstva u četiri koraka.

Pojam čovečanstva je izum modernosti. I Atina i Rim su imali građane, ali nisu imali „ljude“ u smislu predstavnika ljudske vrste. Slobodni ljudi su bili Atinjani ili Spartanci, Rimljani ili Kartaginjani, ali ne osobe (persons); bili su Grci ili varvari, ali ne ljudska bića (humans). Reč humanitasprvi put se pojavila u rimskoj republici. Reč je o prevodu grčke reči paideia, obrazovanje, u značenju eruditio et institutio in bona artes (podučavanje i pouka u dobrom vladanju). Rimljani su nasledili ideju čovečanstva iz helenističke filozofije, posebno iz stoicizma, koristeći je da bi razlikovali homo humanus, obrazovanog Rimljanina, i homo barbarus. Ili, Ciceronovim rečima, „jedino oni koji se saobražavaju izvesnim standardima odista su ljudi u punom smislu te reči, i samo njima odgovara epitet 'ljudski' i atribut 'čovečnost'.“

Tvrdnja svetog Pavla da nema Grka ili Jevrejina, muškarca ili žene, slobodnjaka ili roba (Galaćanima 3:28) uvela je univerzalizam i duhovnu jednakost u zapadnu civilizaciju. Svi ljudi su u jednakoj meri deo čovečanstva; oni mogu biti spaseni prema Božjem planu spasenja, no, samo ako prihvataju veru jer za nehrišćane plan proviđenja ne važi. Na toj radikalnoj podeli i isključivanju zasnovana je ekumenska misija i prozelitski poriv crkve i carstva. Hristov zakon ljubavi preobratio se u borbeni poklič: privedimo pagane Božjoj milosti, nametnimo poruku istine i ljubavi čitavom svetu. Klasično razdvajanje Grka (ili ljudi) i varvara zasnivano je na jasno označenim teritorijalnim granicama. U hrišćanskom carstvu, granica je interiorizovana, deleći poznati svet dijagonalno na verujuće i nevernike. Varvari se više nisu nalazili s one strane polisa, pošto se grad proširio toliko da uključi čitav svet. Oni postaju „neprijatelji iznutra“ koje valja popravljati kako dolikuje, ili uklanjati ako bi uporno odbijali duhovno ili sekularno spasenje.

Značenje čovečnosti je snažno osporeno u jednoj od najvažnijih rasprava u istoriji. Španski kralj Karlo V je 1550. godine sazvao državni savet u Valjadolidu da bi se raspravljalo o španskom stavu prema meksičkim Indijancima. Filozof de Sepulveda i biskup Bartolomeo de las Kasas zauzeli su suprotne strane u sporu. Sepulveda je tvrdio da „Španci imaju savršeno pravo da vladaju nad varvarima koji su u razboritosti, talentu, vrlini, čovečnosti inferiorniji od Španaca, kao što su deca inferiornija od odraslih, žene od muškaraca, divlji i surovi od blagih i otmenih, kao, takoreći, majmuni od ljudi.“ Španci mogu porobiti starosedeoce, tretirajući ih kao divlje varvare i robove da bi ih civilizovali i preobratili.

Las Kasas se s tim nije složio. Indijanci imaju ustanovljene običaje i način života, imaju sposobnost da organizuju porodicu i gradove. Oni su „neznajući“ hrišćani, poput Adama pre pada. Njegovi argumenti kombinovali su hrišćansku teologiju i političku korist, što po sebi predstavlja rani primer multikulturalizma. Poštovanje lokalnih običaja spada u dobar moral, ali i u dobru politiku: Indijanci će se preobratiti u hrišćanstvo (što je za Las Kasasa najvažnije), ali će takođe prihvatiti krunu i napuniti španske kovčege blagom, ako se nagnaju da dožive kako se njihove tradicije, zakoni i kulture poštuju. Ali ovaj Las Kasasov hrišćanski univerzalizam je bio, poput svih univerzalizama, isključiv. On neprestano osuđuje „Turke i Mavre, prave varvarske izopštenike nacija“, pošto se na njih ne može gledati kao na „neznajuće“ hrišćane.

Sukobljena tumačenja Sepulvede i Las Kasasa pokazuju kakva je dominantna ideologija zapadnih carstava, imperijalizama i kolonijalizama. S jedne strane, (verski ili rasni) drugi je neljudsko ili podljusko biće. To opravdava njihovo porobljavanje, grozote koje im se mogu naneti, pa čak i iskorenjivanje, kao strategije civilizujuće misije.

(Tekst predavanja prevela Adrijana Zaharijević)