Peglanje studentskih vijuga

Poglavlje „Homoseksualnost u zapadnoj kulturi“ (142. strana) nas obaveštava, a studente obavezuje da nauče: „Broj ljudi (muškaraca i žena) koji je imao homoseksualna iskustva ili je iskusio snažnu sklonost ka homoseksualnosti, verovatno je mnogo veći nego broj onih koji otvoreno vode gej način života“. Ovde treba obratiti pažnju na izraz „gej“ koji se u udžbeniku često koristi, a znači veseo, a veseo želi da bude svako. To je, znači, ponašanje koje je normalno i poželjno. Dalje pisac nastavlja: „Stepen u kojem je homoseksualnost prisutna u zapadnim kulturama, najpre je postao poznat objavljivanjem istraživanja Alfreda Kinsija. Prema njegovim istraživanjima, samo polovina američkih muškaraca u potpunosti je heteroseksualna, sudeći po njihovim seksualnim aktivnostima i sklonostima u pubertetu.“ Dalje uči studente: „Da je najveće Kinsijevo otkriće bilo da je 37 odsto muškaraca imalo bar jedno homoseksualno iskustvo do nivoa orgazma. Dodatnih 13 odsto osećalo je homoseksualnu želju, ali nije preduzelo ništa da je ostvari.“ Akademski građani koji ovo čitate i učite, vreme je da se upitate, ukoliko niste član „Kvirije“, da li ste normalni. Za akademske građanke, kako se iz daljeg teksta zaključuje, ima još vremena.

Sa ženama je situacija nešto bolja (ili gora, zavisi od shvatanja). Žena homoseksualaca je, po ovom istraživanju, za utehu (ili nažalost) mnogo manje, odnosno, nepuna trećina populacije. Ili, kako pisac kaže: „Oko 2 odsto žena bilo je isključivo homoseksualno. Homoseksualna iskustva je imalo 13 odsto žena, dok je 15 odsto priznalo da je osećalo homoseksualnu želju koja nije ostvarena. Kinsi je sa svojim kolegama bio zapanjen rezultatima koje je pokazivala njihova studija, pa su oni ponovo proveravani uz pomoć različitih metoda, ali su zaključci ostali isti“. Ova istraživanja su sprovedena 1948. i 1953. Da li je broj ovako opredeljenih porastao u međuvremenu, i da li je homoseksualno ponašanje normalno, ako je takvih pola muškaraca i gotovo trećina žena i to na Zapadu, koji je uzor u svakom, pa i ovom pogledu, ostaje studentima da zaključe svojom slobodnom voljom pripremajući ispit.

Dalje, autor navodi da su kasnija istraživanja dala niže procente, ali da je to posledica žigosanja ove pojave u društvu, pa se anketirani nisu otvoreno izjašnjavali.

Na strani 143, u poglavlju pod nazivom: „Stavovi prema homoseksualnosti“, pisac dalje obrazuje studente: mada je homoseksualnost sve više prihvaćena, i heteroseksizam i homofobija ostaju duboko ukorenjeni u mnogim oblastima zapadnog društva; antagonizam prema homoseksualcima i dalje opstaje kao deo emotivnih stavova mnogih ljudi. Primeri nasilnih napada ili ubistava homoseksualaca i dalje su isuviše česti. Zato mnoge homoseksualne grupe sprovode kampanje za klasifikaciju antihomoseksualnih činova kao „zločine iz mržnje“. Da li ovo zvuči poznato? I da li je „govor mržnje“ takođe „zločin mržnje?“

Nadalje, u poglavlju „Kampanja za zakonska prava i priznavanje“, strana 145, pisac navodi da čak i u Americi ima nekih nenormalnih osoba koje brakove homoseksualaca osuđuju, odnosno: „U Americi postoje grupe (dobro nije napisao da su u pitanju izolovani pojedinci) koje vrše pritisak na homoseksualce da promene svoje ponašanje i stupe u brak sa osobama suprotnog pola. Neki[1] još uvek homoseksualnost smatraju perverzijom i žestoko se protive bilo kakvim odredbama koje bi je legalizovale“. Eto, tako većina stanovnika Srbije i SPC po ovom autoru postadoše manjina, odnosno neki u svetskim i globalističkim trendovima, uz to i nenormalni.

Autor je dalje obradio, a studenti treba da nauče poglavlje „Zajednice homoseksualaca“. Na 201. strani obaveštava (a studenti uče) da se: „U Britaniji 1999. godina uzima kao prekretnica, jer je odlukom jednog suda proglašeno da ako je homoseksualni par u stabilnoj i postojanoj vezi, mogao bi se definisati kao porodica.“ Braća[2] preko Atlantika ne zaostaju: „Godine 1999. jedan sud u SAD podržao je roditeljska prava muškog gej para da se u krštenici dece koja su rođena od surogat majke obojica potpišu kao roditelji“. Eto odluke suda na koju će, po principima anglosaksonskog prava, moći da se pozovu i ostali sudovi u Americi. A odatle do ovih prostora, uz strateška partnerstva idu i ovakva, bračna, što podrazumeva usvajanje i vaspitavanje dece u takvim brakovima.

Ali tu nije kraj. Autor udžbenika u poglavlju o etničkim sukobima nastavlja da obrazuje generacije studenata. Na strani 272, u opisu pokušaja etničkog čišćenja, (koje je ostalo na pokušaju, jer Zapad nije dao), zarad objektivnosti, autor piše: „Hrvatska, na primer, postaje nezavisna „monoetnička“ država, posle skupog[3] rata u kome je proterano na hiljade Srba. (O pobijenim hiljadama ni reči, a stotine hiljada proteranih su pretvoreni u hiljade, baš kao i žrtve u Jasenovcu). Takođe, po autoru to je samo pokušaj etničkog čišćenja.

Radi potpune, objektivne slike, u udžbeniku su opisani i sukobi i Bosni i na Kosovu i Metohiji. Ista 272. strana: „Rat koji je izbio u Bosni, 1992. godine između Srba (počasno prvo mesto, jer je i krivica takva, odnosno, rat su započeli Srbi), Hrvata (i oni su malo krivi, ali samo malo) i Muslimana (treće mesto jer su žrtve, veliko m), uključivao je, pre svega, etničko čišćenje bosanskih Muslimana (opet veliko m, i iz rečenice je izostavljena reč pokušaj, pa ostaje čisto etničko čišćenje, a dobro se zna ko ga je sprovodio). Hiljade muškaraca muslimanskog porekla prinudno je odvedeno u logore, a protiv muslimanskih žena sprovođena je kampanja sistematskog silovanja.“ Autor ne navodi ko je to radio, ali studentima Ekonomskog fakulteta ostaje da zaključe, pošto su Srbi prvoimenovani, a muslimani verovatno nisu zatvarali svoje, niti silovali svoje, osim što su ih po malo ubijali pripisujući zločine Srbima. Srebrenica nije spomenuta, ali zna pisac dobro, da toliko puta već (zlo)upotrebljena, kod svakog ko uči iz ove knjige, neminovno lebdi u mislima.

A sada da vidimo kako studenti uče šta se desilo na Kosovu i Metohiji: „Rat na Kosovu (u udžbeniku se koristi naziv ovog dela srpske teritorije, kako ga koriste države koje su priznale samostalnost) 1999. godine, podstaknut je optužbama da su srpske snage vršile etničko čišćenje (optužbe su bile dovoljne za bombardovanje) kosovskih Albanaca muslimanske veroispovesti iz pokrajine. (Opet ti jadni muslimani kao u Bosni, i opet isti zločinci kao u Bosni).

U oba slučaja, bosanskom i kosovskom, etnički sukobi su internacionalizovani. Stotine hiljada izbeglica preplavilo je susedne oblasti, doprinoseći daljoj destabilizaciji regiona. (O tome da je u oba slučaja izbeglice organizovao NATO – ni reči). Zapadne zemlje su intervenisale diplomatski i vojno da bi zaštitile ljudska prava etničkih grupa koje su postale meta etničkog čišćenja“. (Više nema pokušaja etničkog čišćenja kao kad su ga Hrvati vršili, jer se zna protiv koga je NATO intervenisao).

Autor zaključuje, a studenti Beogradskog univerziteta uče – strana 273: „ Na Kosovu (opet tako naziva srpsku pokrajinu), usledi proces „obrnutog etničkog čišćenja“ Albanci sa Kosova su počeli[4] sa proterivanjem lokalnog srpskog stanovništva. Prisustvo mirovnih snaga Ujedinjenih nacija, Kfor-a nije bilo dovoljno da spreči ponovno izbijanje etničkih tenzija“. Dakle, Albanci su samo uzvratili, oni su prosto bili izazvani – i samim tim su abolirani – na etničko čišćenje koje su sproveli Srbi, i zbog toga je i šiptarsko etničko čišćenje samo pokušaj, za razliku od srpskog.

Ovo je udžbenik koji je prihvatilo i odobrilo Ministarstvo prosvete Srbije. Ministarstvo prosvete je deo Vlade. Vlada upravlja državom. Država brine o stanovnicima, obrazujući mlade. Kako? Eto baš ovako!