Pirati sa Kariba menjaju lokaciju

kapetan DŽek Sperou („Pirati sa Kariba“)

Krademo od bogatih i dajemo siromašnim – a to smo mi!

Lane („Tri palme za dve bitange i ribicu“)

Tragom romantične komedije i bezbrižnog detinjstva

Piratska tematika oduvek je zauzimala centralno mesto u klasičnom filmu i literaturi („Petar Pan“, „Ostrvo s blagom“, „Mali Pirat“), a da se vremena nisu bitno promenila, dovoljno je zaviriti u najbližu prodavnicu igračaka. Povezi, marame, mačevi, kostimi, pa brodovi, zastave, kubure i sličan asortiman o kakvom smo mi kao deca mogli samo da sanjamo, ne samo da preplavljuje rafove dečijih robnih kuća, nego istovremeno tamo predstavlja i najprodavaniju robu. Svakako da odgovornost za to dobrim delom snosi Diznijev megaprojekat „Pirati sa Kariba“, gde je ekscentrični DŽoni Dep sa svojom ulogom brilijantno-sumanutog kapetana DŽeka Vrapca (Jack Sparrow) zvanično stupio u holivudski mejnstrim, ali ovaj izuzetno popularni serijal ne predstavlja ništa drugo nego savremeni, eklektički kolaž svega onoga što se uobičajeno moglo naći u bilo kom „gusarskom filmu“ – vratolomna mačevanja praćena vickastim dijalozima, zakopana blaga čuvana drevnim kletvama, neizbežna kraljevska mornarica koja uvek na ovaj ili onaj način predstavlja negativce, kao i čitav niz pomorskih legendi, mitova i priča o izgubljenim ostrvima, ukletim moreuzima i morskim čudovištima. Jednom rečju, svi vole pirate. Vole o njima da čitaju, vole da ih gledaju na televiziji i u bioskopima, vole i da se presvlače u njih o maskenbalima i karnevalima.

Istovremeno, velike nacije koje to sebi mogu da priušte, utrkuju se u produkciji naučnih emisija koje bacaju „objektivno svetlo“ na „romantične legende“ o „zlatnom dobu piraterije“, ističući da su njihovi protagonisti uglavnom bili prljava, pijana i nepismena stoka, bez trunke onih aristokratskih manira za stolom i besprekornog moralnog integriteta kakvim ih mnogi zamišljaju (uostalom, deo uspeha „Pirata sa Kariba“ i leži u tome što bogato eksploatišu ovu „objektivnu sliku“), ali opet ne propuštaju da glorifikuju, svako svoga nacionalnog heroja koji je, dobivši za to polulegalno odobrenje vlasti, pod privatnom zastavom služio kruni i otadžbini. Fransis Drejk, Henri Morgan i Crnobradi, samo su neka od imena koja su obeležila borbu Engleske za potiskivanje španske i francuske konkurencije u karipskom regionu, da bi tako udarili temelje tradiciji kojoj će upravo „crveni mundiri“ postati uobičajeni antagonisti. Biti piratom, bila ja i ostala stvar romantična, simpatična i glamurozna u najboljem holivudskom smislu.

Odmetnici sa tehno-margine

Ali koliko god „romantično“ bilo piratstvo nekada, institucije savremenog društva, čim se okrenu od svoje nasmejane dece sa povezom na oku i plastičnom sabljom u jednoj, a kukom od ofingera u drugoj ruci, počinju ozbiljno da se mršte pri pomenu reči „piraterija“. Budući da je pomorsko razbojništvo uglavnom bilo u defanzivi krajem XX veka, ovaj pojam počeo je da označava jedan sasvim novi oblik tehnološkog kriminala. „Pirati“ su, naime, otvorenu plavu pučinu zamenili za memljive podrume i plavičasti kompjuterski ekran, gde u ilegalnim pogonima „tonama“ umnožavaju basnoslovno vrednu „intelektualnu svojinu“ – muziku, filmove i, što je svakako najvažnije, kompjuterski softver. Ova tehnološka piraterija vratila je na velika vrata na scenu staru marksističku problematiku „viška vrednosti“, postavivši građanima planete jednostavno pitanje – zašto parče tehnologije koje u proizvodnji vredi 10 centi u prodavnici vredi sto, petsto, ponekad čak i više hiljada dolara?

I odjednom su se svi uozbiljili, jer su novi pirati udarili na isto mesto gde su udarali i stari – a to je mesto koje jedino boli – u kovčežić sa zlatom. Holivudski producenti i rok zvezde koji masno zarađuju na koketiranju sa buntovničkim duhom starih „odmetnika od međunarodne pravde“ nisu tako naklonjeni ovim novim odmetnicima, koji više nego iko doprinose širenju masovne, globalne kulture, pomeranju granica kulturološkog diskursa i, što je najvažnije, dostupnosti „tehnike narodu“. Čak je i Emir Kusturica, veliki ljubitelj kako buntovnika i odmetnika (kojima je posvetio svoju pesmu Čovek sa poternice), tako i socijalističkih principa i borbe protiv korporativizacije i holivudizacije svemira, čak je i on u više navrata istupao protiv piraterije, koja osetno podriva i njegove vlastite prihode.

Ali da se vratimo na marksističku paradigmu – nije li tehno-pirat današnjice heroj Svetske revolucije i pionir borbe za jednakost i progres čovečanstva? Šta njega razlikuje od pustolovnih morskih vukova zlatnih XVII i XVIII veka? I jedni i drugi predstavljaju ljude sa samog dna društvene lestvice, kojima je bilo mestom rođenja, bilo društvenom pripadnošću onemogućeno da se „popnu na vrh“, koji pljačkaju „zlatne konvoje“ preko kojih najbogatiji i najmoćniji ljudi planete postaju još bogatiji i još moćniji, povećavajući jaz nejednakosti. Kao što je „običan svet“ kupovao kradene i švercovane začine, tkanine i dragocenosti po crnim berzama Tortuge ili Port Rojala, tako je analogna roba sa „trpeze imućnih“ dostupna i danas ispod tezgi i iz kartonskih kutija, čim se skrene sa glavne ulice svetskih metropola. Na stranu spitanje vrednosti umetničkog dela koje se za beskrajno male novce može beskrajno umnožavati – što je jedno od temeljnih pitanja Teorije umetnosti XX i XXI veka – ostaje činjenica da je ogroman procenat kompjuterskih tehnologija u upotrebi u Drugom i Trećem svetu – piratski. Srbija, Rusija ili Kina upravo piratima i švercerima, daleko više nego krupnim korporacijama mogu zahvaliti što su u vreme najveće bede kompjuteri ušli u veliki broj domaćinstava koji ih inače ne bi mogao priuštiti.

Uzmi šta stigneš – ne vraćaj ništa!

U stvari, to je ista priča kao i sa hajducima. Možete ponavljati koliko hoćete da su hajduci bili „obične bitange, razbojnici i krvnici“ koji „nisu birali svoje mete“, ali ostaje jednostavna činjenica: oni koji su po balkanskim drumovima nosili novac uglavnom su bili „Turci-izjelice“, dok „sirotinja-raja“ uglavnom nije ni imala ništa vredno otimanja. Od hajduka nije mogla izgubiti ništa naročito, dok je od njih dobijala mutan i nejasan, ali zadovoljavajući osećaj pravde, ponosa i dostojanstva. Tehnološka piraterija nema bele rukavice niti besprekorne manire za stolom, još manje je opterećena bilo kakvim idealima da je to što oni čine stvar nekakvog „dobra“ koje prevazilazi lični, materijalni „interes“. Samo po sebi, nema tu ničeg dostojanstvenog, niti uzvišenog. Ali žrtve globalne tehnološke piraterije upravo su globalni „Turci-izjelice“, neuništiva Hidra multikorporacija, potpomognuta svom mogućom državnom i međunarodnom administrativnom i policijskom mašinerijom. Piraterija omogućuje siromašnom studentu arhitekture iz siromašne zemlje Trećeg sveta da uči svoj zanat na programu od $5000 koji je platio za manje od $5. Sve ono što korporacije u svojim promotivnim i reklamnim programima kažu da „daruju svetu“, one u stvari skupo naplaćuju. Njihove proizvode svetu „daruju“ uglavnom pirati, po „krajnje pristupačnim i simboličnim cenama“. Kada bi se načinila nepristrasna anketa među krajnjim potrošačima, veliko je pitanje za koga bi se od ova dva ekstrema reklo da se bavi „pljačkom“.

Međutim, ako je priča o tehnološkoj pirateriji unekoliko i nategnuta, budući da je pojam „vrednosti“ bitno različit u kontekstu španske zlatne galije i licenciranog izdanja „Majkrosoftovog Ureda“, jedna druga grupa pirata stavila je globalni kulturni establišment na muke tokom poslednjih godinu dana. U pitanju su sve drskiji, sve bolje naoružani i sve ozbiljnije organizovani somalijski pirati. Dakle, istinske kolege DŽeka Speroua i Vila Tarnera, koje se – gle čuda – bave istim poslom. I opet će svi da potrče ne bi li zbunjenoj javnosti objasnili kako „nije to isto“, kako kod ovih novih pirata nema ničeg slobodnog, šarmantnog niti romantičnog. I biće tu savim u pravu. Problem je samo u tome što, ako ćemo stvari da gledamo iz tog ugla – ničeg takvog nije bilo ni kod onih starih!

Prvi film iz serije „Pirata sa Kariba“ obaveštava nas tako da „za pirate nema milosti“, oni se predaju prekom sudu koji ih vodi pravo na vešala, dok ih najveća svetska mornarica istrebljuje bez milosti gde god ih zatekne. Celom operacijom, kako saznajemo nešto kasnije, rukovodi ozloglašena Istočnoindijska trgovačka kompanija, britanski monopolista za prekookeansku trgovinu, neposredni upravnik kolonijalnim posedima u Indiji i svakako najmoćnija ekonomska organizacija svoga vremena. Radnički pokreti i pokreti za oslobađanje od kolonijalnih vlasti XIX i XX veka pribavili su ovoj mračnoj birokratsko-eksploatatorskoj mašini zasluženi oreol otimača, ugnjetača i izrabljivača – ali u vreme DŽeka Speroua u pitanju je bio samo jedan obični „Vol-Mart“, jedna „Delta“ pod pokroviteljstvom britanske krune i svetskim okeanom pod nogama.

„Uzmi šta stigneš – ne vraćaj ništa“, piratski je moto koji je kompanija Dizni proslavila širom sveta. Može li se ljutiti što su ga, u nekim delovima sveta, shvatili previše ozbiljno? Gvinejski zaliv, Adenski prolaz, poluostrvo Malaka, sve su to mesta gde su nekada cvetale šarolike trgovačke kulture, koja su bila neizbežne stanice pomorskih konvoja povezujućih Istok sa Zapadom. Nije da im je bilo lako i ranije, ali ove zemlje su u poslednje vreme listom svedene na prosjački štap neoimperijalističkom politikom eksploatacije, koja pobada korporativnu zastavu na „svoje“ rudnike, plantaže ili naftne bušotine, koje zatim brižljivo ograđuje električnom ogradom, dok stanovništvo tog istog kraja, ako je voljno, može raditi u „znojionicama“ (sweatshops) dvanaest sati dnevno od dvanaeste godine života, može se baciti na neki besmisleni rat oko koske koju im baca globalna ekonomska oligarhija, ili – odati se piratstvu. Tipičan primer takve jedne zemlje je Somalija. Pre nešto više od deset godina, SAD su se tamo zaplele u veoma krvavu i neuspešnu intervenciju, nakon čega „na dugom štapu“ ovu zemlju drže u stanju neprekidnog i veoma doslovnog „rata svih protiv svih“, dok osiromašeno i uniženo stanovništvo sa svojih pustih obala samo može da gleda kako mimo njih plove sve veći i veći tzv. „supertankeri“, koji samo što ne tonu pod robom koju Istok proizvodi da bi je Zapad trošio.

„Ukleti pirati plove ovim vodama“

Adenski zaliv se tako transformisao u Karipsko more XXI veka, odavši se veoma unosnom poslu piraterije. Somalijski pirati, ljudi bez moralnih nazora, časti ili samilosti, ljudi čija je životna alternativa verovatno bila da poginu u verskom ili građanskom ratu, eventualno da umru baveći se ropskim radom, ili prosto od gladi, ti ljudi su se latili otimanja „zlatnih galija“ današnjice. I ne samo to, nego im to, iz godine u godinu, sve bolje i bolje polazi za rukom. Broj njihovih akcija vrtoglavo raste, mornarice globalnih sila, koje se same često međusobno gledaju preko nišana, združenim snagama češljaju okolnim morima, a same otmice postaju sve spektakularnije i neverovatnije, polako se premeštajući iz novinskih članaka u legendu. Tako je nedeljama kao talac držan ukrajinski brod krcat najsavremenijim oružjem, svetske organizacije su posredovale u oslobađanju putnika i posade luksuzne francuske jahte, čitavi tankeri su nestajali da bi se pojavili sa istim teretom na drugom mestu, druge boje i sa drugim digitalnim oznakama. Čitave priobalne oblasti Somalije su odjednom živnule – 400.000 dolara za oslobođenje broda i posade je sitnica za jednu megakorporaciju, koja se sa takvim problemom susretne možda jednom u par godina – ali je to čitava ekonomija za gradove koji žive i preživljavaju zahvaljujući ovoj „naknadnoj preraspodeli sredstava“.

Međunarodna javnost, međutim, nije nimalo oduševljena. Komiteti zasedaju u Ujedinjenim nacijama, oglašavaju se Nato i Evropska unija, svi grme, prete, i šalju nove i nove brodove. „Za pirate nema milosti“, obaveštava nas štampa, oni se eliminišu svim raspoloživim sredstvima i uništavaju čim se spaze, ne obraćajući pažnju ni na ljudska prava, a ponajmanje na demarkacione linije (UN su zvanično dopustile ratnim mornaricama u oblasti da u poteri narušavaju teritorijalne vode Somalije, koja i tako ne bi mogla prstom da mrdne da to spreči). Kako i ne bi – poput Diznijevih, i ovi „pravi“ pirati nemilosrdno udaraju „međunarodnu zajednicu“ po njenoj Ahilovoj peti –buđelaru. Jer društvo koje se bogati na procentima, nije spremno da ignoriše procente koji se „gube u transportu“ kroz Malajski ili Adenski prolaz. Globalno društvo koje se ne zanima previše za sudbine hiljada koje žive po obalama ovih morskih magistrala, izuzetno je zabrinuto za živote i bezbednost svojih mornara i putnika. A zapadne zemlje koje su vekovima gomilale planine od zlata pljačkom, ognjem i mačem, bilo da je reč o Vikinzima ili Mlecima, Konkvistadorima ili Legiji Stranaca, svakako nisu spremne da svoje bogatstvo dele sa onima koji danas imaju dovoljno hrabrosti i drčnosti, ili dovoljno bede i očajanja, da se okušaju u istim metodama sticanja.

I dok se deca Prvog sveta igraju gusara, deca trećeg sveta im čiste oružje i tako, verovatno, stavljaju u svojim domovima hranu na sto. Naravno da je nepravedno, naravno da je licemerno i naravno da niko tu ništa i ne može da uradi. Korporacije će ratovati sa piratima do istrebljenja, a vreme će pokazati ne samo ko će izaći kao pobednik, nego i koga će istorija žigosati kao stvarnog zločinca, a koga kao slobodnog odmetnika koji se bori za vlastito mesto pod suncem. Istočnoindijska kompanija je već otišla u istoriju, a Pirati sa Kariba u legendu. Licemerje na koje, međutim, treba obratiti pažnju, jeste način na koji zapadna kulturna javnost slavi lik gusara/odmetnika/hajduka u borbi za slobodu i ravnopravnost, a hladno sleže ramenima kada njihovi savremeni potomci padaju pogođeni snajperom. Zašto se ne snimaju filmovi o somalijskim piratima? Ne bi bili ništa manje uzbudljivi od „Pirata sa Kariba“, budući da ove današnje gusare po moru vijaju fregate i nosači aviona, helikopteri, radari i sateliti, pa se oni opet provlače i drsko otimaju brod za brodom, smejući se u brk onima koji su se toliko nadmoćno uzdigli iznad njihove zemlje koja više ne postoji, i njihovog naroda koga više nema. Ako to nije romantično, onda je Holivud izgubio svoj osećaj za romantiku. Ili ga ipak nikada nije ni imao, već su sve to bio samo novac – „prokleto Kortezovo zlato, od koga ljudi hoće samo još više da jedu i piju, a da im se glad i žeđ nikada ne utoljuju“?

U Beogradu, 17. aprila 2009. god.