Plana o jedinstvenoj Evropi nije bilo

In memoriam Toni DŽad, 1948-2010.

Prošle sedmice u Njujorku je umro Toni DŽad (Tony Robert Judt) „istoričar posebnog kova, javni intelektulac od onih stare fele – i na mnogo načina – vrlo hrabar čovek“ napisao je „Tajm“ povodom njegove smrti. Ocena se tiče i toga kako se DŽad odnosio prema svojoj teškoj i čudnoj bolesti (Lou Gehrig’s disease) i načina kako je proživeo svoj život. Rodio se u Londonu 1948. godine, kao mladić stajao “na braniku cionizma”, verovao u komunizam kibuca, pokušavao da razazna tajnu sveta oko sebe prvo kao marksista, pa ljubitelj francuskog intelektualizma da bi postao “univerzalni socijalni demokrata” kako je sam opisivao svoju poziciju i - oštar kritičar američkog načina uređivanja savremenog sveta. Autor je niza knjiga od kojih je najpoznatija njegova “Posleratna Evropa” objavljena 2005. dela koje je pisano “u ritmu trilera, a s pouzdanošću enciklopedije”. Evropsku istoriju je dugo predavao na Njujorškom univerzitetu. Bio je direktor je fondacije Erih Marija Remark u Njujorku. Od 1996. godine je član Američke akademije nauka i umetnosti. Većinu svojih tekstova objavljivao po uglednim svetskim magazinima The New York Review of Books, The New Republic, The Times Literary Supplement i The London Review of Books.

NSPM će, u znak sećanja, na ovog značajnog intelektualca objaviti jedan njegov intervju u kome Toni DŽad govori o svojoj „glavnoj temi“ – Evropi.

Jedan od uzroka stabilnosti Evrope bilo je i to što Staljin nije želeo da rizikuje, bio je zadovoljan onim što je dobio. Nije podsticao komuniste u Jugoslaviji, Grčkoj, Italiji i Francuskoj da prave probleme jer mu to nije odgovaralo

Razgovor je započeo bizarnošću: „Naslov ’Posleratna Evropa’ je predložio moj jedanaestogodišnji sin“, pričao je DŽad. „Nerviralo ga je što ja ne mogu ništa da smislim, pa me je pitao o čemu je knjiga. Rekao sam da je o sećanju, posledicama i uticaju Drugog svetskog rata na Evropu. O tome kako je Evropa još dugo ostala u senci tog rata. I on je predložio taj naslov.“

Kako su se Evropljani noslili s teretom te senke?

– Uopšteno govoreći, služili su se selektivnim zaboravljanjem. Iako se razlikovalo od zemlje do zemlje, ipak je postojala dodirna tačka: jedini način da se zemlje koje su preživele 5-6 godina građanskih ratova i potpuno uništenje građanskih, političkih i pravnih institucija oslobode senke rata bio je da stvore mitove o onome što se desilo, a ostalo prepuste zaboravu.

Zašto se senka toliko dugo zadržala?

-Postoje dva odgovora na to pitanje. U slučaju Zapadne Evrope senka se zadržala dugo jer se niko nije potrudio da je otkloni. Problemi vezani za kolaboraciju, tretiranje Jevreja i odgovornost za to, broj ljudi koji su bili zadovoljni fašizmom i onih koji su bili članovi fašističkih pokreta nisu mogli biti lako integrisani u posleratnu sliku. Tek se 70-ih i 80-ih - i to pre svega zahvaljujući novim generacijama - moglo osvrnuti na prošlost sa nekim novim pitanjima. U Istočnoj Evropi na vlast su došli komunistički režimi koji ne samo da nisu ohrabrivale objektivno sagledavanje stanja pre komunizma, već su i odredili čega će se ljudi sećati sa stidom a čega s ponosom. Na rat se nadovezala posleratna patnja.

Po vama, podjednaku važnost u posleratnoj istoriji imaju i Istočna i Zapadna Evropa. Šta se dešava kada u knjigama spojite te dve polovine?

- Prvo, oduvek se podvlačilo da su Istočna i Zapadna Evropa imale različita iskustva, dok su se sličnosti retko kad analizirale. Malo je poznato da su neposredno nakon rata, između 1945-47, politike zemalja Istočne i Zapadne Evrope bile veoma slične: potencirali su se rekonstrukcija, investiranje u infrastrukturu, pravljenje ekonomskog plana, itd. Čehoslovački ekonomski plan u periodu ’45-48. bio je veoma sličan Moneovom francuskom. Naravno, došlo je do promena kada su komunisti došli na vlast, ali svi su iz rata naučili da ekonomija i društvo zahtevaju kontrolu s vrha.

Druga tema jeste paralelno razočaranje levicom. Zaboravljamo da su mnogi - intelektualci i studenti naročito u Mađarskoj i Čehoslovačkoj - polagali velike nade u komunizam, između ostalog i zbog toga što alternativa nije postojala. Ta su očekivanja bila iluzorna koliko i nade zapadnjačkih progresivnih mislilaca, s tom razlikom što su ove potonje bile raspršene ranije. Posleratne generacije zapadnih Evropljana nadale su se rođenju progresivnog, revidiranog komunizma. Te su nade konačno pale u vodu 1968. Treća stvar su ekonomske i društvene promene - što ipak ne bih toliko isticao jer su one u Zapadnoj Evropi bile blaži pandan – koje je predstavljalo pomeranja iz sela u grad, što objašnjava one užasne stambene blokove izgrađene da prihvate novopridošle. Ispod površine se odvijala i svojevrsna amerikanizacija, modernizacija i podmlađivanje Istočne Evrope koju Zapad nije video. Taj fenomen delom objašnjava i događaje iz ’68. u Čehoslovačkoj i Poljskoj.

Posleratna Evropa je nesvesno građena na osnovama onoga što se dešavalo tokom Drugog svetskog rata i pod nacističkim režimom. Ekonomske politike i ideja o jedinstvenom evropskom političkom prostoru su direktna posledica Drugog svetskog rata

Od svega što se posle ’45. desilo, šta je po Vama bilo očekivano a šta iznenađenje?

- Niko nije očekivao onako brz ekonomski oporavak, demografski bum, prosperitet, stabilnost i depolitizaciju. Svi su mislili da će se ponoviti priča nakon Prvog svetskog rata: građanski ratovi, nasilje, depresija, ponovna podela na ekstremnu desnicu i ekstremnu levicu. Svi su bili iznenađeni kada se to nije dogodilo. Očekivan je bio Hladni rat. Često se prenebregava činjenica da on ne datira od 1940. Između Sovjetskog Saveza i Zapada i ranije je vladalo podozrenje po pitanju savezništva, počev od 1920. Aberacija je bio Drugi svetski rat, a ne ono što je došlo posle njega. Danas imamo mogućnost da pregledamo arhive i SSSR, SAD i Velike Britanije iz tog perioda. Britansko je Ministarstvo spoljnih poslova, recimo, od samog početka znalo da će posle rata Evropa na ovaj ili onaj način biti podeljena, da će ruska zona ostati zamrznuta, dok će Zapad svim silama pokušati da u svojoj zoni stvori nešto novo. Ako je iko bio iznenađen podelom bili su to Amerikanci i to samo zbog nepoznavanja evropske međuratne politike.

Šta je vas iznenadilo dok ste tražili materijal za knjigu?

- Nije reč o pravom iznenađenju, ali je zasigurno bila neobična spoznaja da pisanje istorije Evrope ne može da se svede na uobičajene predstave o dobronamernim ljudima koji su jednog dana seli za sto i rekli „Nikada više rat. Sada ćemo izgraditi sretnu i ujedinjenu Evropu“. Iznenađuje me koliko su često procesi evropske integracije ili ujedinjenja - bilo da je reč o ranim ili kasnim 50-im, 70-im, itd. - bili plod pojedinačnih nacionalnih interesa. Sve do samog ujedinjenja nije postojala ideja o nekom velikom evropskom projektu. Još jedna me je stvar iznenadila. Mada, kada sam prebrodio to početno iznenađenje postalo mi je jasno da sam to i očekivao: reč je o tome koliko je ustvari posleratna Evropa nesvesno građena na osnovama onoga što se dešavalo tokom Drugog svetskog rata i pod nacističkim režimom. Ekonomske politike i ideja o jedinstvenom evropskom političkom prostoru bile su direktna posledica Drugog svetskog rata. Mlada administracija je, naročito u Zapadnoj Evropi, po prvi put dobila priliku da planira ekonomsku politiku bez dosadnog mešanja demokratskih snaga, što se dešavalo dok su radili za Višija ili okupatore.

Da li je Hladni rat zaista bio toliko opasan kao što su ga doživljavali oni koji su 50-ih i 60-ih odrastali u Americi?

- Odlično pitanje. Velika je razlika između percepcije Hladnog rata u Evropi i Americi. Moji vršnjaci u Americi plašili su se nuklearnog rata i ruske invazije. Ja sam odrastao u Londonu, a većina mojih prijatelja na kontinentu, na samo nekoliko stotina kilometara od Crvene armije. Moje je shvatanje negativaca uvek bilo upućeno na Nemce. O Rusima smo imali nedefinisan stav. Kada je hor Crvene armije zajedno sa trupom Boljšoj teatra 50-ih godina gostovao u Londonu, svi su ih dočekali raširenih ruku, čak i antikomunisti. Evropa ima drugačije sećanje na taj period. Pitanje je sad da li je opasnost objektivno postojala, tj. da li su Evropljani živeli u lažnom osećanju sigurnosti. Smatram da je jedini istinski opasan momenat tokom Hladnog rata bila kubanska kriza. I na Kenedija i na Hruščova vršen je veliki pritisak da nastupe agresivnije no što bi inače učinili. Hladni rat je bio opasan za Istočnu Aziju, a, na trenutke, i za Bliski Istok. Nikson je zamalo poslao američke trupe u rat iz ’73. Ničeg sličnog nije bilo u Evropi. Jedan od uzroka stabilnosti Evrope bilo je i to što Staljin nije želeo da rizikuje, bio je zadovoljan onim što je dobio. Nije podsticao komuniste u Jugoslaviji, Grčkoj, Italiji i Francuskoj da prave probleme jer mu to nije odgovaralo. Stoga ne čudi što su Evropljani, na Zapadu, taj period doživljavali kao stabilan. Drugačija je situacija bila u Istočnoj Evropi, naravno: za njih Hladni rat nije bio toliko opasan koliko užasan, jer je rata zaista bilo. Ne rata u pravom smislu reči, ali besneo je bespoštedan sukob između države i društva.

Velika je razlika između percepcije Hladnog rata u Evropi i Americi. Moji vršnjaci u Americi plašili su se nuklearnog rata i ruske invazije. Ja sam odrastao u Londonu, i moje je shvatanje negativaca uvek bilo upućeno na Nemce. O Rusima smo imali nedefinisan stav. Kada je hor Crvene armije sa trupom Boljšoj teatra 50-ih godina gostovao u Londonu, svi su ih dočekali raširenih ruku, čak i antikomunisti

Ko su, po Vama, bile najuticajnije osobe u posleratnoj Evropi?

- Bez sumnje Šarl de Gol, zatim Margaret Tačer, svidelo se to vama ili ne i Žan Pol Sartr, slagali se s njim ili ne. Zatim Gorbačov - događaji iz 80-ih bi bez njega bili nezamislivi. Morao bih da pomenem i poljskog papu, koji je, doduše, imao manji uticaj od Gorbačova. Tu je i Konrad Adenauer, ma koliko meni lično bio antipatičan, imao je velike zasluge za stvaranje Zapadne Nemačke. Na drugačiji je način bitan i Vili Brant koji je, iako politički gubitnik, odigrao važnu ulogu u evropskoj unutrašnjoj politici u smislu ublažavanja posledica Hladnog rata. Ne bih u ovaj spisak uključivao druge intelektualce i pisce koji su mahom otišli u Ameriku. Tragično je to što su mnoge bitne osobe koje bi inače bile povezane sa „evropskim načinom mišljenja“, zbog posledica Depresije, nacizma, komunizma i rata, živele i stvarale u Njujorku ili Čikagu.

Kod vas je najvažniji ljudski agens. Kakva je njegova uloga u izbijanju sukoba?

- Ne bih da zvučim kao Marks: „ljudi sami stvaraju istoriju, ali ne biraju okolnosti pod kojima to čine”. Naravno da su posleratne okolnosti uslovile ono što se desilo. Čak su i velike države - Britanija, Francuska ili Nemačka - tu imale malo prostora za manevrisanje, budući da su bile razorene, osiromašene ili podeljene između dva bloka. Zbog toga su dešavanja bila interesantnija na nivou samih država a ne na nekoj globalnoj skali. Ali sve je događaje pokretao ljudski agens. Mnogi istoričari to uzgred pominju, ne zadržavajući se na onome što su pojedinci kroz istoriju radili, naročito oni koji su bili na vlasti. Zbog toga ja pažnju posvećujem ljudima. De Gol je, recimo, imao odlučujuću ulogu u dva posleratna oporavka Francuske (1944-45 i 1958). Bez njega Francuska ne bi povratila stabilnost ni na unutrašnjem ni na spoljnom nivou. Bitna je bila i Margaret Tačer, iako se u tom periodu nastojalo ograničiti ulogu države, i dati više prostora privatnom sektoru. Ona je kao nemilosrdan ideolog na pravom mestu u pravom trenutku osnažila tu tendenciju u korist privatnog sektora. To jeste pravi ljudski agens. Pojedinci su bili bitni i u raspadima Čehoslovačke i Jugoslavije. Česi i Slovaci su mogli ostati u istoj državi, baš kao i Jugosloveni, uprkos dugogodišnjim neslaganjima - ono što se odigralo nije diktirala nikakva viša sila ili sudbina. U Posleratnoj Evropi sam donekle opisao te raspade, mada je bilo teško nabrojati sve primere kada su pojedinci, koristeći se okolnostima, izazivali promene i tamo gde to tih promena nikada ne bi došlo. Podvukao sam važnost Slobodana Miloševića u Srbiji, Viktora Mečiara u Slovačkoj i Vlaclava Klausa u Češkoj ne zato što su bili posebno zanimljivi ili bitni sami po sebi, već zato što su u ključnim momentima pokretali stvari koje se inače ne bi desile. Kao što nikada ne bih nipodaštavao ograničenja ili strukture unutar kojih ljudi deluju, naročito u slučaju posleratne Evrope, isto tako naglašavam i važnost ljudskog agensa. Istorija bez ljudskog agensa nije zanimljiva.

The Historical Society, Boston University

Prevela i priredila Milana Babić