Politika i poetika znanja Žaka Ransijera

(Povodom gostovanja Žaka Ransijera u Beogradu, 29.3.2010 – 30.3.2010.)

Entuzijazam i svest o važnosti da se mišljenje jednog od najizuzetnijih savremenih filozofa predstavi beogradskoj publici zaslužni su za dva neponovljiva događaja: predavanje Žaka Ransijera na Narodnom univerzitetu “Božidar Adžija” na temu Metoda jednakosti: politika i poetika, 29. marta 2010. i razgovor Žaka Ransijera sa plesačicom Lizom Penkovom na temu Emancipovani gledalac/emancipovni stvaralac, održano 30. marta 2010. u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Za ove događaje zasluge nesumnjivo pripadaju organizatorima, Studentskom kulturnom centru Novi Sad i Ediciji Jugoslavija.

Emancipovani gledalac, štoje u isti mah i naziv dela autora (Le Spectateur emancipe, La Fabrique, 2008), predstavlja u bitnom smislu sučeljavanje i oblik dijaloga sa Pjerom Burdijeom. Ransijerova argumentacija, živopisno i ubedljivo prikazana kroz lik Žozefa Žakotoa, utemeljena je na ideji o jednakosti inteligencija kao polazištu istraživanja - a ne cilju koji treba dostići. Štaviše, Ransijer ukazuje da kada bi tu reč bila o cilju, onda bismo neminovno – i to u svim oblicima života, obrazovanja, delanja i stvaralaštva – bili suočeni sa „lošom beskonačnošću” tj. paradoksom da bi „učitelj” uvek za korak izmicao „učeniku”. Jer da bi se jaz između „znanja” i „neznanja” smanjio (delovanje koje Ransijer naziva „pedagoškom logikom”), on se paradoksalno mora uvek iznova uspostavljati. Znanje na taj način nije skup saznanja, nego pozicija, ili preciznije, „sprega zauzetih pozicija” koja se uvežbava beskonačnom praksom „koraka napred”. Ovoj logici „nejednakosti inteligencija” Ransijer suprostavlja filozofiju kao „žanr bez žanra”[1] i vlastitu argumentaciju o praksi intelektualne emancipacije kao potvrdi jedankosti inteligencija: „Ne postoje dve vrste inteligencija međusobno razdvojenih ambisom.”[2]

Zato i naziv drugog, i najčuvenijeg, Ransijerovog dela, Učitelj neznalica, ukazuje na središnju problematiku autora, oko koje i iz koje se razvija ideja o poetici znanja, kao ideja o „prevođenju” znakova i upoređivanju figura. Emancipatorski potencijal znanja sadržan je u njegovoj „poetici”, tj. u ideji da prolazimo kroz šumu stvari i znakova i da u tom prolasku nema provalije između “eksperta” i neznalice, ni razdaljine koja se ne bi mogla preći ako se oko toga potrudi.

Kada govorimo o pozorištu, Ransijer smatra da paradoks gledaoca u tom smislu leži u činjenici da ne postoji pozorište bez gledalaca, ali i da gledalac, baš iz tog razloga, nije razdvojen od sposobnosti saznanja i mogućnosti delovanja. Kroz ideju da „pozorište ostaje jedino mesto suočavanja publike sa samom sobom kao kolektivom”[3] Ransijer pokušava da skrene pažnju na „pozorište” kao „reprezentativnu” vrstu zajednice suprotstavljenu zamci reprezentacije i uobličenu na način samoprisustva.

Polazeći od Deborovih razmatranja o „društvu spektakla”, tj. od ideje o spektaklu kao carstvu gledanja, spoljašnjosti u kojoj se čovek odriče vlasti nad sobom, pozorište kao živi kolektiv za Ransijera predstavlja kontrapunkt iluziji mimezisa, odnosno ukradenoj suštini u svetu spektakla. U pozorištu gledalac „stvara” vlastitu „poemu” i samo dok to čini on oseća i razume, što na sličan način važi za glumce, dramaturge, reditelje, plesače i performere. „Ono što moramo da prepoznamo je znanje na delu kod neznalice i aktivnost kod gledaoca. Svaki gledalac je već po sebi glumac u sopstvenoj priči, a svaki glumac i svaki čovek od akcije istovremeni je gledalac iste priče.”[4]

Emancipovana zajednica za Ransijera pojavljuje se kao zajednica beskrajnih pripovedača i prevodilaca, pripovedača kao prevodilaca i obratno, odnosno kao samo konstituisanje „sličnosti” i „zajedničkosti” u različitim sferama života, umetnosti i ljudskog delanja. Poetika znanja kao izraz politike znanja - koja je unutrašnja stvar samog znanja - osvetljava polja znanja, mišljenja i osećanja s onu stranu metodologije i epistemologije, kao oblika kojima konstituisanje znanja izmiče.[5]

Ali, Ransijer podseća da je u isti mah to i pokazatelj da nije reč o ma kakvoj proizvoljnosti: poetika se suprotstavlja i retorici “jer ne pretpostavlja proizvođenje nekog učinka, nego podrazumeva odnos prema istini.”[6] Poetika znanja, dakle, nema veze sa relativizmom nego radije počiva na specifičnom diskursu o istini, znanju i nauci. Zato je u Učitelju neznalici samo „načelo istinitosti”, koje leži u srcu emancipacije, kod Ransijera predstavljeno u najtešnjoj vezi sa idejom da „svaka glupost potiče iz poroka”.[7] Štaviše, Ransijerova poetika znanja izvire iz same demokratske subjektivnosti kao „beztemeljnog temelja zajednice”, koja i može biti samo zajednica jednakih.

Protiv „konsenzualnog liberalizma” - protiv izjednačavanja demokratije sa ljudskim pravima, parlamentarnim režimom, pravnom državom i u krajnjoj instanci “konsenzusom” – delo Žaka Ransijera u mnogobrojnim aspektima pokazuje unutrašnji potencijal demokratije kao par excellence stvaralačkog čina, demokratije koja je kao takva stvar i politike i filozofije i književnosti, stvar umetnosti i životne srodnosti između “poetičkog” i “političkog”.

Ransijerova politika radikalne jednakosti pretpostavlja raskid sa percepcijom šizofrenog sveta, koji bi bio pocepan između „čuvara znanja”, „stručnjaka” i „eksperata” sa jedne, i zaglupljene mase neukih i nesposobnih sa druge strane – raskid sa „zakonom dominacije” u ime čovekove autonomije i emancipacije, tj. u ime zajedničkog učestvovanja u zajedničkom svetu. Najzad, to je i misao mnoštva, potencijalnosti i stvaranja, suprotstavljena svakom totalitarizmu.

„Prava demokratija je za mene upravo ta borba demokratija, demokratija koja samu sebe osporava izlažući se vlastitoj granici. Zato je gubitak vlastitog osporavanja za demokratiju propast.”[8]

Ili, drugim rečima, „razum počinje tamo gde završavaju diskursi ustorjeni s ciljem da budu u pravu.”[9]

Zato Ransijerova poema, kao reč koja poziva na reč, ostavlja neizbrisiv trag u mozaiku savremene filozofije, politike, etike i umetnosti…

(Integralna verzija ovog teksta biće objavljena u časopisu Pravo i društvo, br.2, maj 2010).