„Porno banda“ pomera sve granice

(Blic, 13.09.2009)

Granice u umetnosti je uvek moguće pomerati. Bitno je osetiti duh vremena i izbeći klišeizirane instrumente subverzije. Subverzija podrazumeva fine, dubinske radove i zato površno šokiranje nema pravu snagu – kaže za „Blic nedelje“ Mladen Đorđević, reditelj filma „Život i smrt porno bande“ koji će se od 16. septembra prikazivati u našim bioskopima.

U filmu „Život i smrt porno bande“, u ideološkom smislu, strele su bačene na levo, desno i u centar. Iz istog razloga mene interesuju autsajderske grupe bez obzira kojoj ideologiji pripadale. Važno mi je samo da se kreću na ivici i da su ekstremističke.

Koliko vam je film „Made in Serbia“, koji govori o životu porno glumaca, pomogao prilikom realizacije ostvarenja „Život i smrt porno bande“?

– Snimanje filma „Made in Serbia“ koji je premijeru imao na FEST-u 2005, a zatim ušao u bioskopsku i DVD distribuciju, trajalo je godinu dana. Tokom tog perioda skupio sam dovoljno materijala i naslušao se toliko priča, da mi je bilo vrlo lako da napišem scenario za „Život i smrt porno bande“, koji se takođe bavi tim autsajderskim svetom porno glumaca, ovoga puta kao igrani film. Pre filma „Made in Serbia“ radio sam na visokobudžetnom projektu koji je vezan za epohu, za srpsku mitologiju. Dokumentarac me je skrenuo na put niskobudžetnog filma i oštre, sirove estetike.

Da li su vam filmovi domaćeg „crnog talasa“ poslužili kao inspiracija?

– Crnotalasni filmovi su mi poslužili kao materijal koji mi se učinio interesantnim u kombinaciji s elementima iz američkog B-horora, savremenog japanskog filma, filmova Pola Morisija, DŽona Votersa, Žodorovskog …Volim da kažem da sam želeo da vidim kako kemp funkcioniše u crnotalasnom blatu. Zanimljivo mi je to spajanje naizgled nespojivih elemenata.

Zašto ste se opredelili za rešenje da vodeće uloge dodelite manje poznatim glumcima? 

– Koncept filma koji je delom sadržao dokumentarizam, upućivao je na nova lica, nov način glume, novu energiju. Pored toga, ako se zaista radi o „novom filmu“, onda treba doneti novine u svakom segmentu, otkriti publici nove ljude. Problem je što se kod nas previše robuje klišeima i ustaljenim putevima koji ništa dobro ne donose. To je besmisleno igranje na kartu sigurnosti, a pri tom i bez pokrića, bez rezultata. Kastinzi su bili mukotrpni i trajali su mesecima. Tridesetak glumaca me je odbilo. Na kraju sam došao do ekipe hrabrih i vrlo talentovanih glumaca koji nisu imali problem s tim da budu goli pred kamerom i da svoje nago telo koriste kao izražajno sredstvo, kao što koriste oči, ruke, glas… Zato mi je bilo vrlo žao kada su, uprkos privatnom oduševljenju žirija, bili zaobiđeni što se tiče nagrada na festivalu glumačkih ostvarenja u Nišu.

Kakav je prijem film „Život i smrt porno bande“ imao kod kulturnog establišmenta?

– „Porno banda“ je sličan tretman blagog izbegavanja i stavljanja u stranu imala i na ostalim domaćim festivalima, iako su, moram da priznam, kritike u novinama i na internetu bile sjajne. Ipak, „Porno bandu“ na festivalima nisu mogli potpuno da ignorišu, pa je to rezultiralo nizom specijalnih nagrada počev od FEST-a. U Nišu i Sopotu je, međutim, film potpuno preskočen. Za Niš mi je, ponavljam, bilo posebno žao pošto se nije radilo direktno o meni, već o glumcima koji su podneli veliku žrtvu. Razume se, nije nama naročito bilo stalo do tih nagrada, ali me je pogodio taj kukavičluk i kulturni primitivizam, jer smo mi s ovim filmom pomerili granice i doneli novu energiju. Međutim, prevagnuli su provincijalizam (ovde ne mislim na geografsku odrednicu), mržnja prema novom, politički uticaji i složno, ali kukavičko držanje branše koja se osetila ugroženom.

„Život i smrt porno bande“ je film putovanja. Kakve ste utiske o Srbiji stekli obilazeći i snimajući njene različite delove?

– Srbiju sam intenzivno počeo da obilazim još u pripremama pomenutog filma na temu mitologije. Putovanja su se nastavila tokom snimanja „Made in Serbia“. Volim da putujem po Srbiji. Vrlo mi je interesantna istočna Srbija. Mene u principu privlači taj raspad, mrak. Nemam negativan odnos prema njemu. Ponavljam, privlači me.

Da li mislite da angažovana umetnička dela mogu da utiču na društvene prilike?

– Možda i mogu, ali mene ta dimenzija ne interesuje previše. Imam religiozni odnos prema umetnosti i za mene je umetnost hram u kome se upražnjavaju obredi. Ti rituali donose promene pre svega na duhovnom planu, a promene na materijalnom, socijalnom mogu da postoje, ali predstavljaju sporedan proizvod. Najvažniji mi je, dakle, duhovni doživljaj. Kada u mojim filmovima i postoje elementi angažovanosti, onda je to delom kvaziangažovanost. Spajanje elemenata angažovanog, „socijalnog“ filma s, na primer, elementima horor filma, ne toliko zbog angažovanosti same, nego više zbog kontrasta, kombinovanja… Živimo u postideološkom vremenu u kome je jasno da ne treba preozbiljno uzimati ideološka usmerenja, pošto se radi samo o verbalnim konstruktima pod čijom vlašću smo još uvek, ali se polako oslobađamo.

Zašto ste odabrali estetiku treš filma? 

– Treš estetika mi je zanimljiva zato što predstavlja korišćenje odbačenih formi. Razume se, odbačenih od strane akademskih krugova. Korišćenjem treša mi pokazujemo zapravo da smo duhoviti, zdravi. Koristimo te odbačene, navodno neumetničke elemente u borbi protiv ustaljenih, učmalih formi i pokazujemo da umetnost nema ograda i ne poznaje granice.

Da li su vas prizori raspadanja privukli i zbog njihove izrazite fotogeničnosti? 

– Da, prizori raspadanja su vrlo fotogenični i kinestetični. Ono što mene interesuje je ideja da je put destrukcije i raspadanja zapravo put ka čistoj svetlosti, slobodi i spasenju koji se kriju iza materijalnog. Kada se to materijalno razori, ukaže se svetlost. Zapravo, radi se o kreativnosti putem destrukcije.

Ko su vaši favoriti sa savremene svetske filmske scene?

– S jedne strane Brajan de Palma, Aleksej Balabanov, Takaši Mike, a s druge Vudi Alen, Aki Kaurismaki, Haneke.

Da li sebe smatrate delom generacije koja je filmofilsko iskustvo sticala gledajući „piratske“ kopije filmova?

- Piratske kopije su predstavljale jedini način da dođemo do novih filmova i da svoje iskustvo ne ograničimo na siromašnu bioskopsku ponudu. Ti razmrljani snimci i mali ekrani umesto velikog platna sigurno su uticali na naše bavljenje filmom, na estetiku. Sećam se da sam tada „Ratnike podzemlja“ Voltera Hila gledao puno puta preko VHS-a. To je bio snimak sa RTB-a. Pre dve godine sam pogledao DVD izdanje. Razočarala me je mekoća i toplina boja, a prednost sam davao sirovoj slici i zvuku VHS kopije.

(Razgovarao Saša Radojević)