Predgovor knjizi Đorđa Vukadinovića Od nemila do nedraga

Ova knjiga pokazuje da ni jedno ni drugo – bar što se Đorđa Vukadinovića tiče – ne stoji. Danas su se strasti iz 2000. ili 2001. godine ohladile. I naše znanje o tome šta se u visokoj politici tada događalo znatno je veće. Stoga, kada danas čitamo Vukadinovićeve tekstove, vidimo sa koliko su znanja i nepristrasnosti napisani.

Vukadinovićevo znanje ne proizilazi samo iz činjenice da on, na Filozofskom fakultetu u Beogradu, drži nastavu iz političke filozofije. U Srbiji ima mnogo univerzitetskih nastavnika u oblasti društvenih nauka. Ali opet, nekako imamo utisak da se društvo i svet oko nas nedovoljno dobro razumeju, nedovoljno dobro objašnjavaju. Vukadinović nema tu nevolju. Pogledajte njegove tekstove i videćete sa kojom se lakoćom on kreće i u najsloženijim pitanjima. Osamnaest stranaka DOS-a, tri stranke opozicije, ambasadori SAD i EU, medijski baroni, tajkuni... Svi oni su stvarali složenu mrežu vektora srpske politike. I Vukadinović je tu mrežu gotovo savršeno dobro znao i razumeo. I gotovo savršeno tačno umeo da predvidi rezultantu delovanja tih vektora.

Zašto? Zato što Vukadinović ne robuje metodološkim ili ideološkim dogmama. U sporu “akteri ili strukture” Vukadinović zauzima najracionalnije stanovište. On priznaje značaj struktura, ali vidi da akteri donose konačnu odluku. Pogledajte još jednom Vukadinovićeve tekstove. Videćete kako se strukturalna i akterska analiza sjajno prepliću, kako se samo sjajno dopunjuju. I shvatićete zašto “metodološki realizam”, koji kombinuje obe analize, nema premca u društvenim naukama.

Analitička veština kod Đorđa Vukadinovića izgleda savršeno laka, jednostavna i samorazumljiva. Ali svako ko se želeo na tom polju ogledati zna koliko je teško to što Vukadinović radi. Dok gledamo majstore fudbala, čini nam se da bismo njihove bravure i mi lako mogli da izvedemo. Kada uzmemo loptu i izađemo na teren, shvatimo koliko to nije lako. Potrebne su godine napornog rada i vanredni talenat. Vukadinović ima i jedno i drugo. Zato je on majstor. Možda najbolji kojeg imamo.

Taj talenat je ono čemu sam se uvek divio i na čemu mu zavidim. Mnogo puta sam se uverio kako Vukadinović može brzo da sagleda i najsloženije prilike i da tačno predvidi šta će se dalje događati. Za to je potrebno ne samo dobro poznavanje mehanizama delovanja društvenih struktura. Za to je potrebno ne samo realističko sagledavanje interesa, karaktera i psihologije glavnih društvenih aktera. Za to je potrebno još nešto. Onaj poseban talenat, posebna intuicija koja postoji u svakoj struci i koja od zanatlije pravi umetnika. A Vukadinović je ima više od ostalih.

Konačno, recimo nešto i o (ne)pristrasnosti. Naši mediji su puni zagriženih navijača koji svoju pristrasnost ne kriju. Ali oni je prostim ideološkim trikom pretvaraju u objektivnost. Oni smatraju da je pristrasnost u korist “evroreformskih snaga” nešto poželjno, nešto što je objektivno dobro za “zaostalo društvo” u kome živimo. Tako pristrasnost u prvom koraku postaje evroreformska angažovanost, u drugom korisnost, a u trećem objektivnost. Iz tog položaja, onda, svaka stvarna objektivnost biva proglašena pristrasnošću. Jer ono što nije dovoljno evroreformski, to je društveno nekorisno, a ono što je društveno nekorisno, to je i neobjektivno.

Vukadinović nije od te fele novinara i analitičara. Daleko od toga da on ima nešto protiv Evrope. On je samo protiv manipulacije, protiv laži, protiv instrumentalizacije, protiv idolatrije... Vukadinović zna da su ideje jedno, a stvarnost drugo. I da su, često, najniže strasti i najprizemniji interesi zaodenuti u najlepše i najčistije ideje. Zato on ne pada na retoriku “evrointegracija”, “demokratije”, “ljudskih prava”...baš kao što tokom devedesetih nije padao na nacionalističke parole i kvazipatriotsku retoriku. Trezveno i kritički on sagledava šta je u pozadini, kakvi interesi i ambicije se kriju iza velikih deklaracija i gromkih zaklinjanja. I onda mnoge stvari postaju jasnije.

Zato Vukadinovića treba čitati. Čak i kada nas nervira njegovo seckanje, njegovo rastavljanje, njegove primedbe, njegovi zaključci... Čak i kada hvali ono što ne volimo, a kudi ono što volimo. Čitajmo ga. Ne samo zbog lepog stila, duhovitosti, veštih slika i originalnih poređenja. Čitajmo ga pre svega zbog znanja koje nam daje. Pomoću njega bolje razumemo društvo u kome živimo. Pomoću njega bolje razumemo naše vreme. Pomoću njega bolje razumemo – i same sebe.