„Preokret“ u laganom nestajanju srpskog jezika, pisma i kulture

I svaka nepobožnost bi zgažena i ustraši se, odsekoše se ruke onih koji su činili nepravdu i koje se prostiru na zlo, a pravda je procvetala i plod nosila (rađala). Ne izgonjaše brzi sporoga, niti bogati ubogoga, niti je moćni uzimao predele bližnjih, niti je vađen mač silnih, niti se krv pravednika prolivala, niti je postojao zli i glupi govor... A svi sa strahom behu kao anđeli gledani očima onih koji dolaze i udivljeni pobožnošću, a svi jedan prema drugom (ponašali su se) sa dobrim redom i dobrim stidom...“. Konstantin Filozof, Život despota Stefana Lazarevića

Ovako je u prvoj polovini XV veka znameniti književnik Konstantin Filozof opisao vreme despota Stefana Lazarevića. Za većinu istoričara to je Istina o periodu srpske države, kada su se nesumnjive vrednosti ugrađivale u evropsku kulturu. A šta je istina u savremenoj Srbiji?

Mnogobrojni delatnici našeg kulturnog prostora, koji su se vekovima iskreno borili za očuvanje ćiriličkog pisma i svojim delima dali veliki doprinos bogatstvu srpskog jezika i kulture, postaju polako zaboravljeni od modernih Srba koji svojim stavovima i načinom života žele da što pre pobegnu od svog viševekovnog identiteta. Moderno je danas mudrovati u iznošenju oštre kritike prema Srbiji i Srbima. Oštro kritikovati i što više „demistifikovati“ prošlost, jer se „ne živi od sećanja na prošlost već treba misliti na bolji život budućih generacija“. Slušajući mnogobrojne „stručnjake“ ili „poluintelektualce“, kako ih je svojevremeno nazvao Slobodan Jovanović, stiče se utisak da su Srbi samo pravili greške u prošlosti i da će tek ove današnje „mesije“ Srbiju uvesti u evropski raj. Grešio Karađorđe, grešio Miloš, grešio Nikola Pašić, grešili kralj Aleksandar i knez Pavle. Površnost, naknadna pamet i banalizacija prošlosti, koja se posmatra kroz prizmu neoliberalizma i ideologije nove evropske demokratije, glavne su karakteristike srpskih poluintelektualaca. Po obrascu stroge lakonske isključivosti ili s njim ili na njemu, čuju se parole tipa ili Nato ili blato, Evropa ili propast, Samo mi možemo odvesti Srbiju u okrilje naših pragmatičnih saveznika!

Kada se proanalizira sfera kulture u današnjoj Srbiji, može se vrlo lako zaključiti da su u ravnopravnom tretmanu prema ćirilici i latinici, odavno prevagu odneli „latinofili“ i da će u nekom budućem Ustavu koji budu doneli predstavnici Preokreta stajati da se ćirilicom služe samo predstavnici manjine „kada to zakon predvidi“. Projekat liberalne „Nove Srbije“ u kojoj je patriotizam unapred obeležen kao retrogradno i anticivilizacijsko opredeljenje, prezriv odnos prema ćirilici, ruženje naroda kome se neumorno pridikuje na osnovu dogmatskog odnosa prema „nepristrasno donetim presudama“, „moralno i duhovno pročišćenje“ i „raskid sa mračnim devedesetim“. Ovakvo ubrizgavanje liberalne ideologije stvorilo je veliki otpor u srpskom društvu, ali istovremeno je i „preokrenulo“ apatične i hronično frustrirane intelektualce, ili kako ih je umirovljeni vladika Atanasije Jevtić duhovito nazvao beogradčiće.

Budući da su u vreme Brozove „pentakontaetije“ i dvodecenijskog odumiranja krhke jugoslovenske ideologije stasavale generacije raznovrsnih ideoloških stremljenja, ušli smo u XXI vek sa totalno smućenom slikom sopstvene stvarnosti, gde je vrednosni sistem toliko urušen da se ponekad čini da je lakše bilo Japanu da obnovi zemlju posle cunamija iz 2011. godine nego Srbiji da obnovi svoj duhovni i kulturni identitet. Postavlja se vrlo logično pitanje, zašto su mitskom veličanju bivše jugoslovenske države skloni upravo obrazovani Srbi? Zar do današnjih dana nisu mogli da nauče šta jedna moralno jaka država mora da ostavi svojim potomcima? Poznavanje istorije svedoči da samo zdrave i utemeljene države, na čvrstim moralnim principima, mogu da prežive i opstanu.

Teško je razumeti kako su u jednom narodu, od srednjovekovnog doba vaspitavanom na hrišćanskom vrednosnom sistemu, iskazanom samo u nekoliko reči Bolje ti je izgubiti glavu nego svoju ogrešiti dušu i Zemaljsko je za malena carstvo a Nebesko uvek i do veka, zavladali ravnodušnost i neosetljivost na nepravdu, nerazumno samoporicanje i samoponižavanje. Kao da su neumorno trudoljublje i neprocenjiv doprinos Svetog Ćirila i Metodija, Svetog Save, arhiepiskopa Danila, monahinje Jefimije, despota Stefana Lazarevića, patrijarha Pajsija, grofa Đorđa Brankovića, Save Vladislavića, Jovana Rajića, vladike Njegoša, Marka Miljanova, Jovana Dučića, Svetog vladike Nikolaja Velimirovića, Svetog Justina Popovića i mnogih drugih, u svesti novih ljudi, preokretaša, pali u zaborav.

Ćirilica ne stanuje više u zemlji Srbiji. Koliko je samo neveštih izgovora za potiskivanje ćirilice i uvođenje latinice. Jedni se izgovaraju učenjem engleskog jezika, drugi su opet u svetu kompjutera, pa im je „mnogo lakše da pišu latinicom“, treći su zbog ulagivanja zapadnoevropskoj ideologiji toliko zastranili da se stide i sopstvenog kulturnog blaga. Na ulicama srpskih gradova ovladali su latinični natpisi, reklame i imena firmi, kako stranih, što je i normalno, tako i onih domaćih što ne bi trebalo da bude normalno. Paradoksalno je da se ćirilica više negovala u Brozovoj Jugoslaviji nego u današnjoj samostalnoj Srbiji.

Od XVIII veka mnogi su vladari i političari zabranjivali ćirilicu. Od carice Marije Terezije (1740-1780), preko cara Franje Josifa (1848-1916), hrvatskog bana Ivana Mažuranića, civilnog „protektora“ Bosne i Hercegovine Benjamina Kalaja pa do ustaškog poglavnika Ante Pavelića. Austro-Ugarska okupaciona vlast u Srbiji donela je 1. januara 1917.godine odluku o zabrani ćirilice u Srbiji, i u javnom i u privatnom životu. Jedan srpski zarobljenik u logoru u Galiciji pisao je tim povodom 29. novembra 1917.godine u Beograd, između ostalog, i ovo: „Maro, da mi pišeš srpski, jer ja sam Srbin pa neka dođe ma koja država u Srbiju, ja sam Srbin i kao Srbin ću da umrem; ako mi srpski ne pišeš, nemoj da mi pišeš više"! [1] Među prvim zakonima klerofašističke Nezavisne Države Hrvatske bio je onaj koji se odnosio na zabranu ćirilice. Naime 25.aprila 1941. godine, samo petnaest dana posle proglašenja nezavisnosti, donet je sledeći zakon: 1. Na području Nezavisne Države Hrvatske zabranjuje se uporaba ćirilice. 2. Ova zakonska odredba stupa na snagu danom proglašenja u „Narodnim novinama”, a provedenje povjerava se ministarstvu unutarnjih poslova.

U Zagrebu, travnja 1941. Ova zabrana ćirilice u javnoj i privatnoj upotrebi ostala je na snazi sve do propasti NDH , maja 1945. godine. Srpski narod je u toku četvorogodišnje vladavine ustaša, proganjan, zatvaran i izložen pravom genocidu zbog ćirilice i pravoslavnog veroispovedanja. Odakle pravo bilo kome, pa zvao se on i nedodirljivi, proevropski i anacionalni intelektualac, da previdi i minimizira činjenicu da su služenje ćirilicom i pripadnost pravoslavlju bili najveći gresi Srba hrišćana na području Nezavisne Države Hrvatske, zbog čega su i postradali. Pita nas prošlost: Srbi, zašto ste ravnodušni i bezosećajni? Zar nemate elementarnog poštovanja prema onima koji su zbog svog imena, pisma, vere i jezika stradali od novovekovnih Iroda? Da li su barem oni najodgovorniji svesni nasilja nad kulturom i tradicijom jednog naroda?

Kada se pogleda broj latinično štampanih dnevnih novina u Srbiji (Danas, Blic, Kurir, Press, Alo), ili latinično obeleženih televizijskih stanica sa nacionalnom frekvencijom (Prva srpska, Pink, Avala, B 92 ), ili se pažljivo pročitaju reklame na bilbordima u srpskoj prestonici, koja se Beograd zove, čovek bi pomislio da je u sopstvenoj državi postao manjina. U prestonom gradu pravi se Preokret da se Srbi koji žele progres ne zovu više Srbi već Srbi, a možda i Srbijanci, kako ih inače zovu oni koji bi najradije da ih sabiju u dvanaest nahija. Liberalna politička grupacija proevropske Srbije, koja ima ozbiljnih ambicija da preokrene srpsko društvo svoje političke poruke šalje isključivo „modernim“ latiničnim pismom, pozivajući se na reč Istina. Da njihova istina nema dvostrukih aršina, i da ne pravi razliku između svih ostalih i „za sve krivih Srba“, verovatno bi imali jaču partiju istinoljubaca. Njihova istina je slična onoj za koju je Fjodor Mihajlovič Dostojevski rekao: „Ako bi mi neko dokazao da je Hristos izvan istine i ako bi se zaista dogodilo da je istina izvan Hrista, ja bih radije ostao sa Hristom, nego sa istinom“.

Preko jezika, pisma i kulture najlakše se menja čovekov identitet. Kada se zaboravi jezik i uz to se obogalji raznoraznim kompjuterskim i internetskim kovanicama, dolazi se u poziciju da se transparentno hejtuju smorovi koji smaraju, žigošu svi koji vole svoj narod, Crkvu, nacionalne pisce, jezik i pismokao mutanti, udbaši, debeovci, fašisti u homofobi. Zato predstavnici srpskog naroda treba da rade pre svega na obnovi i okrepljenju moralnih i kulturnih vrednosti, prepoznatljivih sve do 1918.godine u porodici zrelih evropskih naroda, a ne da radi oponašanja pragmatizma i jeftinog politikantskog marketinga preokreću i izokreću već poodavno smućen i zbunjen narod.

[1] http://www.cirilica-beograd.org/ , Otvorena pisma Ako mi srpski ne pišeš