“Prevaziđena” ćirilica, a o jeziku da i ne govorimo

Najstariji dnevni list na Balkanu i agencija “Faktor” organizovali su prošlog meseca  anketu o toleranciji. Tokom nje ispitano je 1.200 punoletnih građana Srbije, a prema postavljenim pitanjima moglo bi se zaključiti da su oni bili  isključivo srpske nacionalnosti. Na više hipotetičnih pitanja stigli su isti takvi odgovori: Da li biste imali nešto protiv toga da vam šef na poslu bude Hrvat, da li biste letovali u Hrvatskoj, kako  biste reagovali da vam neko otkaže zakazanu večeru jer on proslavlja svoj verski praznik, da li želite Rome za susede, da li biste dozvolili svome detetu da upozna i običaje drugih veroispovesti, da li treba ukinuti veronauku u školama?

Ova i slična pitanja ispitanika su stavljala u zamišljenu a ne stvarnu situaciju, i on je onda  odgovarao uglavnom onako kako je pretpostavljao da bi se ponašao u slučaju da se u njoj zaista nađe, te se takvi podaci moraju primati sa priličnom rezervom. Međutim, jedno pitanje ankete bilo je sasvim određeno i nije ostavljalo mesta pretpostavkama i zamišljanju  “šta bi bi bilo kad bi bilo”. Od ispitanika se tražilo da odgovore da li pišu ćirilicom. Ne da li biste pisali, već da li pišete? Nažalost, kao što se i moglo očekivati, odgovori su nedvosmisleno i po ko zna koji put ukazali na zabrinjavajuće stanje u kome se srpsko pismo već poodavno nalazi, a koje se još i neprestano pogoršava. Na ovo pitanje svega je 16 posto ispitanika odgovorilo potvrdno, uz napomenu da im je vrlo važno da oni pišu i da se piše ćirilicom, jer se tako čuva naša tradicija. Trideset šest posto izjavilo je da se služi latinicom zbog posla, ali i da kad god može piše ćirilicom, dok 38%  kaže da  koristi i ćirilicu i latinicu što, takođe, može da izaziva zabrinutost, jer mnogo podseća na onu poznatu smicalicu iz doba bratstva i jedinstva kad su protivnici ćirilice pričali kako su oba pisma ravnopravna, a pisali isključivo latinicom (kao, recimo, Televizija Beograd u prvim decenijama postojanja). Najzad, deset procenata anketiranih neće ni da čuje za ćirilicu, oni smatraju da je srpsko pismo prevaziđeno.

U prilog anketi iz meseca aprila ove godine, neovlašćeno i ničim izazvan, mogu da dodam i primer svoga školskog druga i dugogodišnjeg prijatelja Mladena J. Mladen ima ovakav izgovor za pisanje latinicom: njegov ćirilični rukopis niko nije u stanju da pročita! Sem njega, pada mi na pamet i jedan pijačni prodavac koji mi je na pitanje zbog čega je oznake na svojoj tezgi ispisao latinicom odgovorio: “Tako mi lakše!”. Da, najzad, pomenem i izvesnu gospođicu iz jedne nevladine organizacije. Negde devedesetih godina prošlog veka, ona je ispred Gradske skupštine Beograda postavila plakat za skupljanje  potpisa protiv dr Šešelja. Nije mi se dopalo što je tekst bio napisan latinicom, i zbog toga nisam hteo da se potpišem , već sam na plakatu samo dodao dve reči: “Pišite ćirilicom”, na što je gospođica besno prosiktala: “Vi ste rasista!”

No da se vratimo pomenutom istraživanju. Čini mi se da je bar ovoj grupi od 120 ispitanika (10% od ukupnog broja) trebalo postaviti i pitanje o srpskom jeziku, odnosno, smatraju li da je i on zastareo i prevaziđen i kako gledaju na  njegovo “osavremenjavanje” najezdom stranih, uglavnom engleskih reči i izraza u njegovu leksiku kao stori, autlet, pačvork, šoping, vau, sejl, diskont, trend,  lajkovanje, spinovanje, daunloudovanje, tender, samit,  šer, imejl, klikni, apdejtuj se i bezbrojni drugi... Srboingliš je u punom zamahu na svakom koraku. Neka buduća anketa svakako bi morala da potraži odgovore na pitanje kako se odnosimo prema sopstvenom jeziku,tačnije koliko ga trpimo, jer, kako je krenulo, sve su veći izgledi da će u nekoj ne tako dalekoj  budućnosti Srbi potpuno zapustiti svoj jezik i preći na engleski.

Pre mnogo godina, prilikom kraćeg boravka u Kanadi, upoznao sam se sa jednim crncem,  nastavnikom sa Barbadosa. Razgovarali smo na engleskom , koji je on , bar koliko sam ja bio u stanju da procenim, govorio tečno i pravilno, samo sa teškim akcentom. Kako sam očigledno bio promašio neku lekciju iz geografije i istorije, i nisam mnogo znao o Barbadosu , to sam ga upitao koji je njegov maternji jezik., On mi je, pomalo čudeći se mome pitanju, odgovorio da  je to engleski, a što je, opet, mene veoma začudilo , pošto sam najzad shvatio da su nastavnikovi preci “izgubili” svoj maternji jezik. Teško je reći da li i srpskom jeziku preti isti kraj, ali razloga za zabrinutost svakako ima.  

A što se tiče ankete “Politike” i “Faktora” ona bi verovatno dala još porazniju sliku o upotrebi ćirilice da su na to pitanje, sem punoletnih ispitanika, odgovarali i stariji osnovci. Školske godine 2011-12. u jednoj beogradskoj osnovnoj školi (o čemu je u NSPM već bilo reči), učiteljica jednog odeljenja četvrtog razreda govorila je učenicima kako joj je svejedno kojim pismom pišu zadatke. Posledice njene “tolerancije” bile su veoma lako uočljive: od 28 njenih učenika  ćirilicu je koristilo samo dvoje.