Prilog kritici problema demokratije

Demokratija: Vladavina većine. Sistem vladavine u kojoj je apsolutna vlast u rukama naroda koji je sprovode direktno ili indirektno kroz sistem reprezentacije koji uključuje periodične i po potrebi neperiodične slobodne izbore na kojima svi punoletni državljani imaju pravo glasa i na kojima svaki glas vredi isto.

Cilj ovog teksta je da pokaže da je, suprotno globalnoj mozgoispirajućoj propagandnoj kampanji, demokratija LOŠ sistem upravljanja.

Pokažimo prvo velike mane demokratskog sistema reprezentacije. Pri ovakvom sistemu svi punoletni državljani – građani, svakih nekoliko godina biraju određene političke partije i/ili pojedince kojima poveravaju mesta u državnoj upravi i državne funkcije na određeni vremenski period. Mane ovakvog pristupa su sledeće.

Ograničenost izbora i nemogućnost kontrole: Za veliki broj birača ne postoji partija i/ili kandidat čiji program u potpunosti odgovara biračima te birači nisu u stanju da glasaju za ono što zaista žele. Takođe, programi političkih partija i pojedinih kandidata su nesveobuhvatni te birači ne mogu biti sigurni da li će njihova volja u svim situacijama biti ispoštovana. Čak i da mogu biti sigurni da li se njihova volja sprovodi ili ne, zbog nemogućnosti kontrole vlasti, ne postoji način da momentalnu svrgnu vlast čim se većina birača ne složi sa nekim vladinim potezom.

Populizam: Usled ovakvog sistema vlada će, pogotovu neposredno pre ponovnih izbora, pre donositi popularne nego ispravne odluke čime će, pod okriljem demokratije, činiti ogromnu štetu državi i narodu.

Pretpostavimo sada da umesto reprezentativnog sistema birači glasaju o svakoj odluci koju država namerava da donese. Više je nego očigledno da bi tada država bila suočena sa krajnjom neefikasnošću i praktičnom nemogućnošću da donese bilo kakav ozbiljniji paket mera usled velikog broja birača. Takođe, postojala bi realna mogućnost da država nema nikakav dugoročni plan ne po kom pitanju usled nekonzistentnosti odluka koje se donose.

Čak i da se svi do sada navedeni problemi reše ostaje činjenica da su osnovni principi na kojima demokratija počiva pogrešni i besmisleni.

Pravo glasa: Nije racionalno, možemo čak reći da je potpuno suludo, da svi imaju pravo glasa samo zato što zadovoljavaju određenu starosnu granicu. Zaista, da li postoji ijedan valjan argument da ljudi poput osuđivanih zločinaca i sličnih imaju pravo glasa? Ima li smisla da ljudi koji nisu elementarno obrazovani učestvuju u odlukama rukovođenja države i nacije? Pravo glasa ne treba biti svakome garantovano već ga treba zaslužiti.

Kompetentnost: Kontraproduktivno je da rudari glasaju o tome kako treba urediti zdravstvo, da doktori glasaju o uređenju saobraćaja i slično. Niko nije dovoljno kompetentan da odlučuje o svemu. Upravo zbog potpuno suprotne, pogrešne, pretpostavke demokratije verovatnoća da se donesu pogrešne odluke znatno je veća nego kada bi odluke donosili kompetentni i stručni ljudi. Masa uvek donosi lošije odluke nego društvena elita (ovde pod elitom ne mislimo na aristokratiju i/ili oligarhiju već na pravu elitu tj. intelektualni, naučni i kulturni vrh društva). Čak je i Hitler, čovek koji je načinio ogromno zlo kako sopstvenom narodu tako i celom svetu, bio izabran demokratski, većinom glasova.

Vrednost glasa: Jedna od osnova demokratije, podjednaka vrednost glasa svih, takođe nema smisla. Jedan engleski pisac je to jako lepo i duhovito objasnio rekavši: „Demokratija je sistem u kome idioti vladaju – samo ako ih ima dovoljno.“ Zaista, ne može glas jednog mudraca da vredi manje od glasova dvojice budala. Koliko god neki voleli da to poriču, ostaje činjenica da NIJE svačiji glas jednako vredan.

I pored svih mana demokratije, demokratski tj. kvazi-demokratski sistemi i dalje opstaju.