Radnici u kulturi i nova kulturna revolucija

Odnos umetnosti i politike verovatno spada u najkontroverznije i najizazovnije društveno i civilizacijsko pitanje. Ne može se poreći činjenica da su se politika i umetnost uvek prožimali, ali i žestoko sukobljavali. Umetnost je pre svega izraz ljudske individualnosti, kreativnosti i težnje da se čovekovo stvaralaštvo ovaploćuje izvan ideoloških i političkih projekata.

Otvorena dilema je da li umetnost može postojati izvan uticaja politike. Sigurno je da ne može, ali je izuzetno važno kako se i u kojoj meri ostvaruje taj uticaj. Nedavno je održana prva konferencija grupe „Radnici u kulturi“ (RUK), a glavna tema je bila posvećena stavu da umetnost jeste politika. Ova politička grupa je očigledno nastala kao odgovor na nasilno zatvaranje izložbe savremene umetnosti Prištine, i njeno političko i ideološko opredeljenje ogleda se pre svega u rezolutnoj tvrdnji da je u savremenoj umetnosti ukinut politički prostor i sprovedena zabrana mišljenja i slobodnog izražavanja.

Ovako koncipirane tvrdnje nemaju nikakvo utemeljenje u savremenom umetničkom životu u Srbiji. Sloboda mišljenja i umetničkog izražavanja osvojena je kroz teške političke borbe i danas se ne dovodi u pitanje. Zato ovakve ideološke diskvalifikacije „Radnika u kulturi“ spadaju u domen anahrone političke prakse koja se vezuje za olovna vremena u kojima je vladala jedna i neprikosnovena ideološka matrica i politička koncepcija.

Očigledan je žal ove političke grupacije kada se moglo ideološki procenjivati i diskreditovati stvaralaštvo i politički nepodobni kulturni poduhvati. Pri tome, ovakve ocene nisu potkrepljene nijednim ozbiljnim argumentom, koji za ovaj tip ideoloških radnika i nisu potrebni, presudna je vera u određenu politiku koja kreira i prostor umetnosti. Jedino ako je za „Radnike u kulturi“ prekidanje izložbe umetnika iz Prištine dovoljan dokaz za zaista neverovatnu tvrdnju da je u savremenoj srpskoj umetnosti sprovedena zabrana mišljenja i slobodnog izražavanja.

Verovatno bi ovim političkim radnicima trebalo da verujemo na reč i da im obezbedimo što širi politički prostor za ideološko arbitriranje. Gotovo je nezamisliv i spada u sferu svojevrsnog ideološkog vremeplova njihov stav da su umetnost i politika neodvojivi i da bi umetnost i kulturu trebalo vratiti u čelični zagrljaj politike. Samo se ne kaže koju to politiku treba vratiti, verovatno onu koju su oni već osmislili u svojim ideološkim ćelijama.

Ovakvim stavovima se pridružio istoričar umetnosti Dejan Sretenović, ocenivši da je incident oko zatvaranja prištinske izložbe jasan i neporeciv pokazatelj da nijedan zatvoreni galerijski prostor više nije garantovan, nego je reč o izmaštanom mestu slobode umetničkog izražavanja. Ovakva ocena je više nego apsurdna, budući da se samo u Beogradu svakodnevno otvaraju kvalitetne likovne izložbe i kulturne manifestacije, verovatno je problem što one nemaju ideološku i političku dozvolu koju bi im izdavali „Radnici u kulturi“.

Na ovoj raspravi nije se zaobišlo ni pitanje cenzure, a moglo se – što je retko u našoj novijoj kulturnoj istoriji – čuti da neko dobrovoljno zahteva cenzuru, i to cenzuru koja bi bila sprovedena po principima neke nove kulturne revolucije oličene u ideološkim postulatima ovih delatnika. Na jednom od posebnih panela postavljeno je pitanje kako govoriti slobodno kada je zabrana govora neformalna i dolazi iz institucija kroz evaluaciju ili sa ulica kao nasilje, sve uz prećutnu podršku države.

Da ovaj ideološki karusel bude još čudnovatiji pobrinuo se pomoćnik ministra za kulturu Branislav Dimitrijević, koji na ovoj „O-RUK“ konferenciji nije rekao da li daje prećutnu podršku ovakvim neprimerenim i neargumentovanim ideološkim diskvalifikacijama. Ali zato Dimitrijević nije propustio da kaže da je ključni simptom ovog društva krivica žrtve, što znači da žrtva postaje odgovorna za nasilje. Najmanje što očekujemo od visoko pozicioniranog državnog predstavnika je da brani dignitet državne i kulturne politike koju zastupa, a ne da se na ovako prizeman način dodvorava ideološkim i političkim istomišljenicima.

Rasprava „Radnika u kulturi“ doživela je svoj ideološki klimaks u stavovima teatrologa Ivana Medenice, koji je u maniru prekaljenih ideoloških i političkih komesara ukazao na idejnu dezorijentaciju u većini naših pozorišta, u kojima je moguće ostvariti samo posredno društveno angažovane projekte. Zaista je razočaravajuće da neko u današnjem vremenu oživljava i praktikuje ovakav isključivi ideološki govor ispoljen u zaboravljenim postulatima – idejna orijentacija, društveno angažovanje umetnosti, ideološko reagovanje u datom društvenom trenutku. Za Medenicu je malograđanski alibi da ne treba mešati politiku sa umetnošću, i on to otvoreno i čini jer u svojoj raspravi kao predani ideološki radnik u kulturi ukazuje na idejnu dezorijentaciju u predstavi „Tartif“.

Sličan metod koristi i Milena Dragićević-Šešić, ocenjujući da je program Doma kulture primer šizofrene kulturne politike. Zar nije pravi izraz političke šizofrenije i otvorenog licemerstva da specijalni savetnik ministra kulture i ne pokušava da brani kulturnu politiku koju je ona u velikoj meri kreirala i u kojoj je sloboda umetnosti, depolitizacija i deideologizacija kulture jedno od suštinskih opredeljenja? Očigledno je da samo u našim konfuznim političkim prilikama mogu delovati ovako podeljene ličnosti i predstavnici države.

Konferencija „Radnika u kulturi“ pravi je primer gotovo sablasnih ideoloških relikata i nastojanja da se promoviše nova kulturna revolucija u našem društvu. Sva sreća, njihovi pravoverni ideološki pokušaji ostaće samo žalosna farsa i još jedno svedočanstvo o političkoj nedoslednosti i odsustvu smisla za realno sagledavanje odnosa politike i kulture.

14. maj 2008.