Rat kao policijska akcija ili svetski mir u kosmopolitskoj državi

(Danas, 11.6.2010).

Međunarodna konferencija „Asimetrični ratovi, međunarodni odnosi i teorija pravednog rata“ biće održana od 17. do 19. juna u organizaciji Centra za etiku, pravo i primenjenu filozofiju (Center for Ethics, Law and Applied Philosophy – CELAP), Filozofskog društva Srbije i Univerziteta u Beogradu, a pod koordinacijom profesora Jovana Babića (Filozofski fakultet) i dr Petra Bojanića (Institut za filozofiju i društvenu teoriju). To će biti jedanaesta konferencija u nizu koji traje od 1997, a u okviru projekta ILECS (International Law and Ethics Conference Series). U Beogradu će se naredne sedmice okupiti neki od najznačajnijih svetskih filozofa i politikologa da sučele mišljenja o ovim teorijski, ali i praktički veoma značajnim pitanjima.

Jedan od učesnika konferencije biće i veoma poznati Majkl Volzer (Michael Walzer) sa Univerziteta Prinston kome će Univerzitet u Beogradu dodeliti počasni doktorat. Pored njega, konferenciju će obogatiti sadržajem i Nensi Šerman (Nancy Sherman) sa DŽordžtauna i Mornaričke akademije SAD, Dejvid Rodin (David Rodin) sa Oksforda, Dejvid Luban (David Luban) i DŽudit Lihtenberg (Judith Lichtenberg) - oboje sa DŽordžtauna, Majkl Gros (Michael Gross) sa Univerziteta u Haifi, Uve Stajnhof (Uwe Steinhoff) sa Univerziteta u Hongkongu, Nikolas Foušn (Nicholas Fotion) sa Ejmorija, kao i drugi međunarodni ali i domaći učesnici.

Sam naziv konferencije već može da najavi pitanja o kojima će se govoriti: „asimetrični ratovi“ kao novi i sada preovlađujući vid ratovanja, međunarodni odnosi koji su danas više obojeni problemom terorizma nego ikada ranije, kao i „teorija pravednog rata“ sa dva svoja kriterija koja uspostavljaju ius ad bellum (pravo da se vodi rat) i ius in bello (pravedno ponašanje u ratu). Ipak, kada se govori o ratu, implicitno se postavlja pitanje da li postoje izgledi da se u nekoj bliskoj budućnosti on potpuno prevlada kao način rešavanja sporova među državama.

U tom pogledu svoja stanovišta sukobljavaju pristalice kosmopolitizma (ideje o svetskoj vlasti u jedinstvenoj, pravednoj i na miru zasnovanoj svetskoj državi) i njegovi protivnici. Svetska vlast, smatraju pristalice kosmopolitizma, bila bi garant mira, ali i globalne pravde i blagostanja. Protivnici pak navode argumente koji su sažeto formulisani i u pozivnom pismu koje su organizatori konferencije uputili njenim učesnicima. U pismu se konstatuje da stari šabloni rešavanja problema opravdanja ratova više ne izgledaju uverljivo. Pri tom se pojavljuju i sledeći novi momenti u teoriji i praksi ratovanja: tendencija kriminalizacije rata, novi načini opravdanja vojnih intervencija, i ogromno polje preklapajućih pravdajućih razloga koji se odnose na već pomenuti „asimetrični rat“, „rat protiv terora“, preemptivni i preventivni rat, akcije stvaranja i održavanja mira, ali i strategije menjanja političkih režima. Teorija pravednog rata, konstatuje se, izgleda da je suočena sa krizom svog pravdajućeg kapaciteta, te nije jasno da li to ukazuje na šansu za novi razvoj te teorije ili je pomenuta kriza znak njenog kraja.

Organizatori konferencije zapravo upozoravaju na opasnost da ratovi doista prestanu, ali ne zato što će biti prevaziđeni svetskim mirom i pravednošću zamišljene svetske države koja će biti formirana u relativno skoroj budućnosti, već zbog toga što će nepravda i nasilje nad „nekooperativnim državama“ ili „odmetničkim režimima“ biti definisani ne više kao rat (pa makar i pravedan) nego kao kvazi-policijska akcija protiv kriminalizovane države ili režima.

Da li je ovakva bojazan opravdana? Posmatranje aktera u međunarodnim odnosima doista navodi na pomisao da velike sile svoju hegemoniju u svetu legitimišu kriminalizacijom (nekih) svojih suparnika. Sa druge strane, može se reći da još uvek najmoćnija svetska sila ne kriminalizuje suparnike koji imaju demokratsko državno uređenje (mada primenjuje dvostruke aršine ne kriminalizujući svoje nedemokratske saveznike). Prema tome, moguće je zastupati tezu da svet ide ka „emancipaciji“ od ratova, prevodeći ih polako u različite vrste kvazi-policijskih akcija protiv suparničkih država, ali da se istovremeno jedan vrednosni poredak koji je zasnovan na liberalnim idejama takođe nalazi u dugotrajnoj ekspanziji (sa povremenim teškim padovima – ratovi i genocidi dvadesetog veka).

Vratimo se kosmopolitskom konceptu svetske države kao garanta mira. Još je Kant u svom spisu „Ka večnom miru“ (Zum ewigen Frieden) iz 1795. ukazivao na tri faktora koji vode ka stanju svetskog mira: „republikansko“ državno uređenje (u današnjem rečniku njemu bi najviše odgovaralo ono što se podrazumeva pod „liberalnim državama“), federalni odnosi među državama i „kosmopolitsko pravo“ (koje bi Kant ograničio na „uslove sveopšteg gostoprimstva“). U knjizi Religija u granicama pukog uma (Religion innerhalb der Grenzen der blossen Vernunft) Kant ide jedan bitan korak dalje zalažući se za „univerzalnu republiku ustanovljenu na zakonima vrline“ i uvodi izuzetno značajan pojam „etičke zajednice“ (das ethische Gemeine Wesen). Takva zajednica je, prema Kantovom shvatanju, cilj istorijskog razvoja čovečanstva i može se izjednačiti sa „univerzalnom (svetskom) republikom“ i „univerzalnom Crkvom“. No, da bi se ona dostigla potrebno je „etičko sazrevanje ljudskog roda“. Prema tome, iz perspektive uslova u kojima je Kant živeo, svetska federacija država se možda mogla smatrati realnom opcijom u relativno bliskoj budućnosti, dok su (pravedna) svetska vlast i država, prema Kantovom shvatanju, bile ostvarive jedino u daljoj budućnosti.

Postavlja se pitanje gde se mi nalazimo sada. Pobornici kosmopolitske ideje skloni su tome da svetski mir i svetsku državu vide kao opcije kojima je vredno težiti već u ovom istorijskom trenutku. Jačanje uloge Ujedinjenih nacija u smislu garanta mira, ali i reforma svetske organizacije u pravcu uspostavljanja Generalne skupštine čiji bi se predstavnici direktno birali glasanjem građana ovoga sveta, stvorili bi, prema zastupnicima kosmopolitkse ideje, jedan novi, demokratskiji i pravedniji svetski poredak. U takvom poretku, ni pitanja rata i mira ne bi više bila isključivo u domenu odlučivanja vlada i državljana nacionalnih država, već u rukama svih građana sveta sa pravom glasa.

Kad je reč o gore pomenutoj ekspanziji liberalnih ideja, vredi se pozvati na jedan poznati naučni članak američkog politikologa Majkla Dojla (Michael Doyle) iz 1983, a u kome autor pruža ubedljivu empirijsku evidenciju za svoj nalaz da je broj liberalnih država u neprestanom porastu u poslednja dva veka, kao i da one ne vode međusobne ratove. Zato se može braniti i teza da istorijski razvoj u poslednja dva veka pokazuje porast liberalnih poredaka, kao i njihovu sve veću saradnju, a koja bi od stanja međusobnog neratovanja mogla da jednog dana preraste u na miru zasnovanu Kantovu „etičku zajednicu“ kao „univerzalnu republiku ustanovljenu na zakonima vrline“. Bilo kojem pogledu da smo naklonjeniji, kosmopolitskom ili nekosmopolitskom, jedno je sigurno: Kantov ideal večnog mira kao stanja koje je kvalitativno drugačije od stanja „mira“ zasnovanog na određenju rata kao globalne kvazipolicijske akcije, ako i bude dostignut, moraće da sačeka dosta daleku budućnost – onu koju verovatno nijedan čitalac ovih redova neće doživeti.

Sve u svemu, naša naučna javnost može se radovati narednoj sedmici kada će se u Beogradu sučeliti ove raznorodne i često međusobno suprotstavljene ideje o ratu i načinima njegovog izbegavanja, ali i opravdavanja. Valja naglasiti još jednom i to da će se pomenuto sučeljavanje ponovo odigrati u okviru ILECS, čime se ova serija skupova već izborila za status svojevrsne tradicije u životu ne samo srpske, već i svetske filozofske zajednice.