Razlozi za ćirilicu

Razlozi za isključivo pisanje ćirilicom su mnogobrojni. Osnovni su: estetski, lingvistički, puristički, istorijski, kulturni, verski, etički, duhovni, nacionalni, pravni, politički, psihološki, pedagoški, sociološki, ekonomski, trgovački i turistički.

1. Estetski. Prema opštem uverenju, ćirilica je lepše, kaligrafskije pismo. Zamenjivati je manje lepom latinicom znak je pomanjkanja osećaja za lepo.

2. Lingvistički. Hrvatska latinica ima tri digrama, ili digrafa, ili dvoslovlja (dž, lj, nj), kao i četiri slova sa dijakritičkim znacima (č, ć, š, ž). U ćirilici takvih slova nema. Ćirilica je, dakle, lepše i funkcionalnije pismo.

3. Puristički. Pisanje ćirilicom podsvesno ograničava upotrebe stranih reči (tuđica). Pisanje latinicom pospešuje njihovo prodiranje u srpski jezik. Briga za čistotu srpskog jezika preporučuje pisanje ćirilicom.

4. Istorijski. Srbi su, računajući i naše slovenske pretke, pisali raznim pismima: glagoljicom, ćirilicom, arabicom i latinicom. Glagoljica se davno povukla pred jednostavnijom ćirilicom. Arabica je bila pismo samo govornika srpskog jezika muslimanske vere. Latinica je bila sve do sredine XX veka uglavnom pismo govornika srpskog jezika katoličke vere. Od sredine XX veka, pod uticajem komunizma, ona se proširila i na Srbe pravoslavce.

Uprkos ovim promenama i devijacijama, ćirilica je bila i ostala suštinski jedino pismo Srba pravoslavaca.

5.Kulturni. Dr Petar Milosavljević u knjizi „Srpska pisma” (2006) opširno piše o pismu Lepenskog vira i Vinčanskom pismu i time unosi zbrku. Mada je proučavanje tih pisama korisno i hvale vredno, njihovo svrstavanje u „srpska pisma” je heuristički netačno. To što se ta pisma nalaze na teritoriji današnje Republike Srbije ne govori o njihovoj etiološkoj povezanosti ni sa Srbima ni sa državom Srbijom. Ta praistorijska pisma pripadaju kulturnoj baštini cele Evrope i sveta, a ne samo Srbije. Još je gore to što autor u „srpska pisma” ubraja i „vlesovicu”, pismo „Velesove knjige”, iako je reč o dokazanoj krivotvorevini.

Nasuprot ovim opskurnim pismima, ćirilica (staroslovenska, srpskoslovenska, ruskoslovenska, slavjanoserbska, vukovska) bila je i ostala jasan i neprevarljivi deo kulture srpskog naroda.

6. Verski. Pismo katoličkih Slovena je latinica. Njom se služe katolički Sloveni: Poljaci, Česi, Slovaci, Slovenci i Hrvati. Pismo pravoslavnih Slovena je ćirilica. Njom se služe, ili bi bar trebalo da se služe, pravoslavni Sloveni: Rusi, Belorusi, Ukrajinci, Bugari, Makedonci i Srbi. Široka upotreba latinice kod Srba svedoči o našem ozbiljnom nacionalno-verskom zastranjenju.

7. Etički. Nastanak ćirilice je vezan za misionarsku delatnost sv. Solunske braće, sv. Kirila (narečenog Konstantina Filozofa) i njegovog brata sv. Metodija. I danas je ćirilica isključivo pismo Pravoslavne crkve. Isključivo korišćenje ćirilice povezuje nas – makar i nesvesno – sa pravoslavnom etikom.

8. Duhovni. Ćirilica je sveto pismo pravoslavnih Slovena. Staroslovenska azbuka predstavlja jednu vrstu veroispovedanja („Az buki vjedi…”). Stoga je svaka upotreba ćirilice u osnovi potvrda verovanja u duhovni značaj pisanja.

9. Nacionalni. Srbi, Hrvati i Bošnjaci govore isti jezik, koji istorijska filologija naziva srpskim. Ali ova tri naroda razlikuju se u veri. Budući da je osnovna differentia specifica među njima religija, to znači da ćirilica, kao isključivo pismo pravoslavne tradicije, treba da bude i isključivo pismo Srba.

10. Pravni. Poznavajući i priznavajući kulturno-istorijski i nacionalno-državni značaj ćirilice, Ustav Republike Srbije (Član 10) napominje da su u službenoj upotrebi u Republici Srbiji „srpski jezik i ćiriličko pismo”. Ova ustavna odredba je obavezujuća za sve.

I međunarodne institucije priznaju da je ćirilica jedino srpsko pismo. Po klasifikaciji UNESCO-a, Vukova ćirilica je srpsko, a latinica hrvatsko pismo.

11. Politički. Upotreba ćirilice je mera našeg identiteta, integriteta i suvereniteta. Široka rasprostranjenost latinice u Srbiji svedoči o slabosti srpske nacionalne svesti i srpske države.

12. Psihološki. Korišćenje dva pisma stvara osećaj nesigurnosti i šizofrenosti. Korišćenje samo ćirilice stvara osećaj sigurnosti i celovitosti.

13. Pedagoški. Đaci se u Srbiji uče dvama pismima, što i njima i njihovim učiteljima stvara mnogo problema. Učenje dva pisma predstavlja svojevrsnu pedagošku entropiju – gubitak vremena i energije.

Dvoazbučnost šteti mladima, jer ih čini nesigurnim piscima. Nije retkost da mladi brkaju ćirilicu i latinicu. I nije ih zbog toga kriviti. Kriv je školski sistem koji im tu nesigurnost stvara. Često se mogu videti grafiti, čak i oni nacionalističke sadržine, u kojima su pomešana pisma. Sve bi se to otklonilo kada bi se u školama prešlo na isključivo korišćenje ćirilice.

14. Sociološki. Korišćenje dva pisma u jednom nacionalnom korpusu dovodi do nepotrebnih gloženja. U normalnoj državi ne bi bila potrebna udruženja poput „Ćirilice”, jer bi se podrazumevalo da jedan narod ima jedno pismo. U uslovima jednoazbučja ne bi bili potrebni ni članci, knjige, televizijske emisije i drugi oblici kulturnog angažovanja u prilog ovog ili onog pisma. Drugi narodi, koji su pitanje pisma rešili na jedini prirodan način – na način jednoazbučja, mogu svoju snagu da upotrebe na druge kulturno-jezičke delatnosti. Mi smo, nažalost, u situaciji kada se još borimo sa najelementarnijim pitanjem – sa pitanjem pisma. Socijalnu koheziju i kulturni napredak ostvarilo bi jednoazbučje.

15. Ekonomski. Ispisivanje tekstova na dva pisma, kako je danas čest slučaj, predstavlja gubljenje vremena i energije. Dvoazbučnost je neekonomična i predstavlja ekonomski balast.

16. Trgovački. Vukova ćirilica predstavlja svojevrstan srpski brend – nešto što odlikuje samo srpski narod. Odražavajući srpski identitet, ona ima i veliki trgovački značaj.

17. Turistički. Isključivo korišćenje ćirilice može strance privući u Srbiju. Ljubav i odanost prema ćirilici može biti najbolja turistička reklama.

Ideja da će latinica privući turiste potpuno je pogrešna. Grci ljubomorno čuvaju svoje nacionalno pismo alfavit i zbog toga nemaju oskudicu u posetiocima. To ljubomorno čuvanje sopstvene kulture, pa i pisma, upravo je ono što strance i može privući u Srbiju.

Zaključak. Ima verovatno još razloga za upotrebu ćirilice, ali i ovoliko koliko je rečeno dovoljno je da se može zaključiti da je isključivo korišćenje ćirilice naučno opravdano i društveno korisno.

Autor je predsednik Upravnog odbora Udruženja za zaštitu ćirilice srpskog jezika „Ćirilica”