Režiserski debi Anđeline DŽoli haotičan i neprirodni ratni porno

(Folkskrant, 16. 2. 2011)

Haotičan zaplet, neprirodan dijalog, prenapeti i drvenasti glumci: praktično sve scene odišu nesposobnošću. Rezultat režiserskog debija Anđeline DŽoli u filmu “U zemlji krvi i meda“, na skali od 1-5 “zvezdica“, je jedinica (kec)

ONA: „Pa, zar smo toliko odvratni da treba da budemo istrebljeni?“

ON: „Tja, radije ubijam ljude sa kojima ranije nisam išao u školu.“

Nijedna nemoguća ljubav nije ista kao druge. Lako je bilo Romeu i Juliji u poređenju sa likovima u režiserskom debiju Anđeline DŽoli “U zemlji krvi i meda“. U jednom trenutku Srbin Danijel (Goran Kostić) i bosanska muslimanka Ajla (Zana Marjanović) prosto lebde igrajući zagrljeni u plesnoj dvorani – u sledećem eksplozija granate okončava sreću i nađu se okruženi mrtvima i ranjenima.

Nalazimo se u Bosni početkom devedesetih godina. Njih dvoje se ponovo susreću kada je već započelo etničko čišćenje. Ona kao logorašica, on kao oficir grupe srpskih vojnika koji novodovedenim logorašicama utuvljuju pravila ponašanja tako što ih javno siluju. Danijel nije ništa manje surov od svojih potčinjenih, ali ipak oseća neku unutrašnju nelagodu kod ubijanja, mada – ako ni zbog čega drugog, a ono zbog toga što oseća za Ajlu, nije on taj koji vrši ubistva. Za to vreme, Ajla sve strahote pokorno prihvata, i uprkos svemu, nastavlja da ga voli.

Nesposobnost

Neka napeta drama može da dovede do takvih situacija, ali praktično svaka scena Anđelininog filma odiše njenom nesposobnošću. Zaplet je haotičan i prepun neverovatno nestvarnih obrta – ipak, najveća mana je tu onaj neprirodni dijalog, koji neprekidno i još više podvlači ionako preterano naglašenu predstavu ratnih dilema. Anđelina DŽoli ni kao scenarista (jer, ona je scenario sama napisala), ni kao režiser, ne poseduje sposobnost da udahne život likovima “od krvi i mesa“.

Prosto bodu oči i bolno su neprijatne one scene kada se Anđelina upinje da pravom poplavom jakog bočnog osvetljavanja sugeriše postojanje dubokih emocija između Danijela i Ajle:  vidimo samo dvoje prenapetih i drvenastih glumaca koji se iz sve snage upinju da se kobajagi pokažu.

Plašeći se da joj publika ipak neće dovoljno jasno uvideti kako je to užasno bilo tamo na Balkanu, DŽoli prenatrpava scene (ionako upadljivo jednostrano osvetljenih) ratnih užasa: prosto je vidiš kako sedi za svojim pisaćim stolom kod pisanja svog scenarija, okružena gomilom izveštaja UN, i misli: „Da dodam još jedno silovanje, e - pa, tako je to tamo i bilo? Ovde ću dodati scenu jednog snajpera kod mosta, a ovde još i grupu izgladnelih muškaraca iza bodljikave žice.“  

To su scene koje ništa ne kazuju, scene koje se oslanjaju na šokirajuće dejstvo koje brzo nestane.

Ratni porno

Posebno je rečita scena u kojoj Ajla odlučuje da se tokom svog usamljenog bekstva kroz šumu potpuno nepotrebno skriva iza jednog leša. Jedina potreba je bila u tome da Anđelina dođe do još jedne "fino jezive" scene.

Bez obzira na dobre namere, to je samo jedan ratni porno.

Prevod sa holandskog: Vasilije Kleftakis