Ријалити програми - бруталност и "померање граница"

 Ми смо изгнали лепоту, Грци су устали на оружје због ње

 Албер Ками           

Нема ниједне дневне новине, укључујући Политику и Данас, које нису огласиле почетак нове сезоне „Великог брата“, ријалити програма који ће бити приказиван на два телевизијска канала Б92 и Првој. Ово је још један у низу оваквих програма који преплављују нашу јавност као доказ више да је ријалити пошаст апсолутно превладала не само у медијском простору.

Могу се чути оцене да су они право огледало наше све јадније стварности и да свако ко доводи у питање овакво мишљење жели да га разбије, јер не може да се суочи са реалном сликом нашег живљења. Међутим, то огледало је последица сурове идеолошке и медијске манипулације којој смо свакодневно изложени.

Један од главних аргумената заговорника ових програма је тврдња да то народ воли и тражи да гледа, што је такође део медијске обмане и конструкције. Јер народ воли да гледа оно што му се непрестано сервира и што добија највећу медијску пажњу, а то се управо чини са ријалити програмима.

Довољно је само прелистати нашу штампу и видети ко је од тзв. ријалити звезда на насловним страницама и колико медијског простора они добијају. То није само пет минута изгледне славе за сваког човека, о чему је говорио Енди Ворхол. Позивање на став да свако има прилику да промени канал по својој вољи може имати смисла само ако та слободна воља и права могућност избора заиста и постоје. Очигледно је да беспоштедна борба за што већу гледаност и рејтинг постају неупитне одреднице у функционисању и програмском профилисању наших медија.

Иван Клајн, наш знаменити филолог, са пуно права се запитао да ли постоје разна регулаторна тела која наводно треба да воде надзор над телевизијама, радио-станицама и онлајн медијима, али се њихов утицај не види ни на пољу културе (болно питање ријалитија), а камоли у језику. Зашто се онда издвајају средства пореских обвезника за функционисање регулаторних тела ако она немају никакву реалну моћ да учествују у обликовању прихватљивог и на одређеном систему моралних вредности заснованом културном обрасцу.

Доминација профита као основне вредности у медијској сфери није последица само комерцијалне условљености, већ она произлази и из превласти одређеног политичког обрасца који је одавно срастао са естрадом, а сада постаје и део свеобухватног процеса претварања нашег политичког живота у велики ријалити програм. У то смо се могли уверити толико пута гледајући преносе заседања Народне скупштине, свакодневне конференције за штампу премијера Србије или снимке са друштвених мрежа, где се политичари појављују као старлете или естрадне звезде.

Неки политичари су се окушали и као учесници ових опскурних ријалити програма. На тај начин они су дали неку врсту прећутног легитимитета бескрупулозном просташтву, баналности, огољеном примитивизму, насиљу и поништавању свих моралних вредности. И није укључивање политичара у ову каљугу присутно само код нас јер је телевизијски формат ријалитија преузет претежно из САД. Улога селебритија је присутна ових дана на почетку прелиминарних избора за номинацију страначких кандидата на предстојећим председничким изборима у Америци.

Водитељ ријалити програма и бизнисмен Доналд Трамп води своју кампању као класичан пример ријалити програма и до сада је добио подршку 24 одсто републиканских гласача иако његови политички наступи више личе на циркуске представе, а он се труди да што више подиђе најприземнијим интересима и предрасудама републиканског бирачког тела.

Не треба правити посебне анализе медија да би се дошло до једноставног закључка о стварној сврси ових програма. Она је садржана у речима једне од учесница ријалитија. Имам само три прохтева – да једем, спавам и трошим паре. У овом исказу се може препознати наличје диктата свеопште и сурове комерцијализације која прожима све токове нашег живота. Као да се остварује стара идеја о ковању новог човека, а јасно је да су ријалити програми онај калуп за формирање бесловесне масе, која задовољава само голе егзистенцијалне интересе, уз све отворенију брутализацију и глорификацију простаклука и најприземнијих страсти.

Занимљиво је да је један од главних промотера ових телевизијских програма Жељко Митровић изјавио да су политичари непожељни у новом серијалу „Фарме“. „Нећемо политичаре у `Фарми`. Ријалити не треба да се политизује, већ да се врати у нормалне породичне оквире. Неки ријалити су отишли у еротизацију, неки у политизацију, а ми то нећемо. Ми бирамо средину, али без политичара. Нисмо звали ниједног политичара у `Фарму`, нити хоћемо. И за нову сезону није се нудио политичар.“

Колико је девалвирана професија политичара у нашем друштву, говори и чињеница да их чак ни Жељко Митровић не жели да их ангажује у својим ријалити програмима. То је сасвим очекивано јер је наша политичка сцена у многим елементима превазишла „Фарму“ и „Великог брата“.

Аполитични власник најрежимскије телевизије (иначе конкуренција је веома велика и оштра) препоручује нам „Фарму“ као део образовног програма намењеног за неговање породичних вредности. Парадокс је тим већи што је он великим делом у праву јер се у ријалити програмима нуде и обликују узори и идоли које треба да следе нове генерације.

Психолог Марина Бунчић узроке за све распорострањеније и учесталије вршњачко насиље види у томе што деца данас „усвајају модел понашања према којем све могу да добију насиљем и тучом“. А насиље и туча су свакодневно присутни у неком од ријалити програма јер то доноси највећу гледаност и популарност. Неколико стотина деце је сатима на тропској врућини чекало у реду за аудицију за учешће у звездицама „Гранда“, а за „Великог брата“ се пријавило више хиљада потенцијалних учесника.

Интересантно је погледати резултате истраживања структуре гледалаца ријалити програма. Постоји јасна константа да што су хаос и насиље већи, то гледаност ових програма расте.

Без обзира на то што се „Фарма“ одвија у сеоском амбијенту, она је задобила већу пажњу публике из Београда него са села. У истраживањима се наводи да, иако се увече гледаност смањује, много више људи из Београда седи испред малих екрана пратећи „Фарму“ у односу на друге делове Србије.

Ови подаци нас упозоравају да сагледамо у коликој мери је уништен систем вредности који је и обликовао посебан цивилизацијски дух и начин функционисања и развоја нашег главног града. Он је разаран већ дуго времена, а ријалити програми долазе само као завршни чин драме у којој нисмо само неми посматрачи, већ у њој макар и невољно учествујемо. Многи се питају шта је следеће што може подићи гледаност, а самим тим и увећати профит телевизијских канала који емитују ову врсту програма.

Да ли ће то бити борба човека и крокодила, или ће бити организоване класичне гладијаторске борбе, још је неизвесно, али у основи ових емисија је да померају границе у испољавању насиља и бруталности, али и у најприземнијем понижавању људи. Игор Мандић је својевремено рекао: "Јадно је друштво у којем рокери филозофирају, а филозофи ћуте." То данас изгледа као недостижни идеал јер се сада помно прате најприземније изјаве опскурнијих звезда ријалитија, а филозофи као да више и не постоје, нити је ико спреман да чује њихов глас.