Roditelji kao sumnjiva lica

Ako se „dve po turu” kriminalizuju velika većina roditelja će se prepoznati u kategoriji „zlostavljača”

Decu treba zaštititi od zlostavljanja svake vrste, pa i od fizičkog zlostavljanja. Uprkos tome što je u postojećim zakonskim rešenjima to dobro uređeno pojavila se inicijativa da se svaki udarac roditelja po guzi deteta proglasi krivičnim delom. Ignorišući razlike koje postoje između fizičkog zlostavljanja i telesnog kažnjavanja predlagači pozivaju državu da se umeša u suptilni i privatni odnos roditelj–dete.

Ako se „dve po turu” kriminalizuju velika većina roditelja će se prepoznati u kategoriji „zlostavljača”. Kao takve će ih prepoznati njihova deca, partneri, roditelji, susedi... Možemo zamisliti čitav niz komplikacija i zloupotreba koje bi mogle nastati prihvatanjem ove inicijative. Upravo zbog nepromišljanja čitavog niza mogućih negativnih posledica ova inicijativa vodi u opasni društveni eksperiment.

Ne postoji nikakav argument zbog koga bi se roditeljima oduzelo i moralno i zakonsko pravo da u sklopu vaspitanja dece koriste i telesno kažnjavanje. Tokom vaspitanja se u stvarnom životu pojavljuju razne situacije, a neke od njih roditelj mora razrešiti primenom sile. I zato i ovaj izbor mora biti dostupan roditeljima kako bi mogli da obavljaju svoju roditeljsku funkciju. Oduzeti roditeljima pravo da telesno kazne dete je kao kada bismo policiji oduzeli pravo da u svom poslu primenjuje fizičku silu tvrdeći da će tako biti efikasnija.

Ono što najviše plaši je način na koji predlagači gledaju na roditelje. Umesto da se roditelji vide kao osobe koje su najzainteresovanije za dobrobit svoje dece, oni se vide kao iracionalne i sumnjive osobe koje jedva čekaju da se vrate sa posla kako bi svoje frustracije batinama iskalile na sopstvenoj deci. Iz toga sledi potreba da deca budu spasena od svojih roditelja.

Pedocentrizam je pristup koji sagledava samo dete, a zanemaruje druge delove sistema u kojem to dete živi. Kada neko, u ime detetove koristi, predlaže rešenja ignorišući druge delove realnosti, ta rešenja su na kraju štetna i po dete. Savremeni roditelj je zbunjen oko toga šta je ispravan način vaspitanja. U želji da usreće i ispravno vaspitaju svoju decu mnogi roditelji su se odrekli svoje moći. Tako je nastao „sindrom nemoćnog roditelja”, roditelja koji voli dete, ali koji je iz straha da dete neće voleti njega prestao da zahteva, da odbija detetove želje, da zabranjuje i da kažnjava dete. Uprkos vaspitavanju po preporučenim načinima mnogi su nezadovoljni rezultatima. Posledica je da su naša deca, koja su jako dobro svesna svojih prava, ali ne i obaveza, sve više razmažena, nesocijalizovana i prezaštićena.

Kako se terapija daje na osnovu postavljene dijagnoze, moramo se zapitati da li je danas glavni problem upravo u tome što roditelji telesno zlostavljaju svoju decu? Iako i takvi slučajevi postoje, problem koji se tiče većine je nemoćni roditelj bez autoriteta koji ne može da izađe na kraj sa svojom decom. Sumnjičiti takvog roditelja i oduzeti mu moć da telesno kazni je gašenje vatre benzinom.

Razumevanje nasilja mora ići dalje od stereotipa „zlostavljaju oni koji su bili zlostavljani”. Sve je više mladih koji vrše nasilje iako nikada nisu bili zlostavljani na bilo koji način. Deca koja nisu naučena da postoje granice njihovih želja i ponašanja silom ugrožavaju tuđe granice. Sklonost nasilju stvara i nemoćni roditelj koji nikada nije uspeo da postane autoritet detetu, da natera dete da mu se u nekim stvarima podredi. A problem nemoćnog autoriteta se iz porodice seli u školu, iz škole u društvo. Ne samo da nema dokaza da će kriminalizacija telesne kazne doprineti smanjenju nasilja u društvu već možemo zamisliti i da će imati suprotni učinak.

Ni u jednoj od pedeset država u SAD nije roditeljima zabranjeno da telesno kažnjavaju svoju decu. Ustavni sud Kanade je presudio da roditelji imaju pravo da telesno kažnjavaju svoju decu između druge i 12 godine. Nakon masovnih protesta roditelja na Novom Zelandu je odbačena slična inicijativa. I vlada Velike Britanije uporno odoleva pokušajima najveće nevladine organizacije. Da li će joj odoleti i naša vlada?

Psihoterapeut