Rodna ravnopravnost i jezik

(NIN, 13.08.2009)

Lingvisti koji se bave veštačkim jezicima, kao što su esperanto, ido ili, od novijih, slovio, imaju osnova da predlažu šta bi se u tim jezicima moglo promeniti, jer su ti malobrojni jezici nastali veštačkim putem, a izvesne izmene kroz koje su neki od njih prošli takođe su, uglavnom, prvo nastajale u glavama lingvista koji se tim jezicima bave.

Lingvistika, ipak, ima za predmet, pre svega, prirodne jezike, a ne veštačke. Zato je osnovni zadatak lingviste da opisuje, objašnjava i normira ono što već postoji u jeziku, a ne da traži da se u sastav i strukturu jezika unese ono čega u njima nema.

Zahtevi da se, u duhu nečijeg tumačenja aktuelne političke korektnosti, pogleda na odnose među polovima, za svaku imenicu muškog gramatičkog roda koja znači zanimanje, javnu funkciju, društveni status i sl. izmisli i u gramatičku normu uvede imenica ženskog roda sa značenjem odgovarajućeg pola, predstavljaju pokušaj nasilja nad jezikom. Da li će ili koliko će taj pokušaj uspeti, manje zavisi od lingvističke argumentacije, jer nje u pravom smislu reči tu ni nema, a više zavisi od toga koliko nelingvističke okolnosti u datom trenutku idu naruku onima koji žele da nešto u gramatici srpskog jezika promene sa obrazloženjem da je postojeće gramatičko stanje politički nekorektno. Ne tako davno čudili smo se pokušajima nekih ostrašćenih, politički dobro pozicioniranih hrvatskih lingvista da uvedu reči vojnikinja, sutkinja i sl., a danas smo u situaciji da vidimo da se nešto vrlo slično pokušava i sa srpskim jezikom. Predočavaju nam se stotine nepostojećih imenica ženskog roda, za koje oni koji su te reči izmislili smatraju da ih treba uvesti u srpsku gramatiku.
Taj pokušaj može se staviti u širi sociološki kontekst, koji neki vide kao globalni proces feminiziranja društvenog života (v. NIN 30.07.2009, str. 67), a ima i sasvim jasan politički kontekst, jer žene čine većinu biračkog tela, koje je jeftinije pridobijati političko-gramatičkom demagogijom (ponuditi im nekoliko stotina imenica ženskog roda da bi se osećale manje „ugroženo“) umesto boljim uslovima za život i rad. Tu je prisutno i medijsko odvlačenje pažnje javnosti sa stvarnih društvenih problema na fiktivne probleme, a postoji i psihološki momenat, jer nekome može biti primamljivo da vidi sebe kao autora nekoliko stotina novih reči u srpskom jeziku, čak i kada one nisu ni lepe ni žive.

Lingvisti treba da u gramatikama i rečnicima opisuju ono što u jeziku već postoji i što je široko zastupljeno u govoru, a ne da pokušavaju da u gramatiku i rečnik srpskog jezika uvedu nešto što tamo ne postoji. Na primer, ako se reč taksistkinja bude često upotrebljavala, lingvisti koji se bave normativnim pitanjima mogu da rasprave da li ima dovoljno osnova da se ta reč preporuči za upotrebu u književnom jeziku, odnosno da li da se ta reč unese u gramatike i rečnike.

U slovenskim jezicima imenice zaista imaju oblike koji se nazivaju oblicima muškog, ženskog ili srednjeg roda, ali u većini slučajeva oblici za muški rod ne znače muški pol, niti oblici za ženski rod obavezno znače ženski pol, niti oblici za srednji rod znače seksualne manjine (što bi nekom moglo pasti na pamet) niti imaju bilo kakve čvrste veze s polom. U srpskom kao i u drugim slovenskim jezicima imenički rod je kategorija koja se odlikuje slabom semantizovanošću, tj. oblici za rod vrlo često nisu dosledno značenjski razgraničeni jer je njihova funkcija pre svega formalna i ispoljava se u kongruenciji (slaganju sa atributom i predikatom).

Gramatički rod se nikada ne odnosi na pol kod imenica koje ne znače nešto živo (npr. dan, noć, pismo), gramatički rod ne znači muški ili ženski pol imenica koje znače ribe (npr. ajkula, kit, som), često je tako i sa nazivima za mnoge ptice i sisare (npr. vrabac, kondor, kamila, nosorog), a u velikom broju slučajeva ni kod onih koje se odnose na ljude. Ne samo da se desetine imenica srednjeg roda odnose na bića koja imaju pol (npr. devojče, momče, mače, kuče i sl.), nego se, kada je o ljudima reč, po vekovima stvaranoj gramatičkoj strukturi slovenskih jezika, oblik muškog roda upotrebljava i onda kada je pol nebitan, i kada bi insistiranje na polu bilo neumesno, npr. Studenti su dužni da dolaze na predavanja (naravno, misli se na oba pola). Kada je imenica u subjektu, može nastati problem slaganja sa rodom atributa ili predikata, ali se u jeziku to rešava drugim sredstvima pa se umesto nepravilnog Direktor je došla kaže Direktorka je došla, a u službenom izražavanju upotrebi se i neka imenica ženskog roda, npr. Direktor Ana Marić je došla, Gospođa direktor je došla i sl.

Vrlo često imenice koje se odnose na ljude upotrebljavamo u kontekstu u kojem nije bitno kojeg su pola osobe o kojima je reč, a kada je bitno, nađe se način da se i to kaže, npr. Na tom takmičenju naši studenti su pobedili u boksu, a studentkinje u odbojci na pesku, ili se pol iskaže opisno, npr. zamenicom (Ona je uspešan menadžer), ili oblikom predikata (npr. Kao direktor bila je vrlo uspešna) ili na neki drugi način.

Kada bi onima koji govore srpski bile potrebne reči kao hirurginja, stručnjakinja, prevodilica i sl., oni bi ih spontano stvorili ne čekajući da im to neko odobri ili da im ih stvori neki lingvista ma kog pola i ma kakve ideološke pripadnosti bio. Reči kao učiteljica, profesorka, doktorka, i mnoge druge, nisu nastale dekretom koji su pripremili politički podobni lingvisti nego ih je narod sam stvorio. Takve reči su govorna i jezička realnost koju niko ne osporava.

Neke od tih imenica su stilski neutralne (npr. učiteljica), druge su odlika razgovornog stila književnog jezika (npr. doktorka), ali jezik se stalno menja. Te promene treba pratiti, opisivati i objašnjavati, a ne treba ih izmišljati. Kada su jeziku takve reči potrebne, on ih stvori, a kada mu više nisu potrebne, one nestanu, postanu istorizmi (npr. papesa, đakonisa i sl.). Zato se ne bi smelo tvrditi da su imenice ženskog roda za zanimanja, zvanja i sl. nepotrebne (što niko i ne tvrdi), niti bi se smelo ići u drugu krajnost i izmišljati nove reči kako bi svaka imenica muškog roda imala svoj ženski par. Treba poštovati realnost jezika. Moguće je da će se u srpskom jeziku broj imenica ženskog roda za zanimanja i zvanja postepeno povećavati, ulazeći prvo u usmeno izražavanje i u razgovorni stil, a zatim i u sve druge funkcionalne stilove srpskog jezika, ali to ne treba činiti veštački. Taj proces je za neke imenice već završen (npr. prodavačica), neke takve imenice imaju stilski ograničenu sferu upotrebe (npr. šefica), a neke su (npr. psihologinja) svojstvene samo jeziku lica koje žele da upotrebom novih reči istaknu kako slede ono što se sada smatra politički korektnim.

Ono što je u jeziku obavezno i regularno, to je gramatikalizovano. Ako bi naspram svake imenice muškog roda za zanimanje, funkciju i sl. morala postojati imenica ženskog roda, to bi značilo da se u srpski jezik uvodi nova gramatička kategorija pola, odnosno, prema doslovnom prevodu sa engleskog jezika - „rodne“ pripadnosti. Ako bi se nastavilo sa započetim pokušajem uvođenja političkog reda u gramatiku srpskih imenica (u gramatiku se do sada nisu mešali ni izrazito totalitarni režimi, u pravopis i leksiku jesu), pitanje je gde bi se mašta specijalistica za gendernu problematiku zaustavila. Moglo bi se otvoriti pitanje da li će se u tekstu prvo pisati imenice muškog ili imenice ženskog roda (Učenici i učenice... ili Učenice i učenici...), ili će se njihov redosled stalno rotirati tako da nijedan pol ne bude zapostavljen; da li je politički korektno to što broj imenica muškog i ženskog roda u srpskom jeziku nije sasvim jednak čak i u slučajevima kada imenice označavaju nešto što nije živo i kakve to ima genderne konotacije; zašto imenica muškog roda sto znači nešto krupnije, a imenica ženskog roda stolica nešto sitnije i šta to može da sugeriše našoj društvenoj zajednici; zašto su predikati raznorodnih subjekata u muškom rodu (Učenici i učenice su došli), tj. zašto se i oblikom predikata ne istakne ženski pol imenice u složenom subjektu. Da li će se osobe ženskog pola stvarno bolje osećati ako bi se u politički podobnim medijima počele upotrebljavati rečenice tipa Studentkinje i studenti bile bi i bili bi dužne i dužni da posećuju predavanja? Koji bismo gramatički oblik imenice koristili onda kada ne želimo da ističemo pol osobe o kojoj je reč (što je vrlo često), ako oblik muškog roda više ne bi bio podoban za takvu, neutralnu upotrebu, kako se u slovenskim jezicima odavno ustalilo? Spisak takvih fiktivnih problema lako bi bilo nastaviti, ali to ne bi imalo mnogo smisla.

Status žena u društvu, ne samo našem nego i u ekonomski najrazvijenijim zemljama, zaista bi se u mnogo čemu morao učiniti boljim. Moglo bi se otvoriti pitanje o broju i ulozi žena u američkom senatu i u američkom društvu uopšte, o statusu žena u prijatelju najdemokratskije zemlje sveta Saudi Arabiji, o ženama u srpskom biznisu, politici, kulturi itd., o tome zašto se u Srbiji urušava porodica, zašto u Srbiji skoro polovina ljudi između 20. i 40. godine živi samo, zašto je skoro svaka treća majka u Beogradu samohrana, zašto se u ovoj zemlji godišnje izvrši više od sto hiljada namernih pobačaja itd. To su za žene mnogo važnija pitanja od toga da li će se reći sifražetkinja, feministkinja, lingvistica ili nekako drukčije. Ali mnogo je lakše, politički „korektnije“ i probitačnije izmišljati nove reči i tražiti da se one uvedu i da se postroje, žive ili mrtve, u uniformi muškog i ženskog roda, uz kolateralnu implikaciju da bi oni koji drugačije misle mogli biti konzervativni ostaci nenarodnih snaga koji nam guraju klipove u točkove.

(Autor je redovni profesor Filološkog fakulteta u Beogradu)