Royal britishness – od “bedne sprdačine” do Diznijeve bajke

Ovo je zato prilika za kratko podsećanje na studiju istoričara Dejvida Kanadina, koji se bavio proučavanjem razvoja i transformacije rituala vezanih za britansku kraljvsku porodicu i “izmišljanja tradicije” koje je u ovom slučaju stvorilo mit zbog koga je danas teško naći osobu koja bi se iznenadila značaju koji se u svetu pridaje “venčanju decenije”, odnosno “venčanju 21. veka” kako ga mediji ovih dana opisuju. 

Kako Kanadin u svojoj studiji “Kontekst, izvođenje i značenje rituala: britanska monarhija i “izmišljanje tradicije”, c. 1820 - 1977” objašnjava, dok je britanska monarhija bila na vrhuncu svoje efektivne, realne moći, odnosno do 70-ih godina devetnaestog veka, njena ceremonijalna komunikacija bila je krajnje ograničena, a većina kraljevskih svečanosti, kako kaže Kanadin “oscilirala je između farse i fijaska”. Štaviše, usled nepopularnosti koju je uživala, kraljevska porodica bila je izložena stalnoj poruzi javnosti, novinara i karikaturista. Takođe, usled nedostatka slika, i najveće kraljevske ceremonije, prenosi Kanadin, delovale su prilično tajanstveno – kao “nedostupni obredi izvođeni za nekolicinu, a ne za duhovno okrepljenje velikog broja ljudi”. Čak ni kočije u kojima se kraljvski par prevozio na venčanjima i krunisanjima nisu odudarale od okoline, a umele su i da budu sasvim zasenjene kočijama neke od zvanica , npr. francuskog ambasadora maršala Sulta na krunisanju Vilijema IV. “Taj nedostatak brige zbog uspeha koji su strani suparnici postizali kad je reč o običnim stvarima predstavljao je drugu stranu vrhunske samouverenosti u međunarodnom nadmetanju u važnim poslovima”, objašnjava Kanadin, buduči da Britanija posle Napoleonovog poraza nije imala konkurenata u Evropi, a ni šire – Sjedinjene Države još su lizale ozbiljne rane od građanskog rata. Štaviše, kao “lideri progresa” i ”pioniri civilizacije”, Englezi su početkom i sredinom viktorijanske epohe iskazivali netrpeljivost prema formi, paradiranju, ekstravaganciji, ceremonijalu i razmetanju. “Sigurnost u moć i uverenost u uspeh značili su da nema potrebe za samohvalisanjem” – zaključuje on.

Ravnodušnost prema ceremoniji i ljubav prema ekonomičosti , primećuje Kanadin ”predstavljale su smrt za velike kraljevske svečanosti”, a aljkavost koja je pratila takve događaje bila je česta tema viceva, pa je pogreb Vilijema IV opisan svojevremeno i kao “bedna sprdačina” u kojoj su se ožalošćeni smejuljili nadomak kovčega. Na Viktorijinom krunisanju, sveštenstvo je pobrkalo redosled bogosluženja, a skutonoše su glasno pričale. Katedralni horovi, naročito hor Vestminsterske opatije, bili su u žalosnom stanju, a njihovi nastupi kazna za uši. Niko se nije preterano uzbuđivao zbog toga – popularnost u narodu ionako nije bila na listi prioriteta britanske krune tog vremena: “Monarsi koji su bili politički energični, ali lično nepopularni, tandrčući bednim ulicama Londona u konvencionalnim prevoznim sredstvima, bili su više poglavari društva nego poglavari nacije. Zato kraljevski ritual koji ih je pratio nije bio toliko veselje koje treba da zadivi mase, koliko grupni obredi u kojima su aristokratija, crkva i kraljevska porodica kolektivno iznova potvrđivali svoju solidarnost (ili netrpeljivost) iza zatvorenih vrata.” Koliko je britanski ritual predstavljao samo traljavost u pokušaju, govori i citat iz britanske štampe iz daleke 1852:

“Za Engleze se kaže da su svet koji se ne razume u spektakle i proslave, kao ni u način na koji ih treba voditi. Optužuju ih da (…) nemaju pravog smisla za ceremonijal. U tome, bez sumnje, ima istine.”

Koliko je to daleko od slike koju danas svet ima o engleskom smislu za ceremonijal. Promena je nastupila na prelasku u 20. vek, zlatnom dobu “izmišljanja tradicije” kada je ritual od traljavog i privatnog postao sjajan, javan i popularan, a uloga monarhije počela sve više da se svodi upravo na taj ceremonijalni sjaj. Moć je zamenjena popularnošću.

Kako je primetio Kanadin, veoma važnu ulogu u kreiranju tog novog imidža britanske monarhije imali su mediji. Pojavom žute štampe senzacionalizam je zauzeo mesto intelektualne liberalne misli. Sentimentalni tekstovi puni divljenja obogaćeni raskošnim fotografijama kraljevske porodice iz Dejli mejla i njegovih sledbenika potisli su nekadašnje surove karikature na račun plave krvi. “Kritika britanske monarhije mogla se naći još samo u stranoj štampi, dok je u engleskim novinama monarhija već postala gotovo nedodirljiva”. Formiranje Bi-Bi-Si-ja je ključni događaj ovog perioda, budući da je on najviše doprineo izgradnji nove slike monarhije. Prvi generalni direktor Bi-Bi-Si-ja, DŽon Rit, i sam romantični poklonik raskošnih svečanosti i monarhije, “brzo je shvatio moć ovog medija da kod slušalaca stvori osećanje učestvovanja u ceremonijalu”. Od tada je radio prenosio sve velike događaj, a specijalni mikrofoni postavljani su da bi slušaoci mogli da čuju zvona, konje, kočije, klicanje. Takođe, zahvaljujući razvoju transportne tehnlogije, kočije monarha postale su sve staromodnije i raskošnije. Uvedene su mnoge novine, između ostalog, kraljevsko venčanje je 1922. prvi put prebačeno iz privatnosti Vindzora na ulice Londona, udajom princeze Meri za vikonta Lasela u velikom stilu. “Kao što je vojvoda od Jorka objasnio, postignut je veliki javni uspeh – “to više nije Merino venčanje, već, (kako kažu novine) ‘opatijsko venčanje’ ili ‘nacionalno venčanje’ pa čak i ‘narodno venčanje’”

Do promene statusa britanske monarhije došlo je i na međunarodnom planu. Zahvaljujući nedostatku konkurencije ona je postala jedinstvena. Ali i sve manje značajna i moćna – velika kolinijalna imperija se raspala i Elizabetina titula bila je mnogo manje imperijalna nego titule njenih prethodnika.

Pojavom televizije i uz emocijama obojene komentare tv voditelja koji su bili “prožeti dubokom odanošću prema monarhiji i romantičnim odnosom prema istoriji i tradiciji”, prenosi kraljevskih ceremonija dobijaju još više na svojoj pompeznosti.

Danas, nakon više od veka “razrađivanja” i “izmišljanja” svoje “hiljadugodišnje tradicije”, britanska monarhija deluje glamuroznije nego ikada, a “britanski smisao za ceremonijal” kao nešto najprirodnije na svetu. Kako i ne bi, kada “uljuljkujuća slika stabilnosti, tradicije i kontinuiteta”, kako ju je Kanadin nazvao, a koju su milijarde ljudi u petak upijale sa ekrana, predstavlja jedinu svrhu i smisao koju engleski presto još ima. Sasvim suprotno nekadašnjem stanju stvari, monarsi nisu više politički energični, niti moćni, ali su zato popularni, ne tandrču bednim ulicama, već uz ovacije jezde raskošnim avenijama, i nisu nikakvi poglavari društva već jedan od najbolje upakovanih mitova i izvoznih proizvoda britanske nacije. Zbog toga kraljevski ritual i jeste jedno vrhunsko “veselje koje treba da zadivi mase” dovedeno do savršenstva, ne samo produkcijski, već i “biološki” – njegovi akteri čak i svojom fizionomijom, svakom novom generacijom sve više liče na animirane likove iz Diznijevih bajki.