Rukovodstvo SANU vodi protivsrpsku politiku

U proteklih nekoliko godina u javnosti se mogu čuti ocene da je Srpska akademija nauka i umetnosti zanemela, da je samu sebe iz društva izopštila, da je svojim neodgovornim odnosom prema ključnim problemima države i naroda, kakvih, nažalost, ima u izobilju, pokazala da, iako je najviša naučna i umetnička ustanova u državi, ni ne pokušava da utiče na neke događaje o kojima bi morala da se oglasi i ponudi svoje viđenje.

Sud javnosti je da se SANU ućutala, da se ne oglašava i kada bi morala da se oglasi, u potpunosti je tačan. Kada je to tako, mora se postaviti pitanje ko je, zašto i na koji način uticao na to da SANU zanemi, da se marginalizuje, da izgubi dostojanstvo i ugled, da se pretvori u trabanta dnevne politike. Odgovor na to pitanje je jednostavan. Odgovornost snosi Izvršni odbor Predsedništva SANU sa predsednikom na čelu, koji je po položaju ključni čovek Akademije. Ovo što sam rekao potkrepiću dokazima.

Vojvodina, Kosovo i Prvi srpski ustanak

Kad je pre osam godina izabran za predsednika, akademik Hajdin je u intervjuu koji je sa njim vodio novinar Sava Dautović izjavio „da Akademiju hoće da očisti od onoga što naša javnost zove medakovićevštinom. Od onoga što, u njoj i u društvu, opstaje kao kancer i predstavlja sinonim zakulisnog političkog mešetarenja i nacionalne uskogrudosti“. Prema tome, novi predsednik je kao svoj program inaugurisao obračun sa bivšim predsednikom. Uzgred, moram da podsetim da je akademik Hajdin bio potpredsednik SANU u timu akademika Medakovića. Za sve to vreme nikad se nije oglasio protiv Medakovića, medakovićevštine, kancera koji se uvukao u Akademiju i zakulisnog političkog mešetarenja. Krenuo je u obračun protiv svega toga kad je Medaković sišao sa scene i prestao da bude predsednik. Komentar ovakvom ponašanju bio bi suvišan. Međutim, činjenica je da se SANU u vreme predsednikovanja Dejana Medakovića često oglašavala zastupajući srpske interese i da je sam Medaković u tom oglašavanju igrao značajnu ulogu. Njemu se nije desilo to da, kad ga novinari pitaju šta ima da kaže o problemu Kosova i Metohije, odgovori, kao predsednik Hajdin, kako on tu nema šta da kaže. Možda su i te ogromne razlike u umeću oglašavanja između Medakovića i Hajdina doprinele tome da se stvori kompleks medakovićevštine, koji je trebalo prognati iz Akademije.

Ko malo bolje prati zbivanja u Akademiji i ponašanje našeg Izvršnog odbora, u kojem je ključna ličnost predsednik, uočiće da je iz Akademije smišljeno proterana svaka srpska politika, a da je zavedena politika prećutnog saglašavanja sa svim onim što čini aktuelna vlast.

Nedavno je naš predsednik u intervjuu datom NIN-u ponosno izjavio da je iz SANU proterao politiku. Mislim da se s ovom njegovom izjavom u potpunosti možemo saglasiti. Međutim, postavlja se pitanje koju politiku je proterao, a koju je u Akademiju uvukao. Ko malo bolje prati zbivanja u Akademiji i ponašanje našeg Izvršnog odbora, u kojem je ključna ličnost predsednik, uočiće da je iz Akademije smišljeno proterana svaka srpska politika, a da je zavedena politika prećutnog saglašavanja sa svim onim što čini aktuelna vlast. Da to nije tako, Akademija bi se oglasila u vreme kada je raspravljano o Statutu Vojvodine, koji nije u skladu s važećim Ustavom i kojem je cilj dezintegracija srpske države. Na sednici Predsedništva SANU, na kojoj je raspravljano o Statutu Vojvodine i nekoliko članova Predsedništva je tražilo da se Akademija oglasi o celini Statuta, a ne samo o odredbi koja se ticala osnivanja Vojvođanske akademije, predsednik je, pod izgovorom da je to mešanje u dnevnu politiku, energično stavio do znanja da to neće dozvoliti.

Da je naš predsednik iz Akademije proterao svaku srpsku politiku jasno dokazuje i činjenica da on, sa svojim najužim timom, nije hteo da dozvoli održavanje međunarodnog naučnog skupa pod naslovom „Velika Srbija – istine, zablude, zloupotrebe“, koji su odlučila da organizuju dva odeljenja, Odeljenje istorijskih i Odeljenje društvenih nauka. Kad su ta dva odeljenja pribavila sredstva od sponzora i uspešno organizovala skup, Izvršni odbor nije hteo da finansira izdavanje „Zbornika radova“ sa tog skupa. Pomenuta dva odeljenja su ponovo našla sponzore i „Zbornik radova“ je objavljen u izdanju „Srpske književne zadruge“. Kad se ta knjiga našla u izlogu Akademijine knjižare, jedan od članova Izvršnog odbora, iz tima predsednika Hajdina, naredio je šefu knjižare da je izbaci iz izloga.

Manje upućeni treba da znaju da je to bilo vreme neosnovanih i zlobno orkestriranih napada na Srbiju i Srbe u celini, ali i na čitavu njihovu istoriju. Napadi su išli iz Haga i tamošnjeg Tribunala, ali i iz Zagreba, Ljubljane i mnogih evropskih centara. Niko nije bio pozvaniji od Srpske akademije nauka i umetnosti da naučno proverenim činjenicama odgovori na te napade i čitavoj, i to ne samo domaćoj već i svetskoj javnosti pokaže koliko su neosnovani, netačni i zlonamerni. Predsednik Hajdin se suprotstavio toj časnoj nameri kolega iz dva akademijina odeljenja, pod izgovorom da je to uplitanje Akademije u dnevnu politiku, što on neće da dozvoli. Takvim stavom on je stao na stranu tužitelja Haškog tribunala i svih onih koji su nemilosrdno blatili Srbiju i srpski narod, čineći ih odgovornim za sva zla koja su se desila u ratnim zbivanjima prilikom raspada Jugoslavije, kao i za sam raspad.

Izbacujući politiku iz Akademije naš predsednik i njegov tim nisu hteli da dozvole ni održavanje Međunarodnog naučnog skupa posvećenog problemima Kosova i Metohije, kojim je inostranu javnost trebalo obavestiti o stvarnom stanju u tom delu Srbije. Taj skup nameravali su da organizuju Akademijin odbor za Kosovo i Metohiju i dva odeljenja, Odeljenje društvenih i Odeljenje istorijskih nauka. Na sastanku koji je održan u kabinetu predsednika, na kojem su prisustvovali akademici Kosta Mihailović, Mihailo Đurić, Stevan Karamata i moja malenkost, svi smo ubeđivali predsednika da takav skup treba održati i da je Akademija kao najviša naučna ustanova pozvana da o pitanju Kosova i Metohije javno istupi s pouzdanim podacima. Predsednik se nespretno suprotstavljao našim argumentima, pri čemu mu se omaklo pitanje: šta će nam povodom te namere reći političari? Zgranuti takvim pitanjem, odgovorili smo mu da je Akademija dužna da istupi s naučnim podacima, a da političari te podatke, ako im odgovaraju, mogu da uvaže, a ako im ne odgovaraju, lako mogu da ignorišu. Iz ovoga što sam rekao jasno je da je predsednik Hajdin selektivno izbacivao politiku iz Akademije, da nije vodio računa o naučnim obavezama, zadacima i ugledu ustanove koju vodi, već je osluškivao kako će šta biti prihvaćeno od strane aktuelnog političkog rukovodstva zemlje.

Moram da vas podsetim, gospodo akademici, da SANU nije na doličan način, jednim većim međunarodnim skupom, kako je bilo planirano, obeležila ni 200-tu godišnjicu Prvog srpskog ustanka. Na čelu odbora koji je imao zadatak da organizuje taj skup nalazio se predsednik Hajdin. Međutim, kako naši tadašnji vlastodršci iz političkih razloga nisu hteli da poklone dužnu pažnju tom jubileju, ni naš predsednik, da im se ne bi zamerio, nije se potrudio da bilo šta učini na organizovanju naučnog skupa. Umesto međunarodnog skupa, u SANU je održana jedna skromna Akademija, a u Galeriji je Istorijski muzej Srbije priredio izložbu. SANU se u tom slučaju ponela nedostojno. Ona nije na primeren način pokazala koliko je značajan za srpski narod Prvi srpski ustanak. Nije iskazala dužno poštovanje našim precima koji su izginuli boreći se za slobodu našeg naroda i za nezavisnost naše države. Takvim postupkom, usled prevelike, a skroz pogrešne politizacije, SANU se i pred domaćom i pred svetskom javnošću osramotila, iako je samo nešto pre toga imala prilike da vidi kako su Francuzi i Francuska obeležili 200-godišnjicu svoje revolucije.

Romska prava i mađarske žrtve

Akademici koji poznaju rad Akademije i način njenog funkcionisanja, i oni koji duže pamte, a ja spadam u tu grupaciju, dobro znaju da su svi predlozi pojedinih odeljenja o naučnim skupovima uvek i bez bilo kakvih zapreka prihvatani od strane Izvršnog odbora i Predsedništva, zato što ta tela nisu imala razloga da sumnjaju u naučnu kompetenciju odeljenja. Ni u vreme Josipa Broza, niti Slobodana Miloševića, Izvršni odbori Predsedništva SANU nisu sputavali odeljenja u njihovim nastojanjima da putem naučnih skupova razjasne pojedina pitanja. Izvršni odbori se tada nisu ponašali kao da su politički komesarijati ili cenzori, nisu se nadređivali odeljenjima, niti su im stajali na putu u ostvarivanju njihovih naučnih zadataka. Tu novu praksu, ranije nepoznatu, zaveo je akademik Hajdin. Učinio je to, navodno, u ime demokratije koju je, naročito u prvoj godini predsednikovanja, isticao kao svoju ideju vodilju. Taj prividni demokrata, taj predsednik koji se hvali da je iz Akademije proterao politiku, pretvorio se u političkog komesara koji sve drži pod kontrolom, bez čijeg dopuštenja se za Srbiju i za Srbe u Akademiji ništa ne može učiniti.

Kad je već reč o naučnim skupovima i proterivanju politike iz Akademije, moram da naglasim da predsednik Hajdin ima dvostruke kriterije. Dok s jedne strane sprečava održavanje naučnih skupova kojima je cilj odbrana srpskih nacionalnih i državnih interesa i želja da se naučno objektivno prikaže naša prošlost, on širom otvara vrata skupovima kojima nije uvek mesto u Akademiji. Niko pametan neće se protiviti tome da Akademija nekim naučnim skupom posveti pažnju položaju Roma. Međutim, postavlja se pitanje da li položaj Roma, s naučnog stanovišta, a ne sa društvenog i političkog, zaslužuje toliku pažnju da Akademija o tome u kratkom vremenskom periodu organizuje četiri do pet naučnih skupova. Politika je zainteresovana i od strane međunarodne zajednice prisiljena da se bavi položajem Roma, a Akademija se podastrla politici ne vodeći računa o nauci. Da je predsednik Hajdin dosledan u proterivanju politike iz Akademije, on bi morao da stavi do znanja organizatorima skupova o Romima da se ti skupovi mogu održavati i van Akademije, u nekim institutima ili asocijacijama pojedinih ministarstava zaduženih za istinski težak položaj romske populacije.

Slučaj sa skupovima o Romima pokazuje da je iz Akademije proterana samo srpska politika, da je ona našem predsedniku bila i ostala najveća smetnja, a da je spreman da stavi Akademiju na raspolaganje aktuelnoj politici. O tome svedoči i zahtev koji je nedavno stigao Akademiji od predsednika Srbije Borisa Tadića. Predsednik Tadić se, ne konsultujući prethodno Akademiju i njene stručnjake za noviju istoriju, iz političkih razloga dogovorio s predsednikom mađarske države da Srpska i Mađarska akademija pristupe ispitivanju broja mađarskih žrtava u Drugom svetskom ratu na području Vojvodine. Iako je to pitanje u našoj istoriografiji proučeno, a broj žrtava je utvrđen, mađarska strana je, sa jasnim političkim ciljevima, u želji da pokaže da je broj postradalih Mađara mnogo veći nego što je naša istoriografija konstatovala, uspela da dobije pristanak predsednika Tadića da se taj problem ponovo ispita. Predsednik Tadić je tada zatražio od naše Akademije da se uključi u ovo preispitivanje. Tako je SANU od predsednika države dobila domaći zadatak. Imajući u vidu mađarske prevashodno političke ciljeve preispitivanja broja žrtava i činjenicu da je to domaći zadatak, koji Akademija kao najviša naučna ustanova ne bi smela da prihvata i da služi dnevnoj politici, Odeljenje istorijskih nauka nije bilo spremno da se uključi u ovaj posao. Da naš Izvršni odbor ne bi izneverio očekivanja predsednika države, posao je poverio jednom našem akademiku koji nikad nije napisao nijedno slovo iz oblasti istoriografije. Zanimljivo je da taj isti akademik u SANU organizuje pomenute skupove o Romima. Kako će taj posao sa Mađarima biti obavljen, na čiju korist a na čiju štetu, imaćemo prilike da vidimo. Ovo i ne pominjem zbog samog ishoda slučaja, već zbog toga da pokažem kako je, da li je i koja politika je proterana iz Akademije, a koja se u njoj pažljivo i snishodljivo neguje.

Kad je već reč o naučnim skupovima i proterivanju politike iz Akademije, moram da naglasim da predsednik Hajdin ima dvostruke kriterije. Dok s jedne strane sprečava održavanje naučnih skupova kojima je cilj odbrana srpskih nacionalnih i državnih interesa i želja da se naučno objektivno prikaže naša prošlost, on širom otvara vrata skupovima kojima nije uvek mesto u Akademiji.

Zazirući od srpskog imena, predsednik Hajdin nije bio spreman da dozvoli uključivanje Akademije u izradi „Srpske enciklopedije“. Izvršni odbor je takav stav obrazložio tvrdnjom da SANU već radi na izradi svog rečnika, pa da nema potrebe da se prihvata posla oko izrade „Srpske enciklopedije“. Tako besmisleno i naučno neutemeljeno obrazloženje nije usledilo posle konsultovanja akademijinih odeljenja. Bila je to samostalna odluka Izvršnog odbora, posle koje je u „NIN-u“ usledila čak i javna rasprava, pod čijim pritiskom su naš predsednik i Izvršni odbor pristali da se Akademija, u društvu sa „Maticom srpskom“ i „Zavodom za udžbenike i nastavna sredstva“, prihvati posla izrade „Srpske enciklopedije“. Kada je to učinjeno, predsednik Hajdin se više puta pohvalno izrazio o ovom projektu, kao jednom od najvažnijih zadataka Akademije. Ovaj podatak svedoči o naučno neozbiljnom i neodgovornom odnosu prema poslovima prvorazrednog naučnog i nacionalnog značaja naše Akademije.

(Srpska) Akademija

Vrhunac nesrpskog ponašanja našeg predsednika i Izvršnog odbora iskazan je u nedavnoj promeni naziva tog Akademijinog tela. Sve do prošlogodišnje junske skupštine SANU, na kojoj je prihvaćen njen novi Statut, pun naziv Izvršnog odbora bio je: Izvršni odbor Predsedništva SANU. Posle junske skupštine, bez bilo kakve odluke, bez rešenja, objašnjenja ili obaveštenja, u Zapisnicima sednica Izvršnog odbora mogli smo da pročitamo da su to Zapisnici sednica Izvršnog odbora Akademije, a ne Srpske akademije nauka i umetnosti. Nekoliko nedelja kasnije, opet bez formalnog rešenja, odluke i bilo kakvog objašnjenja, predsednik i ostali članovi Izvršnog odbora nisu se na Zapisniku sednice tog tela potpisali kao članovi SANU, kako je to bilo do junske skupštine, već su potpisani kao članovi Akademije. Čim je Odeljenje istorijskih nauka uočilo ove promene, s kojima nije moglo da se saglasi, zamolilo je Izvršni odbor da preispita razloge za pomenute izmene. Na dve predstavke Odeljenja istorijskih nauka kojima je traženo da se vrate stari nazivi, budući da nema ni zakonskih, ni statutarnih razloga za izvršene izmene, Izvršni odbor je odgovorio da je to učinjeno zbog „terminološkog usklađivanja sa članom 28 Zakona o Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, i da se izmene naziva organa Akademije mogu vršiti po proceduri za izmenu Zakona“.

Budući da je, kako sam obavešten od brojnih vrsnih pravnika od kojih sam tražio mišljenje, od strane Izvršnog odbora pogrešno protumačen član 28 zakona, do ove izmene naziva Izvršnog odbora nije smelo ni da dođe, jer se sad može postaviti pitanje o kojoj akademiji je reč, pored toliko brojnih i raznovrsnih akademija u našoj zemlji. Da je našem Izvršnom odboru stalo do toga da se u njegovom nazivu očuva puno ime naše ustanove, da se vidi da je ona Srpska akademija nauka i umetnosti, a ne trgovačka, pedagoška, muzička, vojna ili neka druga, on bi, ako Zakon zaista zahteva terminološko usklađivanje, pokrenuo proceduru za izmenu Zakona. Kako to nije učinio, a izvršio je izmene na način koji nije u skladu sa Zakonom i Statutom, jer on je izvršni organ Skupštine i Predsedništva, koje uopšte nije konsultovao, očigledno mu je stalo do toga da se iz naziva naše ustanove izbriše odrednica po kojoj se vidi da je ona srpska i da je Akademija nauka i umetnosti.

Podsećam vas, gospodo akademici, da su za poslednjih 170 godina sve ustanove koje su prethodile Srpskoj akademiji nauka i umetnosti u svom nazivu imale pridev srpski kao odrednicu nacionalne pripadnosti. Tako je bilo Društvo srpske slovesnosti, Srpsko učeno društvo, Srpska kraljevska akademija i Srpska akademija nauka. Sada smo dočekali da se taj pridev briše zato što nekome smeta. Hoću da verujem da većini akademika ne smeta i da su ponosni što su članovi Srpske akademije nauka i umetnosti, a ne neke imaginarne i himerične akademije koju hoće da promoviše predsednik Hajdin i aktuelni Izvršni odbor.

Kad je reč o samovlasnoj odluci predsednika i Izvršnog odbora, kao što je ova kojom je izbrisano srpsko ime, moramo se prisetiti i načina na koji je donet predlog Zakona o Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. I tada, kao i ovog puta, Izvršni odbor nije našao za potrebno da predlog dostavi odeljenjima da ga pregledaju, dopune ili isprave. Bez javne rasprave o dokumentu koji je od životne važnosti za Akademiju i akademike, taj Zakon je donet putem oktroja. Odeljenja nisu učestvovala u njegovoj izradi. Odnosi na nas, ali je donet bez nas. On nam je poklonjen kao što samovlasni suvereni pojedinih država vernom narodu poklanjaju oktroisane ustave. To je učinjeno od promotera demokratije u našoj Akademiji i u ime demokratije i demokratskog načina upravljanja našom ustanovom.

Neophodne smene na čelu SANU

Na junskoj skupštini SANU izneo sam podatak da je naš predsednik član Saveta za evropske integracije, ustanove par excellance političkog karaktera i u kojoj se nalaze osobe koje ne mori briga za srpske nacionalne interese. Pravo je akademika Hajdina da pripada kome hoće, pa čak i da bude lišen nacionalnog osećanja, ali kao predsednik SANU ne bi smeo da ignoriše činjenicu da se nalazi na čelu Srpske akademije nauka i umetnosti, da je predsednik SANU, a ne predsednik Akademije, kako se sada potpisuje na Zapisnicima sednica Izvršnog odbora. I ovim postupkom akademik Hajdin je pokazao da iz Akademije proteruje sve što ima srpske oznake, sve što odiše srpskim duhom i srpskim raspoloženjem. Od njega niko ne traži da paradira srpstvom, da bude ekskluzivan Srbenda, da mu alfa i omega njegovih nastupa bude srpstvo, ali se od njega očekivalo da srpstvo ne ignoriše i iz najviše naučne i umetničke ustanove ga ne proteruje, nego da o njemu vodi bar toliko računa koliko vodi o nesrećnim Romima. Kad ovo kažem, moram da vas podsetim, gospodo akademici, a o tome sam već govorio, da je za vreme predsednikovanja akademika Hajdina na nekoliko Akademijinih međunarodnih skupova, bez bilo kakve zvanične odluke nadležnih organa, bio proteran srpski kao službeni, a zaveden engleski kao zvaničan jezik. Kao i većina evroatlantista, i naš predsednik ne shvata, kako je napisao Vaclav Klaus, da „čitava ideja Evrope ne bi trebalo da bude zasnovana na previše pojednostavljenom odbacivanju patriotizma i nacionalnog osećanja“ i da bi „trebalo da dozvolimo legitimitet reči nacija“, a ne da se te reči stidimo. Po svemu onome što sam dosad rekao, čini se da se naš predsednik baš te reči stidi.

Dokaza o tome da je predsednik Hajdin iz Akademije proterao politiku je, kako sam na samom početku rekao, mnogo, ali on nije iz Akademije proterao dnevnu i mondijalističku, već samo srpsku politiku. S namerom da mondijalističku politiku sprovede što efikasnije, predsednik je u potpunosti podredio svojim namerama Izvršni odbor. Po odredbi Statuta sednice Predsedništva bi, po pravilu, trebalo da se održavaju jednom mesečno. Međutim, kako bi što samostalnije donosio odluke, predsednik saziva Predsedništvo samo dva puta godišnje. Izvršni odbor i predsednik su zaveli praksu da u razna tela Akademije, komisije i odbore van Akademije, bez pitanja i pristanka odeljenja, imenuju uvek iste ljude, a s namerom da stvore ekipu koja će im biti privržena i poslušna. Time su oni podelili članove Akademije na podobne i nepodobne, na upotrebljive i neupotrebljive.

Izvršni odbor i predsednik su zaveli praksu da u razna tela Akademije, komisije i odbore van Akademije, bez pitanja i pristanka odeljenja, imenuju uvek iste ljude, a s namerom da stvore ekipu koja će im biti privržena i poslušna. Time su oni podelili članove Akademije na podobne i nepodobne, na upotrebljive i neupotrebljive.

Bilo bi dobro da je Izvršni odbor, umesto što je stvarao poslušnike, više pažnje posvetio nivou svojih javnih nastupa, posebno besedama, koje nikad nisu bile sadržajno siromašnije, idejno besmislenije a jezički nekorektnije, od onih koje smo imali prilike da slušamo u nekoliko poslednjih godina. Isto tako, bilo bi korisnije za istoriju naše Akademije da su njeni čelnici posvećivali više pažnje nivou pismenosti u Zapisnicima sednica Izvršnog odbora i sednica Predsedništva, u kojima se mogu naći razni nedozvoljeni propusti, poput stilskih, gramatičkih, ortografskih, interpunkcijskih i raznih drugih. Kao istoričar i direktor Arhiva SANU imao sam prilike da čitam mnoge Zapisnike sa raznih sednica, kako one iz vremena Društva srpske slovesnosti, tako i one Srpskog učenog društva i potonjih akademija. Odgovorno tvrdim da su svi bili neuporedivo pismeniji od onih koji su nastali u nekoliko poslednjih godina. I ti Zapisnici, takvi kakvi su, govore o nama, o nivou naše pismenosti i obrazovanosti, naše nemarnosti i neodgovornosti.

Sve ovo što sam rekao nisam izgovorio s namerom da bilo koga povredim. Lično nemam ništa protiv bilo koje osobe koju sam pomenuo u ovom izlaganju, ali sam smatrao i smatram da se moramo suočiti s činjenicama, pa i onda kad one nisu prijatne. Učinio sam to s najboljom namerom, za dobro Akademije, da ukažem na propuste i mane koji su u njoj zavladali, a treba ih ukloniti kako bi ona povratila uveliko izgubljen ugled u narodu kojem pripada. Ukazao sam na propuste zato što nam predstoje izbori i što moramo dobro da promislimo i otvorimo oči pri odlučivanju kako će biti sastavljen budući Izvršni odbor. Mislim da u njega treba da biramo širokoobrazovane akademike, ljude naučnog ugleda i međunarodne reputacije, one koji će umeti da vode Akademiju i da je na najbolji način predstavljaju i u zemlji i u inostranstvu. U Izvršni odbor treba da biramo osobe koje će znati šta treba da čini Akademija, pri čemu neće zanemariti ni opšte, ni nacionalne, niti državne interese. Članovi Izvršnog odbora treba da budu akademici koji neće zastupati grupne interese, već će uvek voditi računa o čitavom članstvu i Akademiji kao celini.

Možda će neki akademici ovo moje izlaganje oceniti kao oštro i resko, što za Akademiju nije uobičajeno. Takvoj oceni ja se neću suprotstaviti. Naprotiv, priznajem da u njemu ima i oštrine i reskosti. Međutim, ton mog izlaganja primeren je krizi nacionalnog identiteta naše Akademije i njenog naučnog i moralnog integriteta. Zato što su oni ugroženi, a to sam dokazao ne svim, već samo odabranim, proverenim i teško osporivim činjenicama, nisam imao razloga da budem taktičniji i izbirljiviji u načinu kritike onih koji su Akademiju uvalili u krizu. Cilj mi je da Akademija krizu savlada, da se iz nje što brže i bezbolnije izvuče. Ćutanjem i prikrivanjem problema pred kojima se nalazimo, kolegijalnim povlađivanjem onima koji snose odgovornost za nastalu krizu, uvaljivaćemo se sve dublje u probleme, koje uskoro nećemo biti u stanju da savladamo. Sve što sam rekao, rekao sam s najboljom namerom, za dobro Akademije i njen ugled, za ugled svih nas koji smo imali čast da postanemo njeni članovi, čime smo preuzeli obavezu da je potomstvu predamo neokaljanu, cenjenu i dostojanstvenu.

Konačno, želim da naglasim da ovo nije moj promotivni govor, kako će ga, možda, okarakterisati predsednik Hajdin. Ja ne pretendujem na bilo kakvu funkciju u Akademiji, ali koristim svoje pravo da povodom predstojećih izbora iznesem svoje mišljenje, da izrazim nezadovoljstvo dosadašnjim radom Izvršnog odbora i da iskažem nadu da će novi Izvršni odbor biti bolji i uspešniji od sadašnjeg.

(Govor akademika Vasilija Đ. Krestića, kojim je, na Konferenciji Srpske akademije nauka i umetnosti, održanoj 17. marta 2011. godine, optužio vođstvo SANU da su marginalizovali ovu instituciju i doveli do toga da izgubi dostojanstvo i ugled, da se pretvori u trabanta dnevne politike)