Sahraniti Teslu, ujediniti naciju

Čekamo jubileje da bismo se ponovo setili ratnika, umetnika, državnika, prigodno brišemo prašinu i skidamo mrlje i rđu, složno u medijima odajemo počast, a onda – život ide dalje. Zaborav do sledeće prilike. Utihnu obećanja, zakletve, pohvale, pijetet.

Kratko pamćenje nacije je još upečatljivije u slučaju jedne od najizuzetnijih ličnosti koju su Srbi ikada imali – Nikole Tesle.

Zaklinjemo se u Teslu, divimo se čudima njegovih pronalazaka, tvrdimo da bi svet izgledao drugačije da nije bilo znamenitog Srbina iz Like, ne damo Hrvatima da ga svojataju, nazivamo njegovim imenom škole, firme i aerodrome, pravimo odbore uvek kada se pojavi okrugla godišnjica. Poslednji put 2006. godine. I ponovo ćemo kada se izračuna novi jubilej.

Uz sve to, od 1957. godine pa do danas zaboravljamo jednu „sitnicu“: da sahranimo njegove zemne ostatke. Držimo ih u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu, zajedno sa ličnim stvarima, papirima, maketama i replikama njegovih izuma. Za publiku – kompletan uvid: sve je tu zajedno, čak i Teslin prah.

Da ga rođak Sava Kosanović nije kremirao radi lakšeg transporta iz Amerike (pravna procedura itd), da li bi umesto muzejske zlatne kugle tamo stajalo njegovo telo ili, bar, lobanja u kojoj je obitavao jedan izuzetan um?

Da li smo postali takvo društvo koje je zaboravilo civilizacijske vrednosti i nasleđe uopšte? Da ne govorimo o hrišćanskim i ne samo hrišćanskim normama, posebno onim vezanim za život i smrt. Tu se ne radi samo o verskoj dimenziji (mada je ona veoma važna) ovog nonsensa koji je utoliko veći što se radi o značajnijoj ličnosti. Reč je prevashodno o poštovanju dominantnog, opšteljudskog odnosa prema mrtvima koji nalaže da prah ide prahu a zemlja zemlji, kako se to činilo od pamtiveka i svuda gde je homo sapiens uspostavio društvenu zajednicu. Od piramida, preko reke Gang, do ostrva Vida i krajputaša u Srbiji. Od memorijala i večne vatre u Vašingtonu (Arlington) i drugim svetskim prestonicama, do gordog vrha Avale, gde je staro Žrnovo ustupilo mesto Neznanom junaku.

Izuzetaka je, doduše, uvek bilo. Nikad pohvalnih. U današnje vreme sudbina Nikole Tesle može se, recimo, porediti sa sudbinom Vladimira Uljanova Lenjina, koji, ipak, ne leži u muzeju, nego u - mauzoleju. A Rusi se ozbiljno pripremaju da i njega dostojno sahrane.

Niko dosad nije izrekao ni jedan ozbiljan argument zbog čega Teslin pepeo čami u muzejskoj pozlaćenoj kugli. Želja porodice svakako nije taj argument. Probajte da svog rođaka, ne daj Bože, sahranite u dvorištu, gradskom parku ili da njegovu urnu stavite u vitrinu u dnevnoj sobi. Drugo, u slučaju Nikole Tesle se radi o široj porodici i daljim rođacima. Nije se ženio, nije imao dece, a roditelji su mu odavno bili pokojni. Da li šira porodica i dalji rođaci imaju uopšte pravo da traže takav izuzetak od milenijumskog pravila? I sa kojim osnovom?

Pre pet godina slabašni argument protivnika Tesline sahrane je još bio da se „obeležava 150-godišnjica rođenja, a to nije prilika da se govori o sahrani“. Argumenti koji se danas čuju su neozbiljni: da će neko ukrasti kuglu iz Hrama Svetog Save ili da će njegove posmrtne ostatke, sahranjene, „pojesti crvi“?!

Iako drugih argumenata, osim pobrojanih (zasad) nema, Teslin prah se nalazi u Muzeju već više od pola veka. Postoji li tu, onda, neka teorija zavere? Neka mistika? Neki politički obziri, međunarodnih dimenzija? Nije poznato, bar javno. Osim što se iz nekih novinskih izveštaja i nekih sećanja vidi da se bivši gradonačelnik Beograda Nenad Bogdanović svojevremeno protivio toj sahrani. Sa kakvim argumentima – ne zna se, jer Bogdanović, nažalost, nije ni sam više živ da to objasni. Sahranjen je, kako dolikuje, u Aleji zaslužnih građana, na Novom groblju u Beogradu. Ne u kugli, u Skupštini grada.

Te jubilarne 2006. godine, Srpska pravoslavna crkva je, kroz izjave pojedinih episkopa, a i kroz zaključak Svetog Arhijerejskog Sabora, ponudila da se pepeo zemnih ostataka Nikole Tesle sahrani u kripti Hrama Svetog Save na Vračaru. Slično kao što su naši velikani 19. veka Vuk Karadžić i Dositej Obradović sahranjeni u Sabornoj crkvi u Beogradu.

Predlog je verovatno najbolji koji se mogao dati. Na taj način bi se dostigla ne samo duhovna transverzala Srbije kroz vekove, nego bi se omogućilo Srbima da mnogo češće i masovnije, nego što je to sada slučaj, pohode Teslu, i to Teslu hrišćanski sahranjenog i opojanog još jednom, ovde, posle njujorškog opela biskupa Meninga na engleskom i prote Dušana Šukletovića, starešine hrama Svetog Save u njujorškoj parohiji, na srpskom jeziku.

Naša Crkva je, ne samo u slučaju Teslinom, prešla preko činjenice da ranije nije odobravala da se nad kremiranim telima obavlja pravoslavni obred. Sam Tesla, uostalom, nije ni tražio da bude kremiran. Novo vreme donelo je, s razlogom, i nove običaje i tumačenja koji svedoče da se i Crkva prilagođava vremenu.

S druge strane, nesumnjivu veličinu Hrama Svetog Save samo će još više uveličati prisustvo zemnih ostataka Nikole Tesle. Da li će se Muzej Nikole Tesle naći na gubitku? Sigurno neće, jer ima dovoljno eksponata koji svedoče o snazi i sveobuhvatnosti Tesline misli. Može da zadrži i zlatnu kuglu kao još jedno sećanje na genija iz Like, ali i na jedan period zabluda i nehata.

Da li je srpskoj naciji potrebno da Nikola Tesla bude sahranjen? Jeste. Da bi moglo da se kaže da je Nikola Tesla – Srbin,  rođen u Lici u Austrougarskoj (današnjoj Hrvatskoj), živeo i radio u Americi i SAHRANjEN  u Beogradu, Srbija. Dosad je moglo da se kaže samo ono prvo i drugo, a nikako i ono treće.

Najzad, da li iko može da ima štete od toga što će Nikola Tesla biti civilizacijski i hrišćanski sahranjen? Ako takvog uopšte ima, onda se on krije, jer nema argumente koji bi mogli da budu predočeni sudu javnosti.

Pa zašto onda ne pristupimo sahrani Nikole Tesle? Društvo „Sveti Sava“ je upravo pokrenulo javnu akciju da do toga dođe što je pre moguće. Ne čekajući prigodne jubileje, ali uz dostojne i dostojanstvene pripreme koje bi prethodile isto takvom posmrtnom obredu. Takav čin bi bio izraz sabornog stava celog srpskog naroda, uključujući tu ne samo državu, Crkvu i ostale nacionalne institucije, već i sve lokalne činioce i struje. Da bar u tom pregnuću, za koje se ne vidi da može biti u bilo čemu pogrešno ili štetno, nacija bude složna i jedinstvena. Kao što je retko kada bila i što joj je potrebno da bar ponekad bude. Sada više nego ikada.

Da ne odustajemo i da ne zaboravljamo!

(Autor je predsednik Društva „Sveti Sava“)