Školovani primitivci

(NIN, 06.08.2009)

Međutim, uporedimo li te uspehe sa jeftinim cipelama koje samo u izlogu izgledaju poput svih drugih, onda upravo njihova niska cena govori o kartonskom kvalitetu i specifičnoj nameni. Onaj ko je neobavešten da se radi o obući za pokojnika kupuje ih oduševljeno i nosi ponosno do prve kiše ili barice na koju je morao da nagazi. Kada su se delovi obuće razlepili i u čarapama se našao na ulici, izgleda poput naših lažnih odlikaša koji padaju na prvom ozbiljnijem testu provere znanja. Rezultati tih testova su upravo mera usvojenog znanja. Naime, za razliku od vremena kada su naši učenici i sa vrlo dobrim uspehom postizali najbolje uspehe na testovima za upis na inostrane fakultete, današnji odlikaši, po pravilu, ne samo da ne mogu da polože te testove već su po broju osvojenih poena na začelju liste rangiranih.

Izgleda da danas nikog ozbiljno ne zabrinjava kvalitet obrazovanja i nekvalitetna nastava u našim školama u kojima nastavnici i profesori, umesto stvarnih proizvode i prodaju, metaforično rečeno, kartonske cipele. Prosvetni sindikati uspešno su štitili njihove interese jer su svake godine štrajkačkim upozorenjima u vidu skraćenih časova snižavali i devalvirali kvalitet nastave koji se najneposrednije odražavao na stvarni uspeh učenika. Prema već poznatom scenariju taj ritual se ponavlja svake godine, a da se ne postavlja pitanje odgovornosti za ogromnu štetu koja se nanosi obrazovanju. Bez odgovarajućeg uticaja ministarstva i rada prosvetnih inspektora, kvalitet našeg obrazovanja je ostao institucionalno nezaštićen.

S druge strane, roditeljskim intervencijama i korupcijom nastavnika učenici olako završavaju škole. Javna je tajna da se poslednjih sedmica školske godine, škole pretvaraju u pijace trgovinom učeničkim ocenama. Na toj pijaci su najvećoj nepravdi izloženi učenici čiji se roditelji ne bave trgovinom jer su prepušteni nemilosti neprincipijelnih nastavnika. Iz tog ambijenta se i rađa i iracionalno buntovništvo učenika i agresija prema nastavnicima kao vid negativnog samopotvrđivanja. U tom smislu i treba shvatiti incidente, koji se poput onog u Sremskoj Mitrovici dešavaju u našim školama jer je učeničko nasrtanje na nastavnika samo posledica nasilja nemoralnih i nevaspitanih vaspitača kome su vaspitanici izloženi.

Koristeći nečasna i nelegalna sredstva da bi svojoj deci popravili ocene, roditelji se na kraju hvale njihovim uspehom kao sopstvenim. Škola u učenicima, koji tako prolaze od najnižih do najviših razreda, ne ostavlja odgovarajući trag već samo iskustvo da se bez učenja i znanja može biti odličan. Institucije koje izneveravaju sebe i ne pružaju odgovarajuće znanje već svojim diplomama daju pokriće za neobrazovanost postale su mesta primitivizacije. Ukoliko je kič laž koja se estetizacijom nastoji potvrditi kao istina, onda su naše lažne diplome obrazac kičiziranog znanja bez odgovarajuće akademske osnove i visine.

Obrazovan ali nevaspitan, diplomirani primitivac je kao društveni tip bio svojevremeno, između dva rata, pojedinačna i relativno retka pojava. Međutim, danas su diplomirani primitivci masovna pojava čije nevaspitanje i neobrazovanje postaje sve veće ukoliko se udaljavamo od izvornog principa kulture zasnovanog na oplemenjivanju našeg prirodnog bića i traženju zadovoljstva u odricanju od neposrednog i egoističnog zadovoljenja svojih nagona. Suština obrazovno-vaspitnog procesa se sastoji u doslednoj primeni ovog principa motivisanoj ostvarenjem znatno većeg kulturnog zadovoljstva. Ukoliko se, međutim, do željenog cilja i uspeha dolazi olako, bez samoodricanja, potrebnog truda i napora, onda je uspeh koji se postiže lažan. Naši lažni odlikaši, vukovci i diplomirani visokoškolarci ispunjeni prirodnim zadovoljstvom ukazuju na stepen naše kulturne regresije. Iz tih nizina neprekidno dolaze upravo oni najbezobzirniji koji se pomoću političke legitimacije zapošljavaju u državnim službama baveći se javnim poslovima da bi ostvarili svoje privatne interese.

Kada je Dositej zavapio tražeći od svojih sunarodnika da umesto zvona i praporaca, kako je označio crkve i njihovo praznoslovlje, podižu škole i uvećavaju svoju obrazovanje, nije ni mogao pretpostaviti u svom prosvetiteljskom žaru da će posle dva veka najviše škole u Srbiji izgubiti svoje značenje i funkciju. Ono što se sporadično i ekscesno događalo u državnim, postalo je pravilo i princip na privatnim visokoškolskim ustanovama u kojima sniženi kriterijumi i tolerisanje neznanja omogućuje polaznicima da za novac dođu do željene diplome. Danas postoje privatni fakulteti, univerziteti i akademije za sve i svašta. Umeće da se od zanatskih i stručnih aktivnosti pravi kvazinauka dobilo je institucionalnu formu. Potrebu za brzim, lakim i masovnim dolaženjem do diploma zadovoljavaju te novoosnovane privatne visokoškolske ustanove koje se povinuju zahtevima upisnika da bez velikog truda steknu dokaz o svom fakultetskom obrazovanju i postanu školovani primitivci.

Naša sklonost za sticanjem diploma nije često povezana sa željom za obrazovanjem i sticanjem znanja već za statusnim potvrđivanjem. Imati fakultetsku diplomu znači biti neko, a mogućnost ovakvog rešavanja intelektualnog identiteta uvećavala je želju za tim komadom papira na kome je pisalo da je određeni pojedinac stekao neko zvanje. Uverenost u to da daju povišeni značaj imenu, odvajajući ga od drugih i čuvajući ga od prolaznosti, diplome, zvanja i titule postale su opsesija pojedinaca koji ih ističu u javnom i privatnom životu. Kroz ostvarenu želju da je ima, posednik diplome stiče iluziju da ono što piše na njoj to i jeste. Bez realne osnove, simulirano znanje i stručnost upućuje na idealitet željenog koji se i razlikuje od stvarnog identiteta. A jedan od faktora te stvarnosti, bar kada je reč o njenom obrazovno-vaspitnom aspektu, vezan je za podatak da danas u Srbiji živi preko milion i trista hiljada nepismenih, nedovoljno pismenih ili funkcionalno nepismenih koji verovatno sa zavišću gledaju na brojne školovane i diplomirane primitivce.